Ivan Radovanović

Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Šajkača na Vračaru

Komentari

Autor: Ivan Radovanović

14/10/2024

-

09:40

Kolumna Ivana Radovanovića: Šajkača na Vračaru
Kolumna Ivana Radovanovića: Šajkača na Vračaru - Copyright E-Stock/Konstantin Bajčetić

veličina teksta

Aa Aa

"Tamo gde nema napretka, nema ni rasta. Ako nema rasta, nema života. Okruženje bez promene je, na kraju, bez života".

Ova rečenica jednog evangelističkog sveštenika iz Amerike (zove se Endrju Stenli), u Srbiji manje zvuči kao propoved (a trebalo bi), a više kao precizna definicija onoga u šta se pretvorio onaj njen deo koji se zove opozicija, i kojem je šajkača (vračarska), postala odgovor na svaku priču o napretku.

"Progres je bruka", govorio je, krajem 19. veka Nikola Pašić napadajući ideju o izgradnji železnice u Srbiji, te su za njega, a dosledno je pratio tu logiku, i zgrada Železničke stanice (one stare), i izgradnja Železničkog mosta bili "izdaja nacionalnog interesa" i "podjarmljivanje Srbije stranim (Austro-Ugarskim), interesima, jerbo ćemo "postati nadničari stranih fabrikanata i kapitalista".

Opanak se pobunio tada protiv železnice (pogledati knjigu Momčila Đorgovića "Opanak ili železnica", tamo je to lepo opisano), na isti način na koji se ta famozna vračarska šajkača (opozicija), danas buni protiv litijuma.

Čak je i epilog bio sličan, o čemu govori sledeći citat iz Đorgovićeve knjige, o događajima koji su sledili posle konačne odluke skupštinske većine da se u projekat ipak krene:

"On i radikali nisu prihvatili odluku većine, pa i ako su bili manjina i dalje su se pozivali na 'narod', pa su i dalje nastavili sa napadima i proizvodnjom lažnih vesti. Sve su to plasirali u više domaćih i stranih listova, ali udarna pesnica   su im bili tri lista: Samouprava, Srpska nezavisnost i Narodno oslobođenje. Sve što su vlada i Skupština radili za Pašića je bila 'izdaja'. Njegovo delovanje nije više bilo političko, već subverzivno i na granici terorizma".

Tako je bilo onomad, a kako to izgleda danas, cela ta kampanja protiv progresa, lepo se vidi iz onoga što radi, na primer, N1, koji, doduše, nije udarna pesnica opozicije, nego je, vice versa, opozicija pristala da bude njegova udarna pesnica, koliko god to bilo sumanuto, a jeste.

No, da se ne bavimo sada tom nelogičnošću, nego da se vratimo na N1 patern:

Prvo se udara na sentiment, uz priče o teškoj prošlosti i patnji kroz koju smo prošli.

Pa se objavi, koliko juče, priča o zločinu nacista u Jadru, tokom 1941. godine, kada je ubijeno 2677 ljudi, među kojima i nekoliko stotina dece.

Strašan zločin, a N1 ga onda dodatno produžava, prebacivanjem u sadašnjost, upozoravajući na opasnost koja i dalje traje, pa u jednom međunaslovu, boldiranom, kaže, uz dužan patos:

"A u blizini se planira rudnik koji će da snabdeva nemačku auto-industriju".

Au! Ni pet, ni šest, nego nemačku auto-industriju! Posle svega! Prosto da se čovek ponada da će opozicija da osvoji vlast, pa prekine diplomatske odnose sa Nemačkom, i izbaci sve njihove kompanije iz Srbije. Zbog Kragujevca, Kraljeva, Jadra, i svih ostalih zločina iz Drugog svetskog rata.

Odmah zatim, da oteramo i Austrijance i Mađare, zbog Prvog rata (zajedno sa Bugarima), a posle bi mogli i Amerikance i Engleze, bombardovali su nas 1944. i 1999. godine. O Turcima da i ne govorimo. Svi napolje, odmah, i Erdoganu da se zabrani ulazak.

Šalu na stranu, da se vratimo kampanji. Koja se nastavlja pozivom na pobunu, tako što, istovremeno, na istom mestu (N1), kao u pećini na Patmosu (mesto na kojem je nastalo Jovanovo Otkrivenja), stari dobri Jovo Bakić, iluzionista, čudotvorac i prorok, saopšti svoju čuvenu apokaliptičku viziju: "Jedini način za spas društva je da jurimo kriminalce po ulicama i privedemo ih pravdi".

FoNet/Medija centar

 

Fenomenalno. Lepo mogu da vidim kako Bakić jurca za škaljarcima i kavčanima, Zvicerom i Belivukom, i viče: "Stani! Ide Jovo Bakić, da vas privede!". Možda bi Vučić mogao da ga, sledeći put, povede sa sobom u Crnu Goru. Pa da rešimo sve to, jednom zauvek.

I sve ovo ne bilo više od pukog zezanja, i citata za rubriku "Verovali ili ne", i priče o medijskom zagađenju koje proizvode borci za slobodu štampe, da se sama opozicija ne trudi da prati ovaj narativ, učestvuje u kampanji, i to tako što i sama podvriskuje kako će dočekati Rio Tinto kao nekada Poćoreka, i kako će osloboditi Srbiju od stranog "jarma".

