Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Preživeli

U subotu uveče, posle protesta u Beogradu, mislila sam, Bogu hvala, da se nismo poubijali, a od ponedeljka ujutro, kada sam videla one sramotne scene iz Obrenovca, samo mislim, Bože, što nas nisi pustio u subotu da se poubijamo.

Ne zanima me šta je uradio čovek koga je ona gomila okupljena ispred opštine Obrenovac, bez ikakve samokontrole razvlačila, udarala, pljuvala i gađala jajima, možda je on zaista loš čovek, možda je bahat, možda i lopov, možda treba da ide u zatvor, ne znam, ali znam da ono što su oni njemu radili, koliko god da su nešto trpeli, a ne znam zašto su trpeli tako dugo da su se pretvorili u ovo sada, dakle, ono što su oni njemu radili – ne može da se radi. Nema tog razloga, izgovora, ni okolnosti koje bi pravdale bilo šta od onoga što smo videli u Obrenovcu. I što ćemo, ako je suditi po najavama protestnih ideologa, ako država to nastavi da dozvoljava, viđati i narednih dana.

A viđaćemo frustraciju koja je velika i opšta i koja je rezultat neispunjenih očekivanja svih "zainteresovanih strana" u ovoj našoj najnovijoj podeli. Jer, osim komšiluka koji nam se okupio u dnevnoj sobi da se naslađuje našom bratskom neslogom, nema nikoga da 15. uveče nije bio razočaran jer još nije –  kraj.  

Jedni su frustrirani jer i pored velikog broja ljudi na protestu nije se desio ni 5. ni 6. oktobar, nije pala vlast, Vučić nije pobegao u Rusiju niti kod "brata Bin Zajeda", ništa se nije promenilo, a nade su bile velike. Zamislite samo one "ludake" Čačane i Kraljevčane, kako ih je nazvala Mila Pajić na onom snimku o organizaciji državnog udara, koji se posle dva sata slušanja blokadnog hora na Slaviji vraćaju kući "praznih ruku", a došli su da konačno dovrše ono što su započeli 5. oktobra, kako obično to čujemo.

Nisu manje frustrirani ni ovi iz suprotnog tabora, sa strane vlasti, koji su shvatili da uprkos tome što se nije desio ni 5. ni 6. oktobar, što nije pala vlast, što nije pao Vučić i što se ništa nije promenilo, još nije kraj, već početak novog kruga sukoba, ovoga puta uličnog linča pripadnika vlasti i onih koji vlast podržavaju.

A tu si i oni treći, jednako frustrirani spoznajom da se život neće skoro vratiti u normalu i da država još ne nalazi način da uspostavi red koji je neophodan da bi svi ovi nezadovoljni ljudi živeli jedni pored drugih, a da se ne pokolju između sebe.

Sada smo tu, zaglavljeni između nemogućnosti da se vlast smeni, kako na izborima, tako i na ulici, i nemogućnosti da ta nesmenjiva vlast uvede red u državu koju je, paradoksalno, uspela da blokira ista ona manjina koja ne može da smeni ovu vlast. Vrtimo se u krug u kome se setimo da je opozicija pre tačno šest godina, noć uoči 17. marta upala u RTS sa motornim testerama, tek kada nam to iskoči na fejsbuku, jer kako bismo sve ponovili kada ne bismo zaboravili. Tako smo tog 17. marta pre šest godina, kada su ovi isti pokušavali da dođu na vlast ovim istim metodama, zaboravili na onaj 17. mart pre 21 godinu kada su albanski teroristi upadali u naše crkve širom Kosmeta i proterali ono malo Srba što ih je bilo južno od Ibra. Ove godine 17. marta nismo se setili najgoreg pogroma na Kosovu, iz sasvim novog razloga,  jer smo bili zauzeti pitanjem da li je vlast upotrebila zvučni top na protestantima i ima li Srbija taj top ili ga nema.

