Kolumna Ivana Radovanovića: Vikend u Nedeljicama

"Revolucija je lakša od reforme".

Ovu rečenicu je 1995. godine, u svom famoznom eseju "Industrijsko društvo i njegova budućnost", a ubeđen da nije lud, napisao Teodor Kačinski, i ubrzo zatim završio u zatvoru.
Nikada iz njega nije izašao (umro je, zatočen, 2023. godine), ali rečenica je ostala na slobodi, što, generalno, i jeste problem sa gomilom rečenica koje pišemo i izgovaramo. Slobodne su. Nažalost.

Teodor Kačinski je, inače, bio vunder kind, upisao Harvard sa 16 godina, diplomirao, doktorirao matematiku, postao asistent, a onda se spakovao, i otišao pravo u šumu, tamo da živi, onako kako su živeli njegovi i naši preci. Primitivno, ali slobodno, ili mu se bar tako činilo. Niks struja, niks voda, grejanje, šporet. Samo priroda, pa i po cenu vaški. 

U šumi mu se, verovatno dok se češao, i javilo to, osnovno, da tehnologija uništava prirodu, pa se malo iznervirao i onda punih 17 godina dostavljao bombe (što lično, što poštom), američkim univerzitetima i avio kompanijama. 

Troje ljudi je ubio, a uhvaćen bi bio verovatno nikad, da nije imao potrebu da svoja razmišljanja podeli sa svetom, što je zajednički problem svih koji su ubeđeni u to da su fenomenalno pametni i da to treba svi da znaju (pogledajte fajl pod imenom "Milan St. Protić"), tamo ima odličnih primera ove boljke). 

Zato je (Kačinski, a ne Protić, ovaj drugi šalje eseje Nedeljniku) poslao pomenuti tekstić (35.000 reči), sa pomenutom rečenicom, Njujork Tajmsu i Vašington Postu, uz obećanje da bombi više neće biti, ako njegove misli budu publikovane. (Ubeđen sam da je Veljko Lalić na sličan način ucenjen, inače Protića sigurno ne bi štampao, znam ga.)

I nije ih bilo, bombi, pošto ga je, zahvaljujući rečenicama, provalio njegov rođeni brat, i prijavio ga tamo gde treba. Tamo se obradovali, i po kratkom postupku ga smestili na sigurno mesto, na kojem je, i dalje ubeđen u svoju genijalnost, i skončao. 

Toliko o njemu, a sada da se vratimo rečenici "na slobodi."

Luda, kao i njen tvorac (Kačinskom su psihijatri utvrdili paranoidnu shizofreniju), ona danas vijori svetom, ide od jedne do druge šašave glave, i postala je lajt motiv čitave gomile onih koji bi da "menjaju svet", brzo, efikasno, i konačno, ili žale što ga, upravo tako, nisu promenili. (Opet Milan St.)

I više od deset godina upravo u to - Revolucija je lakša od reformi - veruje i srpska opozicija, ubeđena da će, do Uskrsa, Uspenja Bogorice, Svete Petke, ili Mitrovdana, Đurđevdana, Svetog Jovana, a najkasnije do Svetog Trifuna, Uskrsa, a možda i na Duhove, "onaj da padne".

Veruje i Jovo Bakić (naš, domaći, Kačinski u pokušaju, sa motkom, pošto bombu ne zna da napravi); veruju u Proglasu ( „Taj famozni 6. oktobar, o kojem mnogi sanjaju, za nas predstavlja prelomni trenutak, simbol podvlačenja crte i okretanja novog lista", izjavio je, pre dva dana, jedan od lidera ovog pokreta); veruje Ćuta za kojeg je čitav svet jedan veliki Poćorek, a on sam Ned Lud, koji će lopatom na svaki bager koji se u Nedeljicama pojavi; veruje Ponoš, koji se šeta pored Drine, izigravajući majora Kursulu iz onog filma, samo čekam da se uvati za drvo i vikne: "Drino, j...m ti!"; veruju, na kraju, i svi mediji koji deset godina proizvode iste te Bakiće, Ćute i Ponoše, i pumpaju svaki protest, u nadi da će prerasti u to, nešto, ogromno, veličanstveno i definitivno. Revoluciju, Drino  j...m ti reforme.

To uverenje, opijenost ludom frazom ludog bombaša, uspelo je u nečemu čemu se niko nije nadao, a najmanje Vučić (bez obzira na činjenicu da ga to sigurno veseli).

Prevelo je, na neoludističku, anarho primitivnu stranu, čitav jedan blok društva, koji se, do juče, predstavljao kao proevropski, civilizacijski, elitni.

Nisu to više, pošto su podlegli histeriji medija i društvenih mreža, i krenuli da se bore protiv svega onoga što reči kao što su "civilizacija", "Evropa" i "elita", podrazumevaju.

