Vijetnamski scenario za Ukrajinu? General upozorava na pad Kijeva, dok SAD polako zavrću slavinu
Komentari
17/04/2025
-20:01
Kratkotrajni optimizam oko primirja u Ukrajini utihnuo jer Rusija u pregovorima sa SAD nije pristala na prekid vatre bez ispunjavanja njenih teritorijalnih i političkih zahteva o neutralnosti i razoružanju ukrajinske armije. Završena je i "simbolična" obustava napada na energetska postrojenja, za vreme koje je Rusija eskalirala napade na druge ciljeve, ne obazirući se na civilne žrtve. Zbog toga se ponovo analiziraju razni oblici ukrajinskog poraza, uključujući pad Kijeva i "vijetnamski scenario".
Trenutno deluje da se nastavlja ratna dinamika pre dolaska američkog predsednika Donalda Trampa na vlast, sa sporim, ali sigurnim napredovanjem Rusije na više frontova, s tim da više nema garancija američke vojne pomoći, dok su evropski napori, i pored bombastičnog plana naoružavanja EU, na dugom roku i potpuno neizvesni u haotičnoj ekonomskoj klimi.
AP Photo/Evgeniy Maloletka
Vratile su se i mračne prognoze o sudbini Ukrajine, pod pretpostavkom da Tramp neće nastaviti program masovnog slanja oružja svog prethodnika, a da će ukrajinska vojska nastaviti da slabi pod pritiskom brojčano i po tehnici nadmoćne Rusije.
Tu prostu matematiku objasnio je i penzionisani francuski general Dominik Delavard, rekavši da Kijevu ponestaju rezerve jer trpi više gubitaka nego što mogu da nadoknade, dok je u ruskoj vojsci situacija obrnuta. Po njemu bi, ako se rat nastavi ovim tempom, taj disbalans mogao da dovede do konačnog pada Kijeva.
"Vidimo da Rusija sigurno nastavlja da regrutuje više vojnika, tempom od oko 1.000 dnevno, ili makar više nego što gubi na bojnom polju. Zbog toga postaje sve jača. U međuvremenu, Ukrajinci gube više trupa na liniji fronta nego što mogu da mobilišu. Pošto su već više puta mobilisali nove snage, sve im više ponestaje rezervi", rekao je on za agenciju TASS i napomenuo da Rusija i dalje ne koristi sve svoje rezerve u Ukrajini.
Za to vreme Vašington je sve više frustriran odbijanjem primirja Rusije, mada i sam Tramp priznaje da ruski predsednik Vladimir Putin ima jače karte, dok se nastavljaju pregovori o oživljavanju bilateralnih odnosa dve nuklearne supersile u drugim sferama, koje pod mandatom Džozefa Bajdena praktično nisu komunicirale.
Odnosi na relaciji SAD-Ukrajina idu u suprotnom smeru, dok ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski nastavlja da svojim izjavama iritira Trampa i njegove saradnike, dok ne pristaje ni na jedan ustupak kako bi zaustavio rat koji gubi. Posle čuvene svađe u Beloj kući sa Trampom i potpredsednikom Džejmsom Dejvidom Vensom, otvoreno je kritikovao specijalnog izaslanika predsednika SAD Stivena Vitkofa, koji je pregovarao sa Putinom, jer se navodno cenka sa ukrajinskim oblastima.
Povezane vesti
"Ukrajina je suverena država, a sve teritorije pripadaju jedinstvenoj državi Ukrajini. Dakle, samo narod Ukrajine može da govori o teritorijama naše države. Znate da je za nas crvena linija da priznamo bilo koju privremeno okupiranu teritoriju ne kao ukrajinsku, već rusku. Dakle, opet, predstavnici raspravljaju o pitanjima van svoje nadležnosti", reagovao je Zelenski na Vitkofovo pominjanje pitanja "pet teritorija", time odbacivši mogućnost čak i maksimalističkog američkog predloga, gde bi Rusija dobila samo trenutno okupirane delove oblasti.
Tanjug/AP/Efrem Lukatsky
SAD su posle kraha pregovora o mineralnom bogatstvu upozorile Ukrajinu kratkim ukidanjem pristupa obaveštajnim podacima, bez kojih je Ukrajina "slepa", što je specijalni izaslanik za Ukrajinu Kit Kelog opisao kao "udaranje mazge letvom po nosu".
Sada joj, prema pisanju britanskog lista The Economist preti mnogo veća "letva" jer presušuju zalihe oružja koje je Bajden obećao, a nova administracija ne daje nikakve naznake da će nastaviti isporuke. Inače, Tramp je vodio kampanju oštro kritikujući novac koji je Bajden "bacio" na Ukrajinu, a sada bi morao da, poput njega, traži budžetska sredstva od Kongresa, što se nikako ne bi svidelo njegovoj bazi, fokusiranoj na trgovinski rat sa Kinom.
Pored toga, Amerika povlači trupe i opremu iz Žešova, logističkog čvorišta u Poljskoj za slanje oružja u Ukrajinu. Njihove dužnosti će od sada preuzeti evropske trupe. Economist podseća i da se američki ministar odbrane Pit Hegset držao podalje od sastanka u Briselu 11. aprila kontakt grupe za odbranu Ukrajine, koju čini 50-ak zemalja i koju je vodio njegov prethodnik Lojd Ostin. On se samo na kratko javio video pozivom.
