Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Mesečari na kozačkoj skupštini

"Radi šta hoćeš i kako hoćeš. Društvo (država), nema prava da kažnjava bilo koga, na bilo koji način, za bilo koji antidruštveni (antidržavni) postupak."

Ovo je, krajem XIX veka napisao Petar Aleksejevič Kropotkin, po rođenju knez, po zanimanju geograf, po ideji anarhista i revolucionar.

Čitati ga danas isto je kao i gledati Melijesov "Put na mesec", naučno fantastični film iz 1902. godine. Ukratko - sastanu se naučnici i istraživači, odluče da odu na mesec. Onda uđu u veliku granatu, opale je iz velikog topa, i eto nje na mesecu, pogodila ga, direktno, u oko. Posle se istraživači sukobe sa Mesečarima, zarobe jednog, skoče, u granati, sa meseca, i padnu nazad na zemlju, pardon u more zemaljsko. Zemljani im naprave i paradu, i oni pokažu vezanog Mesečara, šta da vam kažem, veliko oduševljenje nastane.

Film traje petnaest minuta, idealno vreme za svaku iluziju, a taman toliko ti treba da počneš da se smeješ, bez ikakve zlobe, čak i sa puno ljubavi, dok čitaš Petra Aleksejeviča.

Zato što je isto tako bezazlen, sladak i naivan i on, koji je tragao za boljim društvom, poput mesečara, nabadujući sve i svašta, a ubeđen da je rešenje prosto, kao pucanj iz topa. Samo malo veća cev, veća granata, i sve je rešeno. Eksplozivni povratak na ljudsku solidarnost, oslobođenu stega, klasa, zakona i države, i eto nas, srećnih i veselih. Petnaest minuta treba i za to, nema šta da brineš.

U mravima, pčelama, majmunima i drugim životinjama, koje nemaju ni državu ni sud, ni religiju, a opet umeju da prepoznaju dobro i zlo, i umeju da se bore za svoj opstanak, da budu solidarne, jer je to korisno za njihovo društvo, on je pronašao idealno rešenje:

Dosta sa lažnim moralom, dosta sa lažnim sudovima, lažnom državom, idemo sve od početka. Ljudi se organizuju tamo gde žive, (kao majmuni), sve je na tim mestima zajedničko (kao kod mrava), sve se deli (kao kod pčela), nema privilegovanih klasa, pa ni zanimanja (trutovi i radilice ukinuti, nije ni kod pčela baš sve idealno), manuelni rad obavezan za svakoga, sve fabrike idu radnicima koji u njima rade, sva zemlja seljacima koji je obrađuju, opština da odlučuje o svim unutrašnjim pitanjima, ali bez ikakve vlasti...i tako dalje, i tako dalje, koga zanimaju stare knjige i filmovi, neka čita.

Saznaće da se Kropotkinu, onomad, smučila i politika, i država, i sve nepravde koje, na našu žalost, idu uz svako organizovano društvo.

I neko bi sada mogao da zaključi da se i danas, u Srbiji, dešava isto, da se jednom delu ljudi sve smučilo, da je zato krenuo u neku čudnu revoluciju, ali Kropotkin se sa tim baš i ne bi složio.

Pošto su, po njemu, za revoluciju, čudnu ili običnu, za njen uspeh, potrebni  i "energičnost i jasnost ideja, i, s druge strane, slabost vlasti".

I tu negde, posle raspevanog mitinga u Beogradu, cela priča o srpskom prevratu i pada u vodu. Bar jedan element nedostaje - jasnost ideja, da ne pričamo i da je dosta teško zaključiti, osim ako ne radiš na N1, da je vlast slabašna.

No, to je druga tema, vratimo se idejama. I ne samo da nisu jasne, nego, čak i kada liče na romantične anarhističke deluzije, nemaju nikakav oslonac, ništa za šta bi mogle da se vežu.