Srđan Milivojević, opet na N1, takođe juče, mirno kaže kako "sve to više nije političko pitanje, nego pitanje opstanka našeg naroda". Uf. Kataklizma, rat, propast, sa mogućim odlaskom opozicije u Albaniju. Pa ko krene za njima, krenuo je, šta da mu radim.

Inače, sve ovo što je on pričao primetili su radikali još pre 150 godina, pa i to sa opstankom, pošto su tvrdili da će, zbog železnice, Srpkinje da postanu sterilne. A voleli su i motke, te su uredno slali studente da napadnu Skupštinu.

I sada bi moglo da se kaže da nam se istorija, nažalost, ponavlja, ali to bi bila dosta netačna fraza.

Najpre, okolnosti su totalno drukčije. Krajem 19. veka, više od osamdeset odsto Srbalja živelo je po šumama i livadama. Gradovi su brojali po desetak hiljada stanovnika, industrije nije bilo, nikakvog biznisa, trgovine jako malo, putevi nisu postojali, i lepša scena za širenje strašnih priča o gvozdenom putu, nije mogla da se zamisli.

Danas je, pak, da sve bude još luđe i apsurdnije, bar u jednom delu i mnogo gore nego u 19. veku, za koji neko opravdanje i postoji.

Naime, sudeći po Demostatovom istraživanju, najveći borci protiv litijuma i progresa su uglavnom oni koji se računaju u obrazovane, i oni iz urbanih sredina. Valjda im dosta napretka, i znanja, pa idu okolo ubeđeni, baš koliko i nekada nepismeni srpski seljak, da će Jadar postati "mesečeva površina", da će nas potopiti sumporne kiše, i da ćemo postati robovi nemačke auto industrije, koja će nas još i trovati, po starom principu - za jedan nenapravljeni "mercedes", sto Srba pije kapućino na Vračaru, onaj od savske litijumom zagađene vode.

Moglo bi se zaključiti da su Tviter i TikTok, zajedno sa podivljalim medijima, u poslednjih par godina obavili isti posao za koji su Turcima bila potrebna četiri stoleća. Vratili nas u rani srednji vek, uz sve strahove koji su tada bili na snazi.

Opet, postoji i nešto mnogo gore, i cela paganska histerija oko litijuma samo je posledica toga. A to je onaj podatak iz Demostata koji govori o tome da je nepoverenje u opozicione političke partije na nivou od gotovo 70 odsto (69).

On je dokaz da se ceo angažman opozicije, u poslednjih deset godina, sveo na anti-politiku, na gađenje politikom, na primitivni anarhizam, na potiranje svake političke ideje, na depolitizaciju i dekonstrukciju i politike i stranaka.

Depolitizacija, pri tom, nestanak političkog života u ovoj formi, jeste nešto što divno odgovara raznim spodobama sa pater familias kompleksom iz Proglasa i sličnih tvorevina, ali da se tim poslom bave političari, dosta teško je zamislivo.

A bavili se, evo, deset godina. Političari, iz stranaka, kojima je jedina politika bila da birače ubede da je politika fuj,  i da su i politika i političari i stranke, neka vrsta konstrukta koji ne bi trebalo ni da postoji. Pa, bravo. Da postoji Nobel za stupidnost, dobili bi ga naši opozicionari.

Zato što, niko, nikada, nije toliko radio protiv sebe, kao oni. Pristali su da budu instrument nadobudnih ludaka (mreže, mediji, razne "građanske" inicijative), koji šire nepoverenje u politiku i koji su, samim tim, protiv njih koliko i protiv SNS.

Tanjug/Strahinja Aćimović

 

Od "belih listića", preko raznih Apela, do Proglasa, opoziciju teraju u anti-politiku, ubeđuju je da treba da se depolitizuje i stvar prepusti njima, a ona, uporno, pristaje da im u tome pomaže.

Klima glavom i klanja se pred njihovom uzvišenošću, promoviše ih, celiva im ruke, krije se iza njih, podržava njihove kampanje, umesto svojih, i prestala je da se bavi politikom, već mirno učestvuje, ali i tu samo kao epizodista, u histeriji koju stvara umišljeno "narodno nezadovoljstvo", napumpano u medijima i na mrežama.

Onda dođe Demostat i razbije, u paramparčad, ceo taj pogrešan san, pošto objavi da je taj narod, ovde, uglavnom zadovoljan svojim životom, ali opozicijom, koja je radila protiv sebe, nikako nije.

A opozicija, ipak, nastavi da sanja. Tuđe snove, ne svoje. I u tome je razlika između njih i nekadašnjih, Pašićevih, radikala.

Ti su znali šta hoće, i nikakav Proglas nije mogao da im diktira šta imaju da čine. I mediji su radili za njih, a ne oni za medije.

Na kraju su i došli na vlast, što se ovima nikada neće desiti.

Zašto. Zato, na primer, što ispitanici, u istraživanju, znaju ko je Dragan Đilas. A za Stranku slobode i pravde, uglavnom nisu ni čuli. Ona ne postoji. Kao ni njena politika. Bukvalno su uspeli da sami sebe ponište.

I sada im je preostalo samo da stave šajkaču. Dok sede na Vračaru, čekajući Poćoreka.

 

Komentari (0)

Talk of the town