A i tu će dilemu da nam reše neki Britanci, jer smo, valjda, došli u onaj stadijum očaja da verujemo Britancima. Kaže neka organizacija, bliska MI6, da mi imamo taj zvučni top, za koji sam do subote u devet uveče, kada ga je prvi put pomenuo neko na Tviteru, majke mi, mislila da postoji samo u filmovima naučne fantastike i u onim tajnim Teslinim papirima za koje mi Srbi znamo da ih je FBI zaplenio posle njegove smrti iz sobe u hotelu "Njujorker".

Znači, zvučni top. Kao novinar i kao žena, a pogotovo kao Srpkinja, ja ništa ne verujem vlastima, a pogotovo kad mi kažu da nešto nisu uradili. Dakle, što se mene tiče, sasvim mogu da poverujem da mi imamo taj top, mada ne mogu da poverujem da ga nema niko osim nas i Izraela, što neko reče juče, prekjuče. Mogu da poverujem i da su ovi blokaderi toliko izludeli vlast da je neko odlučio da ih gađa tim topom, mada ne mogu da verujem da je to odlučio da uradi tako da svi to primete i u momentu kada je jasno da rezultat protesta ide na ruku vlasti i da bi upotreba tog topa samo preokrenula stvari u pravcu koji im nikako ne odgovara.

Jedino što znamo pouzdano u svim ovim nepoznanicama jeste ono što smo i videli, a to je da se te večeri u ulici Kralja Milana nešto vrlo neobično desilo i da je to izazvalo paničnu reakciju ljudi, koja je, ruku na srce, u toj situaciji mogla da ima i fatalne posledice. Mora se verovati i onima koji su odlazili u bolnice žaleći se na simptome koji se opisuju kod upotrebe tog topa, dok god se pouzdano ne utvrdi da se ne radi o stvarnim zdravstvenim  problemima nego o nekakvoj kolektivnoj histeriji, kakva je, na primer, ova sa besmislenim studentskim šetnjama i oživljavanjem komunističkih sektaških rituala. Iskreno, sumnjam da će se išta od svega pouzdano utvrditi, u stvari, sumnjam da će, šta god da se utvrdi, obe strane to prihvatiti kao istinu. Jer, jedni neće poverovati ni u šta u šta već ne veruju, a drugi teško da će priznati nešto što već nisu. Pre bi se obe strane našle oko kompromisnog rešenja da je ljude na ulici razdvojila neka natprirodna sila od koje je okupljeni narod sačuvalo to što je onaj monah, ili student bogoslovije, ko će ga više znati, na početku okadio ceo skup. Kad bolje razmislim, istinski me čudi da narod koji se do pre koju deceniju krio od pomračenja sunca zatvaranjem u kuće i spuštanjem roletni, nije prvo pomislio da je ono rastavljanje demonstranata bilo neki Božji znak, nego su odmah optužili zvučni top.  

Šta je istina, verujem da će na kraju odlučiti plenum u dogovoru sa proširenim rektorskim kolegijumom koje smo pustili da nam razbucaju državu kao da nije njihova. Ali, to plaćamo 500 plus 100 miliona evra godišnje, pa sada gledajte za sve pare. Nemačka štampa kaže "Vučić gubi državu", a bojim se da je gubimo mi. Ne verujem da bi u Nemačkoj bilo moguće da dete od 14 godina odlučuje da li će njegov nastavnik ući u školu i držati nastavu ili da se Bundestag zameni zborom građana ili studentskim plenumom.

Nikome na svetu, osim u Srbiji, nije ni palo na pamet da dopusti da mu nelegalni studentski plenumi uređuju život u državi, jer plenumi nisu izbori i nisu demokratija. Ili neko zaista misli da Bilja, Šilja i Smilja, koji su se tog dana zatekli u amfiteatru, treba da odlučuju o našim životima? O mom, bogami, neće. A neće ni rektorski kolegijum, pa ni zbor građana u restoranu kod bazena u Obrenovcu koji se slaže oko dve stvari za početak – da sastanak u kafani kod bazena ima veći legitimitet od skupštine i da to što je potpredsednik opštine "dobio nekoliko jaja u glavu", kako reče vođa zbora, i nije neko nasilje. Pa, nisu ga gađali kamenjem, pobogu. A mogli su, zar ne? Ko će da im zabrani?