Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Šta može da uradi samo jedan čovek

Zamislite da svaki od 750 tužilaca u Srbiji istraži kako treba samo po jednu jedinu nezakonitost godišnje. Ništa više. Jedan slučaj po tužiocu. Godišnje.

Ili...

Zamislite da svaki od oko 2500 sudija u Srbiji, jednom u godini donese presudu koja će da bude ispunjenje pravde. Samo jednom godišnje, njih 2500 da obraduje po jednog čoveka od svih onih što čekaju pravdu.  

Ili...

Zamislite da svaki od pedesetak tužilaca u specijalnim odeljenjima za suzbijanje korupcije u Srbiji istraži samo po jedan jedini slučaj korupcije godišnje. Ne mora više, samo po jedan. Da svako do njih 50 reši samo po jednu jedinu korupcionašku aferu tokom jedne godine. Samo po jednu. U godini.  

Ili...

Zamislite da nadležne institucije svake godine istraže samo po jednu jedinu prijavu korupcije nekog uzbunjivača u Srbiji, da kazne počinioce i zaštite uzbunjivača. Bilo kog uzbunjivača. I bilo koju prijavu. Evo neka biraju.  

Kakva bi to zemlja bila, a?

Ma, zamislite samo da ovih 600 sudija i tužilaca, koje je uvredila izjava predsednika države da će ukoliko ne budu „štitili poredak i zakon biti promenjeni“, nisu čekali 12 godina da im neko pripreti gubitkom posla, bilo predsednik sa televizije, ili protestanti sa ulica, pa da se pobune protiv, kako kažu, „dvanaestogodišnjeg porobljavanja i ponižavanja pravosuđa“.

To dvanaestogodišnje tužilačko-sudijsko trpljenje mora da je bilo nepodnošljivo, skoro koliko i novinarsko trpljenje onog urednika programa na romskom jeziku na RTS-u koji je četiri meseca posle početka blokada brže-bolje, da ne okasni, otrčao na opozicioni N1 da kaže kako je stanje na javnom servisu užasno i kako je njemu lično bilo „mučno“ raditi i biti urednik na RTS-u makar 13, od onih 15 godina, koliko kaže da je „uložio“ u javni servis. Tom prilikom ponosno je pokazao i snimak, koji je čuvao kao krunski dokaz svoje pobune protiv režima, gde se čuje kako je, u nedostatku Vučića, sve „skresao u brk“ smorenim policajcima dovedenim u RTS da čuvaju pobunjenog urednika i njegove kolege od studenata i onih koji to nisu. Snimak je napravljen još u januaru, i on je trpeo do marta, a onda više nije mogao, pa ga je odneo na N1 gde novinari RTS-a mogu slobodno da govore i misle. Shvatate, naravno, da je bilo vrlo „mučno“ čuvati taj snimak ta dva meseca. Plus onih 13 godina mučenja. To što je morao tako dugo da trpi i muči se, sigurno nikada neće oprostiti ni Vučiću, ni Vučićevim poslušnicima koji sede godinama na RTS-u i ne muče se kao on.

Ovi trpeljivi i namučeni tužioci i novinari podsetili su me na prve dane oktobra 2000. godine i jednog urednika jednih državnih novina koji je, videvši da bi vlast mogla da padne, shvatio da bi bilo pametno da se napiše neko pismo da se zatraži promena uređivačke politike, one iste koju je taj urednik do tada sprovodio bez pogovora. Seo je sa još jednim urednikom, i zaverenička grupa od njih dvojice sastavila je pismo u kome je bilo i novinarskih principa, i kodeksa, i istine i ostalog novinarskog luksuza, i zahtev da se sve to poštuje. Neko od prisutnih koji su posmatrali ovo pranje biografija iz prvog reda je, šale radi, rekao da moraju da traže ostavku glavnog urednika, ali su taj glupi predlog autori ove pisane revolucije, odmah odbili. Kao baš glup. Jednako glup kao i onaj da se potpišu ispod svog pisma namenjenog glavnom uredniku. Ali ne toliko glup kao onaj da se nepotpisano pismo namenjeno glavnom uredniku odnese glavnom uredniku. Pa, ko da ga nosi? Neće valjda ovi što su ga pisali? Posle kraćeg usaglašavanja dvojica zaverenika našli su rešenje – pismo će poslati. U stvari, neće ga stvarno poslati, nego će ga dati jednoj opozicionoj novinskoj agenciji da ga objavi, a onda će, ako vlast padne, imati dokaz da su se bunili, a ako ne padne, glavni urednik neće imati dokaz da su pismo oni pisali. I tako i bi. Pismo je završilo kao agencijska vest, glavni urednik je isto završio u vestima, a nepotpisani autor pisma je završio u kolegijumu novog urednika, i svakog sledećeg koji je kasnije došao. Eno ga i danas tamo – trpi. Oni što nisu znali da trpe, možete pretpostaviti, oni odavno ne rade u tim novinama.

Toliko o dvanaestogodišnjem porobljavanju, ponižavanju i trpljenju. Toliko dugo na neku nepravdu i neistinu može da ćuti samo neko koga nije briga ni za pravdu ni za istinu.