Politika nosilaca tih ideja je, kako je to i Branko Milanović primetio, protiv politike, a da nikome nije jasno šta je to neko, drugo rešenje.

Organizovanje po opštinama, Kropotkinov san, u Srbiji izgleda kao kozačka skupština, a tako bi izgledalo i na svakom drugom mestu.

U Beogradu, na Starom Gradu, pao je predlog, i odlučeno je, da se zauzmu Mesne zajednice. Lepo, i najbliže Kropotkinovom modelu. Imaš mesnu zajednicu, organizuješ se unutar nje, ali bez ikakve vlasti, pošto ni ona nema vlast.

Šta onda radiš? Bez vlasti? Osim što se svađaš sa komšijama?

U Kragujevcu su, da nastavimo ovaj vodvilj, na zboru tražili od opštine da, iz budžetskih rezervi, izdvoji sredstva za plate prosvetarima. Ne da im država, daćemo im mi. Super, dok niko ne postavlja elementarna pitanja, koja idu uz trošenje sredstava iz budžeta.

Najpre, iz kojih budžetskih rezervi? Da li iz tekućih, ili iz stalnih, to niko od okupljenih i nije baš znao, kao ni po kojoj to stavci plate prosvetnim radnicima deli opština. Elementarna nepogoda? Ako je to, onda su stalne rezerve. Ako hoćeš da ih platiš tako što ćeš povećati sredstva za rekonstrukciju škola, onda su to tekuće budžetske rezerve.

I opet, iz kojih god da uzmeš, kako to da pravdaš? Kako da izvučeš pare? Šta ako ti zbog toga zafali novac, a zaista se dogodi elementarna nepogoda? Ili škola ne bude rekonstruisana?

Kozačku skupštinu to ne zanima. Ona se rukovodi onim principom s početka teksta: Radi šta hoćeš i kako hoćeš. A šta će, sa svima nama zbog toga da bude, koga briga?

Podaci već sada govore o ozbiljnom ekonomskom gubitku zbog ovog anti-političkog ludovanja po Srbiji. Manje investicija, manje turista, manja potrošnja, manji priliv u budžet. Prošle godine, u ovo vreme, popunjenost hotela je bila 90 odsto, a ove je 40-50 odsto.

I time ne gube samo hotelijeri. Gubi svaki restoran, kafić, taksista, čitav jedan niz, koji se zatim nastavlja padom i prometa i prihoda, a sve to neće moći da se ispravi mesecima pošto ovo stane.

No, koga briga. Anti-politika se nastavlja, pa je jedan student milo objašnjavao blokadu tramvajskog i autobuskog depoa (sa idejom da se obustavi javni prevoz), sledećom rečenicom: "Ali ljudi baš fino reaguju na nas".

Stvarno. A koliko je tih, kojima sve ovo "baš" onako prija, a da nisu deo kozačkih skupština?

Koliko je onih koji društveni život ne doživljavaju kao priliku da nekoga gađaju jajima i pljuju. Onih koji ne misle da su izgubili suverenitet, ako su glasali za svog predstavnika, i koji žele da se neko, u ovoj zemlji, bavi politikom.

O tom pitanju danas mora da razmisli i opozicija, koja je pristala da njom upravljaju kozaci i anarhisti koji ih preziru, ali i vlast, koja se prečesto, na mnogim nivoima, plaši da uradi ono elementarno u zaštiti reda i zakona, što je moguće i bez upotrebe sile, pošto su kazne sasvim dovoljne.

Pogotovo što anti-politika, od 15. marta na ovamo, postaje sve nervoznija i sve radikalnija. A to je podatak koji vlastima, strpljivim sve ovo vreme (i to se pokazalo kao dobra taktika), otvara ogroman prostor za ono što se zove "institucionalno delovanje", a što je, čitavoj zemlji, toliko potrebno.

Red je, prosto, da stvari vratimo u okvire, a samim tim i u realnost. Da ne bi postali mesečari, na kozačkoj skupštini.