Još jedan loš znak za Ukrajinu je da su, kako navodi britanski list, zvaničnici iz Pentagona nedavno ispitivali jednu savezničku zemlju (nije imenovana) o tome zašto i dalje isporučuje oružje Ukrajini. Diplomate u Vašingtonu takođe navode da neki Trampovi saradnici privatno kažu da su "siti“ od napora Evrope da ojača Ukrajinu.
Dosta slabiji evropski saveznici Ukrajine su napore usmerili u dva pravca, koji su za sada ograničeni na grandiozne izjave. Prvi je želja Velike Britanije i Francuske da stvore "evropske snage za uveravanje“, što bi trebalo da budu trupe raštrkane po ukrajinskim gradovima posle primirja, koje bi služile kao "nagazne mine" za odvraćanje Rusije od novog napada. Taj plan zavisi od ruske volje da dopusti prekid vatre, što ima još manje razloga da uradi pod pretnjom NATO pojačanja Ukrajini, ali i američkih bezbednosnih garancija, koje Tramp nije voljan da ponudi.
Paralele sa krahom Južnog Vijetnama
Opozicioni ukrajinski portal Strana je nedavno povukao paralele između rata u Ukrajini i Vijetnamskog rata, koji je takođe bio proksi sukob dve supersile (SAD i SSSR-a), ali i ideologija komunizma i kapitalizma. Danas se taj ideološki sukob predstavlja kroz prizmu "demokratskih zemalja" Zapada protiv "osovine zla" u vidu Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje.
Povezane vesti
Vijetnamski rat počeo je 1964. pod demokratskim predsednikom Lindonom Džonsonom, ali ga je "nasledio" republikanac Ričard Nikson 1968. koji je u kampanji obećavao će okončati američko učešće koje je bilo jako nepopularno u SAD. On je obećavao "vijetnamizaciju" rata, tačnije da treba da ga vode Vijetnamci sa juga protiv komunista sa severa predvođenim generalom Ho Ši Minom.
Nikson nije odmah odustao od rata već je pokrenuo brutalnu kampanju bombardovanja kako bi zauzeo što jaču pregovaračku poziciju, što podseća na ukrajinsku interpretaciju američke ideje "mir kroz moć" kroz pokretanje ofanzive na Kursk.
Javno mnjenje se oštro okrenulo protiv Niksona, posebno posle masakra u selu Song Mi u martu 1968. pa je on odlučio da smanji kontigent od 415.000 trupa na 265.000, čime je počelo potpuno povlačenje Amerike. Američka vojska je takođe pozicije na prvoj liniji fronta ustupila snagama Sajgona, prestonice Južnog Vijetnama (Republike Vijetnam).
Povezane vesti
Smrt Ho Ši Mina 1969. ulila je nadu u pobedu Juga, ali su se borci komunističkog Vijetkonga munjevito konsolidovali. Nikson je do februara 1971. vratio još 45.000 trupa u SAD, dok je 30. marta počela šestomesečna ofanziva Vijetkonga, koja je propala pod snažnim američkim bombardovanjem.
Povlačenje iz Vijetnama bilo je deo "šatl diplomatije“ savetnika za nacionalnu bezbednost Henrija Kisindžera i njegovu politiku eksploatacije tenzija između Moskve i Pekinga koje su dostigle svoj vrhunac u tom periodu. Godine 1971. Kisindžer je otišao u istorijsku posetu Kini i uspostavio dobre odnose sa predsednikom Maom Cedungom. Tada je Amerika nastojala da zavadi Peking i Moskvu lavinom investicija u Kini, a danas joj je Kina najveći geopolitički rival i stoga nastoji da ih zavadi približavanjem Rusiji.
Pariski mirovni pregovori trajali su od 1969. do 1973. kada su se američke trupe konačno povukle i sastojali su se od 68 sastanaka i 27 rundi, obično između Kisindžera i predstavnika Hanoja (prestonice Severnog Vijetnama tj Demokratske Republike Vijetnam) Le Duk Toa. Pariski mirovni sporazum konačno je sklopljen u januaru 1973. između dva Vijetnama, SAD i Vijetkonga kao posebne strane u pregovorima, po kojem su američke i trupe Severnog Vijetnama trebale da se istovremeno povuku sa teritorije Južnog Vijetnama (ispod 17. paralele).
Međutim, predsednik Južnog Vijetnama Ngujen Van Tiu je sve vreme tokom pregovora osporavao sporazum, verujući da će Hanoj, nakon odlaska Amerikanaca, nastaviti sa napadima na jug i da će on izgubiti moć.
Kisindžer je objasnio Ngujenu da će američke trupe svejedno otići, pa su mu ostale dve opcije: ili da potpiše mirovni sporazum i dobije maksimalnu finansijsku i vojnu pomoć od Vašingtona, ili da ga ne potpiše i da se sam bori bez te pomoći. Južnovijetnamski predsednik je izabrao prvu opciju.
Već krajem 1974. Hanoj je započeo vojnu operaciju, koja je u početku delovala lokalizovano, ali je usled brzog povlačenja južnovijetnamskih trupa prerasla u stratešku ofanzivu i završila se ulaskom u Sajgon 30. aprila 1975. Godinu dana kasnije nekadašnja prestonica Južnog Vijetnama dobila je novo ime – Ho Ši Min.
Snimak evakuacije američke ambasade, dok Vijetnamci koji su sarađivali sa Amerikancima pokušavaju da uđu u poslednji helikopter, od tada je postala jedna od najživopisnijih ilustracija kolapsa američke politike.
Komentari (0)