Isto je i sa tom prokletom korupcijom. Ako vam nije smetala ranije, a smeta vam sad, ja bih rekla kao skeptik, da ste sada ispali iz neke kombinacije. A takvi umeju da se bune protiv korupcije više od onih poštenih.

Rezultati poslednjeg istraživanja o korupciji u našem društvu, koje sproveo CESID a predstavila Transparentnost Srbija, govore da je korupcija prvi put za poslednjih 25 godina izbila na prvo mesto najvećih problema u društvu za 22 posto građana. Do sada je uvek bila na trećem, četvrtom mestu, odmah iza ekonomskih tema, siromaštva i nezaposlenosti. Iako na pitanje da li se korupcija povećala ili smanjila u poslednjih godinu dana, kako kažu istraživači, odgovori variraju u zavisnosti od trenutnih okolnosti, poslednjih deset godina dominira odgovor da je stepen korupcije isti.

U poređenju sa istraživanjem iz 2021. godine, kada je 19 posto građana smatralo da je korupcija jako raširena u društvu, sada je taj procenat značajno porastao i iznosi 41 posto.

Iako sumnjam da je namera naručioca ovog istraživanja bila da pohvali vlast, ove brojke o aktuelnoj vlasti govore i bolje nego što možda i zaslužuje. Činjenica je, a to priznaju i sami istraživači, da odgovori građana zavise od trenutnih okolnosti. Tako se i ove brojke moraju tumačiti u kontekstu aktuelne političke krize. Šta to znači za nas građane? Pa znači da brojke koje nam se prezentuju kao uzrok trenutne krize, ne treba posmatrati kao uzrok, ili makar ne kao glavni uzrok postojeće krize, već pre kao posledicu. Ako prethodnih deset godina građani korupciju nisu videli kao glavni problem, onda se može pretpostaviti da je na njihovu percepciju sada uticalo sve što se trenutno događa i čemu su izloženi. Nešto kao kada smo u predizbornoj kampanji. A možda i jesmo.

Slično se može čitati i podatak o percepciji 41 posto građana da je korupcija veoma raširena u društvu. Iako sam ubeđena i da je porast broja građana koji imaju ovaj utisak posledica protesta i svega što ih prati, isto sam tako ubeđena da ih utisak ne vara. Korupcija je veoma raširena. Pre svega na načine koje većina građana uopšte ne registruje. Korupcija je zahvaljujući pre svega razvijenom bogatom svetu kome težimo i stremimo dobrim delom legalizovana, ugrađena u zakone, učinjena prihvatljivom. Veliku korupciju su učinili legalnom veliki kapital i velike kompanije iz velikih zemalja. Ali nemojte ni slučajno potceniti ono što se naziva „malom korupcijom“ a što je ona korupcija koja najviše i pogađa građane, u opštinama, bolnicama, na šalterima. U maloj korupciji se vrti veliki novac.

Šta da mislimo o tome što 38 posto građana očekuje da će se nivo korupcije u sledećoj godini smanjiti, 35 posto veruje da će nivo korupcije ostati isti, dok 20 posto misli da će se uvećati. Pa ja bih ove podatke čitala kao pokazatelj da dobar deo građana misli da će protesti, u nedostatku opozicije koja može da ugrozi vlast i da je koriguje, odigrati ulogu korektiva i naterati vlast da kažnjava korupciju više nego dosad. Ne očekuju ni oni na ulici da protesti dovedu do promene vlasti, ali shvataju da bi mogli da dovedu do promene onoga što ne valja u vlasti. Iako je najavljena borba protiv korupcije trebalo da utiče na ove procente i percepciju, pre bi se reklo da sporadična hapšenja ostaju u senci svakodnevne histerije i nemaju odjek koji je vlast, verovatno, očekivala. Čini se da ova hapšenja građani pre vide kao deo zakasnelog kriznog menadžmenta, nego kao pravovremenu reakciju vlasti na korupciju.   

Lično me jako raduje i ispunjava ponosom podatak da čak 54 posto građana smatra da vlast treba da zaštiti one koji prijavljuju korupciju. Do pre deceniju i po kada smo osnovali Pištaljku, jednu od dve organizacije u svetu koja obezbeđuje besplatnu pravnu zaštitu uzbunjivačima i medijski istražuje prijave uzbunjivača, u srpskom jeziku nije postojala reč za uzbunjivače, stvorili smo je.  Neki su do tada uzbunjivače, da bi ih diskreditovali, nazivali špijunima. Danas imamo jedan od najboljih zakona o zaštiti uzbunjivača u svetu, imamo društvo u kome, kada se kaže uzbunjivač, ni jedan pošten građanin ove zemlje nema ni jednu lošu asocijaciju na te ljude, uzbunjivače u Srbiji doživljavaju samo kao heroje, a sad, eto, više od polovine Srbije shvata i značaj zaštite onih koji prijavljuju korupciju.   

A šta da mislimo o tome što čak 71 posto građana smatra da tužilaštvo ne goni one koji imaju političku moć i zaštitu? Pa da ono pismo sa 600 potpisa tužilaca i sudija može da koristi samo da bi se popunile vesti N1.