Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Rođak Marko

Pre koju godinu sam se dopisivao SMS-om s poznanikom koga dugo nisam video. Pitao me šta radim trenutno, a ja sam mu odgovorio da prevodim Marka Tompsona. Odgovorio je nizom onih emotikona što im suze idu na oči od jakog smeha i ispod dodao: “Šta tačno prevodiš, Čavoglave ili direkt u glavu – Jasenovac i Gradiška Stara?“. Ovaj bizarni nesporazum mi je prvi put osvetlio koincidenciju da se jedan istoričar porodično i stručno vezan na “naše prostore“ može tako lako pomešati sa šovinističkim pevačem lakih nota. Čoveku je ime Mark, što je, je li, anglosaksonska varijanta imena Marko, a prezime mu je potpuno identično nazivu vatrenog oružja koji je Marko Perković izabrao za svoje umetničko ime.

Istoričar Mark Tompson kod nas je napoznatiji kao biograf Danila Kiša. Verovatno najčuveniji Kišov nefikcijski tekst u Engleskoj i Americi je njegov famozni esej o nacionalizmu, ispisan početkom sedamdesetih, u vreme Maspoka. To je onaj esej koji počinje sa tri nezaboravne rečenice: “Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma“.

Samo malo kasnije, Kiš potcrtava kako s teretom nacionalističke „tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova 'tajna' da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju“.

Setio sam se famoznog Kišovog eseja kada je objavljeno da je hrvatski pevač Marko Perković Tompson za manje od dvadeset i četiri sata prodao više od 280.000 ulaznica za svoj koncert zakazan na zagrebačkom Hipodromu za 5. juli ove godine. Pošto je, kako se posvuda govori, reč o svetskom rekordu, vredi navesti i tačnu cifru prodatih karata: 281.774 (slovima: dve stotine osamdeset jednu hiljadu i sedam stotina sedamdeset i četiri). Priča se već i o novim kartama, ali to zapravo više i nije važno. Po svemu sudeći, ovo zaista jeste svetski rekord: Nikad se u istoriji, u celom svetu, u kraćem vremenskom periodu, nije prodalo više ulaznica za neki koncert, a verovatno i bilo kakav “kulturni događaj“. Važno je naglasiti ovu trgovačko-ekonomsku dimenziju. Neki od najvećih koncerata održanih na eksjugoslovenskim prostorima, imali su besplatan ulaz. Što se tiče Tompsona, najjeftinije karte koštaju za ovdašnje uslove nimalo zanemarivih trideset evra.

Kako je moguće da jedan provincijalni pevač, ni po čemu umetničkom imalo originalan, u jednom “svračijem zakutku“ sveta, proda više karata nego što najveće svetske zvezde, od Roling Stonsa do Tejlor Svift, prodaju u Njujorku ili Londonu ili Parizu ili Berlinu ili Istanbulu ili Meksiko Sitiju ili Riju de Žaneiru? Odgovor je jednostavan: Roling Stonsi ili Tejlor Svift su sjajni umetnici i vrhunski zabavljači, ali oni ne prodaju ništa više od umetnosti i zabave. Marko Perković Tompson prodaje nešto drugo, on prodaje identitet u formi mržnje.

Alber Kami u “Mitu o Sizifu“ piše da je “čovek više čovek po stvarima koje prešuti, nego po onima koje kaže“. Otkad je rat završio, otkad je Hrvatska ušla u Evropsku uniju, otkad su više pod “monitoringom“ Zapada, Tompson na velikim koncertima više ne otvara nužno “Čavoglave“ sa usklikom “Za Dom spremni“ niti redovno peva prave ustaške budnice poput “Jasenovca i Gradiške stare“. Ipak, na svakom Tompsonovom koncertu, za tvrdo jezgro njegove publike, važnije su te neizgovorene reči i poruke, od svih izgovorenih i otpevanih. Kao u onoj čuvenoj poemi engleskog romantičara Džona Kitsa, “neodsvirane melodije su (im) slađe od onih odsviranih“.

I posle genocida iz Drugog svetskog rata i posle proterivanja najvećeg dela Srba iz Hrvatske, tamo nisu uspeli da hrvatski nacionalizam ispune nekim drugim sadržajem koji ne bi bio mržnja prema Srbima. Otud je u hrvatskim uslovima, Sartrov rođak Žil postao rođak Marko. Marko postaje ličnost i estradni umetnik tako što toliko direktno i otvoreno mrzi Srbe, kao što i Hrvati postaju nacija time što nisu Srbi.

Hrvatski izdavači se žale da u odnosu na evropske zemlje sa sličnim brojem stanovnika, Hrvatska zapravo ima najmanje tiraže. U odnosu na Fince, Norvežane ili Dance, primera radi, Hrvati baš i ne vole da čitaju. Dobro, daleko od toga da je književnost jedina umetnost. Sa ovde navedenim podacima, neko bi možda bio spreman da brani tezu kako među svim narodima na svetu baš Hrvati najviše vole muziku. Sve dok neki paradigmatski ”radoznalac s Marsa“ ne bi poslušao te milozvučne melodije i suptilne strofe koje poneko, eto, i dalje naziva popularnom muzikom.