Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: O govedini i nožu

Ima nečeg mnogo većeg i goreg, u incidentu u Nišu, od samog događaja, u kojem je starija gospođa nožem posekla po ruci Nataliju Jovanović, dekanku Filozofskog fakulteta iz ovog grada.

To veće i gore, i već poprima odlike tragedije, jeste ono što postajemo, posle četiri meseca apsolutnog besmisla koje živimo.

A postajemo društvo koje međusobno ne razgovara, nego se vreba; i postajemo društvo u kojem sve više ljudi, očigledno, napolje izlazi nečim naoružano (Svetozar Čiplić, bivši ministar, otpočeo je tu modu kada je, prošlog novembra, na novosadski protest poneo čekić); i društvo u kojem je nečije kažnjavanje, na ulici, bilo jajima, i kamenjem, bilo nožem, postalo apsolutna normalnost; društvo u kojem je "krv" postala omiljena reč, jer je "krv" onaj dovoljan razlog, da je nekome pustimo.

Odgovornost vlasti (što je postala poštapalica svakoga ko neće o ovome otvoreno da govori), u svemu tome jeste velika, ali se ona, bez obzira na želje njenih protivnika, i raznih podivljalih medija, ne nalazi u njenim nasilnim postupcima, pošto ih nije bilo, nego u nečinjenju, svega onoga što je morala da čini, od samog početka.

Red i mir, a ovaj izraz treba čitati kao "normalnost", u svakoj zemlji na svetu ne čuva samo neka ogromna, naoružana sila, spremna da zgazi one koji joj nisu po volji, već onaj deo aparata, na najnižem nivou, koji, dnevno, opomenama i prekršajnim kaznama sankcioniše sve koji pravila krše, i čuva one zbog kojih pravila i postoje. Čuva nas.

Red i mir obezbeđuju saobraćajni i komunalni policajci, prekršajne sudije, radnici parking servisa, i svi drugi koji paze, na ulici, svakodnevno, na taj red i mir. Oni koji će vam zvoniti na vrata ako puštate preglasnu muziku, napisati vam kaznu ako bacite đubre kroz prozor, nepropisno parkirate, pređete ulicu na crveno, ne počistite za svojim psom.

Poredak, u svakoj zemlji, počiva upravo na tome. Zato što, samo na taj način, ljudi znaju da su zaštićeni, da neko brine o njima, da niko neće moći da ih ugrozi, na bilo koji način. I ponašaju se i žive normalno.

A taj deo države, sve ovo vreme, nije funkcionisao. Pa niko ko je zaustavljao saobraćaj nije platio kaznu zbog toga. Niti bilo ko, ko je bacao jaja. Niko ko nije prijavio skup. Niko ko je blokirao razne zgrade i zabranjivao da se u njih uđe.

Hoću da kažem: kada neko izađe i blokira ulicu, a nije prijavio skup, ne treba tu da se pojave ni besni građani, ni stranački aktivisti, ni bilo ko drugi. Treba, pardon, mora, da se pojavi saobraćajni, ili komunalni policajac, i da svima napiše kazne. Svi ostali se onda ne bi pojavili, i ništa strašno se ne bi desilo.

I to je onaj, osnovni nivo zaštite društva, koji je, od prvog dana, izostao. Nivo koji obezbeđuje i da svi poštujemo pravila, da sve normalno funkcioniše, a, istovremeno nas i štiti i čini jednakim pred zakonom, zbog čega ga i ne uzimamo u svoje ruke.

Odsustvo te neophodne zaštite i društva i pojedinca, dovelo nas je u sumanutu situaciju u kojoj je država talac sopstvenog nečinjenja, dok su oni koji je besmisleno ruše - taoci upravo tog svog besmisla, koje je samo sebi postalo cilj.

Zato nam se dogodilo i ono kamenovanje u Nišu, zato se dogodio i nož, koji dan kasnije. U situaciji u kojoj je najvažniji deo osnovnog državnog atributa suspendovan, i u kojoj je čitava opoziciona politika postala opčinjeni, beslovesni pratilac antisistemskog i anarhističkog studentskog pokreta, odustajući i od politike i od sebe, ništa drugo i nije moglo da nam se desi.

Nije bilo moguće, bar ne u zemlji u kojoj je "dinstanje" postavljeno kao cilj, u kojoj je Jovo Bakić, ništa manje lud od žene u Nišu, postao zvezda vodilja, "prorok", u kojoj su studenti ubeđeni da im je posao "da čiste đubre", "dekontamiraju otrov" i jašu onoga čije im se pisanje ne sviđa, i u kojoj se uzvišeni identitet i nabeđeni intelekt, pripadnost eliti, dokazuje povikom "ko ne skače, taj je ćaci".

U toj zemlji mora da se, kad tad, pojavi žena koju kao da je Zoran Gavrilović crtao, onomad, kada je, na radost i veselje kobojagi elitne Srbije, opisivao kako izgleda prosečni glasač SNS.

I mora da bude "stara", "neobrazovana", "sa dna kace", "društveni talog", "ćaci", baš onakva kakvu je i Gavrilović i ostali zamišljaju, s tim što, sada, ima i nož u ruci.

Pri tom je, na njihovo oduševljenje, i psihički labilna, za razliku od njih, koji bi, mladi i lepi, svi do jednog pametni i obrazovani, samo da "dinstaju govedinu", "jure po ulicama", "bacaju u Savu", gađaju jajima i kamenicama, blokiraju, i rade sve ostalo što i treba da radi svaka elita, ne sumnjajući, ni na sekund, da je to dosta sumanuto. Ne, za njih je savršeno normalno, i nadasve duhovito. Miljenko Jergović, pisac iz Hrvatske, ushićeno je čak sve to nazvao "Prosvetiteljstom". Bravo.

Samo što, dok to oduševljenje kuvanjem i dinstanjem traje, mi, svi zajedno, uplovljavamo u sve veće ludilo, u sve veću tragediju.

I vrebamo se na ulicama, hodamo okolo naoružani, spremni da, bez suda, kažnjavamo zločince kojima smo, ubeđeni smo, okruženi.

I to više ne sme da se nastavi. I država mora, a poslednje je vreme, da povrati svoje zaturene atribute, i da obezbedi i mir i red i normalnost. Mora da obezbedi jednakost svih nas pred zakonom, mora da nas zaštiti, mora, jednom rečju, da radi svoj posao.

Inače ćemo zaista imati nekog s uma sišavšeg "Jovu Bakića" za predsednika. I naoružanu "govedinu" koja će da ga negde čeka, pošto je bude izdinstao, da mu vrati milo za drago.

Drugim rečima, nećemo imati ništa.