Ne veruju u državu, ne veruju u sistem, ne veruju u pravosuđe, u samu tu Evropu, a najmanje veruju u bilo kakvu vrstu napretka koji je vezan za tehnologije koje su njima nerazumljive i zastrašujuće.

Otuda i famozni predlog Zakona o zabrani iskopavanja litijuma i bora, načinjen na parolama tvoraca teorija zavera, koji i nije zamišljen kao smisleni zakon, nego kao uvod u novu pobunu.
Odbijte ga, i idemo na ulicu, poručuju predstavnici opozicije, ponovo pogrešno ubeđeni da je "Revolucija lakša od reformi".

Da sve bude još gore, sve što opozicija, i oni koji su na toj strani, rade, oslobođeno je svake teoretske, i ideološke baze.

Umesto toga, oni prosto podržavaju neki model koji se pojavio u raznim delovima sveta, preuzimaju ga sa društvenih mreža, imitiraju, cela postavka im je mimetička, a ne politička.
Da li je nešto primenjivo, ili nije, koliko je moguće, koliko u skladu sa položajem Srbije u svetu, kakve su realne, a ne zamišljene posledice pojedinih akcija... ništa od svega toga ne zanima predstavnike ovog bloka, zaumljene u ideji da stvar treba da reše odjednom, u snažnom jurišu na imaginarni Zimski dvorac.

Primitivni anarhizam, onaj o kojem se ne može čak ni raspravljati, bez za razmišljanje privlačnih Kropotkinovih ideja o društvu zajednica koje se ispomažu, čak i bez sumanutog, ali teorijskoj debati primamljivog Bakunjinovog kraja države i nastanka društva slobodno udruženih slobodnih radnika, bez primisli o sada već starim idejama o participativnoj demokratiji, bez i jedne nove misli, teorije, ideje... to je postala baza opozicionog delovanja.

Ništa, ni u čemu. I na to su pristali i svi oni koji se predstavljaju kao creme de la creme društva, a sveli su se na imitatore onih pokreta koji se zasnivaju na ideji o prestanku svega - sistema, države, politike, svake proizvodnje - i povratak u ono stanje (nestalo pre više od 10.000 godina), u kojem je čovek živeo sa prirodom i od prirode, bez ikakvih tehnoloških sredstava (uključujući tu i točak), a najviši stupanj organizacije bilo je pleme.

To može da bude osnova za utopijski roman, a ne za ozbiljnu političku organizaciju, njen politički program. Pogotovo ne za proevropsku politiku, a to jeste pozicija sa koje je opozicija krenula na svoj put.

Danas, on se završava u zamišljanju bitaka iz Prvog svetskog rata, i poražavanju čitave Evrope, koja se predstavlja kao okupator, kolonijalna sila koja će nas baciti u ropstvo i potrovati.
Pravi anti-evropski vodvilj teorija zavere, a vode ga, pri tom, ljudi koji, za razliku od Kačinskog, ne žive u šumama. Samo njihova politika tamo obitava, što, kad razmisliš, i nije toliko loše.

I oni, kao i čuveni Unibombaš (nadimak Kačinskog), misle da je njihova revolucionarna ideja rezervisana za uži krug posvećenih, izdignutih, posebnih, nije namenjena onima (prosti, bezubi, bez škole), koji, u svakom društvu, čine većinu.

I zato neki delovi njegovog eseja, naročito onaj koji se zove "Strategija", toliko liče na programske osnove opozicije, ili na ciljeve Proglasa, čije nebuloze sam shvatio tek kada sam pročitao Kačinskog. Uostalom, pogledajte i sami:

"Pre konačnog obračuna, revolucionari ne treba da očekuju da će većina ljudi biti na njihovoj strani. Istoriju stvaraju aktivne, odlučne manjine, a ne većina, koja retko kada ima jasnu i celovitu ideju o tome šta zaista želi. Sve dok ne kucne čas za konačni prodor ka revoluciji, zadatak revolucionara neće biti zadobijanje površne podrške većine, već stvaranje malog jezgra duboko posvećenih ljudi. Kada je reč o većini, biće dovoljno da se ona učini svesnom postojanja nove ideologije i da se na nju često podseća. Naravno, podrška većine je poželjna, ali ne po cenu slabljenja jezgra ozbiljno posvećenih ljudi."

Mašala. Tako mali Đokica zamišlja svet, i revoluciju, većinu i manjinu, a naročito izuzetnog sebe.
Zato i treba podržati slične ideje ljudi iz opozicije, poput onih koje je, u jednom od svojih revolucionarnih izleta u onostrano, izneo Ćuta.

Da manu oni skupštinu, nego da naprave štab u Nedeljicama i tamo rade šta god rade. Još ako ga ograde, super. Pa da idemo vikendom, da ih posećujemo.

A da za to vreme, neko normalan, ovde krene ozbiljno da se bavi politikom.