Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Grobnica za posvećene

Valjda i desetine medija, kao i stotine i hiljada samozvanih "slobodnih digitalnih novinara" sa društvenih mreža, objavili su, s različitim stepenom nekakvog simboličkog učitavanja, početkom ove nedelje informaciju da su jedan od najvažnijih savremenih svetskih pisaca, Mario Vargas Ljosa te jedan od najistaknutijih savremenih srpskih i južnoslovenskih pisaca, Filip David umrli istog dana.

Mada generacijski bliski (Ljosa je stariji četiri godine) i mada u Beogradu, recimo, imaju zajedničkog izdavača, Ljosa i David su bili pisci kod kojih je teško pronaći neke ozbiljnije poetičke sličnosti. Ljudi, međutim, vole koincidencije, pa su se "zakačili" i za ovu za koju se zapravo pokazuje da i nije koincidencija jer dva pisca nisu umrla istog dana. Ljosa je umro trinaestog, a David četrnaestog aprila, samo što je ova vest iz prestonice Perua zbog vremenske razlike ili nevoljkosti porodice da odmah podeli informaciju sa medijima do nas putovala duže. A ako je nekom neka koincidencija baš i trebala, znakovitije je to da David umire u istom danu u kojem započinje najduža blokada RTS-a, njegove "matične kuće" u kojoj je proveo najveći deo radnog veka, u kojoj je bio valjda i najvažniji urednik dramskog programa u njenoj istoriji i iz koje je, 1993, na pravdi Boga, kako se to kaže, najuren iz političkih razloga.

Mnogo toga je otišlo skupa s Davidom, ali nisam primetio da je iko notirao da njegovom smrću među živima više nije niko od ljudi kojima su posvećene priče iz možda i najvažnije knjige priča u modernoj srpskoj književnosti: "Grobnice za Borisa Davidoviča", knjige koja dogodine slavi pedeseti rođendan. Ljudi kojima je posvećeno neko umetničko delo nisu "posvećenici" ili "posvećeni", nego, pretpostavljam, "adresati", ali mi se ipak čini da u ovom kontekstu naslov teksta koji čitate ima više smisla u ovakvom obliku.

Piše se ovih dana puno, kao što se pisalo i ranije, a pisaće se u budućnosti verovatno i sve više, o "književnom kvartetu" koji su činili Pekić, Mirko Kovač, Kiš i David. Po sećanjima nekih savremenika, to bi povremeno bivao i triling, a povremeno kvintet ili čak sekstet, ali je priča o kvartetu dominantno prihvaćena kao kanonska. Ispostavilo se, evo, da je od sve četvorice David živio najduže, makar je, skupa s Kišom, u vreme rođenja dobio najgore karte kao valjda i svako dete rođeno u jevrejskoj porodici u vreme Hitlerove vlasti. Među svom četvoricom, David je imao i najugledniji građanski profil, s pozicijama urednika televizije i profesora FDU. Kiš je ceo život, po rečima njegovog biografa Marka Tompsona živeo studentski, Kovač je ulazio u nekakve trgovačko-poslovne kombinacije skoro balzakovske, dok je u porodici Pekić najveći deo prihoda osiguravala piščeva supruga. Pisaće se, rekoh gore već, o tim stvarima i u budućnosti, možda i više nego dosad, ali meni se u ovom trenutku čini, da vredi podsetiti na jedno pismo koje je Filip David uputio Borislavu Pekiću, pismo za koje će se ispostaviti da je poslednje u njihovoj korespondenciji. Pismo se u najvećoj meri tiče politike i to u onom periodu uporedivom sa Vajnbergove "prve tri minute" kad se zapravo stvaralo i zgušnjavalo sve ono što će u krvi zbrisati Jugoslaviju u ne takoj dalekoj budućnosti. Izbori u Bosni i Srbiji, primera radi, još uvek nisu bili održani, ali stranke uveliko agituju.

Pismo je napisano u Beogradu petog juna 1990. Bio je utorak. Svetskim medijima je dominirala vest o početku velike svetske "turneje" Nelsona Mendele koji je nekoliko meseci ranije pušten sa robije, a koji će tri i po godine kasnije dobiti Nobelovu nagradu za mir. Pismo počinje srdačnom i ličnom preambulom "Dragi Boro", pa se nastavlja ovako: "Očekivao sam da ćeš se po dolasku u Beograd javiti kako bismo razjasnili ono što smo u telefonskom razgovoru nazvali nesporazumom. Umesto toga, u Demokratiji broj 5 očitavaš mi učtivu, ali strogu lekciju pozivajući se na citat iz intervjua koji sam dao riječkom Novom listu". O čemu se radilo? Dvojica višedecenijskih prijatelja su se posle pada jednopartijskog sistema politički angažovali na različitim stranama, David u UJDI-ju, a Pekić kao jedan od osnivača odnosno obnovitelja Demokratske stranke. U pomenutom intervjuu, David je primetio tendenciju nekih bivših komunista da se nakon pada te ideologije "šaltaju" na nacionalizam. Pekiću u tome vidi Davidov strah od "demokratije kao ludnice" i pita se zašto bi neko osporavao pravo bivšim komunistima da se ponašaju u skladu sa svojim novim uverenjima. David smatra da Pekić njegove stavove pogrešno tumači i doslovce kaže: "Plašim se stvarnih ludaka kojih je kod nas uvek dosta bilo. Postoji mogućnost, na tu mogućnost valja neprekidno ukazivati, da se umesto demokratizacije podmetne fašizacija. Da se udruže stari komunisti i novi fašisti. (...) Samo se o tome radi, to je smisao mojih reči". David Pekiću takođe zamera previše kritizerski stav prema UJDI-ju, ali pismo završava prijateljskom konstatacijom da on s Pekićem "nikada neće polemisati preko štampe", jer ih vezuje prijateljstvo i zajednički prijatelji, živi i mrtvi, te ga naposletku pozdravlja "prijateljski i sa poštovanjem".

Vreme je nažalost pokazalo da je David bio politički dalekovidniji od Pekića. Pekić je umro jedva dve godine nakon ovog pisma, David je živeo još skoro trideset i pet. Sada sve ovo prelazi u istoriju književnosti i istoriju ideja, ali daleko od toga da ova lapidarna i eliptična polemika ne može biti poučna i danas, makar i u mnogo drukčijim okolnostima epohe.