Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Kućna vlada

Uleti pre neki dan moj Aljoša u kuću, tinejdžer neotesani, i sav razdragan krene da mi priča kako se "dvadeset minuta" svađao sa policajcem.

Zašto?

Bio neki skup, pa mu ovaj rekao da ne prelazi ulicu tu, nego da ide na drugi pešački.

I?

Šta "I?", kaže Aljoša, trijumfalno, pustio me na kraju.

Bez batina?

Naravno.

"E, je.. ga", kažem ja zapanjenom detetu i odustanem od daljeg objašnjavanja.

Pošto sam se setio kako je mene i drugara jedan pozornik obesio o naše uši kada nas je zatekao na stepeništu ispred škole.

I kako nas je, na kratko, spasla tetkica koja je izašla i rekla mu da gubimo čas.

I kako nas je samo malo pustio, a onda nam uši povukao još jače. "Šta radite ovde? Marš u dvorište! Tutanj!"

Tu epizodu ja svojoj majci nisam ispričao, pošto bi me pitala isto što i on, i iščupala bi mi i uši i kosu i više nego on, a dvorišta ne bi bilo u blizini, ni tetkice, da se spasem belaja.

No, druga vremena, drugi običaji.

Moja deca su odrasla a da ih nikada nisam tukao (neki put na moju, a uvek na žalost Miše Đurkovića), nikada ih milicija nije vukla za uši, ni učitelji mlatili lenjirom, da ne pričam da su neke žene, Marija na primer, bile ubeđene da decu, kada su imala tri meseca i drala se kao magarci po celu noć, treba da vodimo kod psihologa. Eno ih i danas tamo, kod stručnjaka, samo što se i dalje deru. Danju.

Plodove tog odnosa ubiremo ovih dana, kroz njihov gnev, a da ona sama, ta naša deca, gneva nikada nisu upoznala.

I zato sam, čak i posle svega što je prvi čovek ove zemlje i uradio i rekao, ostao donekle uplašen, pre svega sopstvenom neduomicom, pitanjem svih pitanja:

Da li je, sve to, stiglo kasno?

Ne sumnjam, pri tom, u krajnji politički ishod. On jeste nekoliko svetlosnih godina ispred svojih oponenata, po svemu. I jasno je da nema prelazne vlade; da njihovi protesti, od početka bez smisla, bivaju sve ogoljenije besmisleni; da je sve to veću štetu nanelo opoziciji nego njemu; da antisistemski i antipolitički pokret ne može da prođe; i da je pitanje dana kada će se sve, manje više, vratiti u normalu.

Sve, osim te jedne stvari. Čitavih generacija koje su ubeđene da je sve to sprdanje sa elementarnim redom, sistemom, državom, bilo sasvim ok, sjajna jedna stvar, baš kako i treba.

I da je dopušteno i normalno, da nekome ne daš da prođe ulicom ili ode na posao. I da ničeg spornog nema u tome da sačekaš direktorku škole i izvrištiš joj se u uvo. Da je baš cool da jednog dana zabraniš autobusima da voze putnike. Ili avionima, da lete. Sve zajedno, da možeš, kada hoćeš, da kažnjavaš celo društvo i da za to očekuješ simpatije.

Da sve bude još gore, čitam u novinama, oni su ubeđeni da su važan politički faktor, i već su, u Utisku nedelje mirno saopštili da su oni za ekspertsku vladu, ali da je studenti izaberu. I da u njoj ne bude niko ko se ikada bavio politikom. I da se ta vlada bavi samo njihovim zahtevima, i izborima.

I koliko god da je to budalaština, par ekselans, ona samo govori koliko su te generacije oslobođene ne samo svake stege, nego i svake odgovornosti, i ubeđene da svi mi, pa i država, pripadamo isključivo njima i nikome više.

Kako će ti i takvi, da nastave da studiraju? Odgovaraju na ispitima? Idu u školu, uče, prihvate bilo kakvo pravilo koje im se ne sviđa?

Ko će da im bude autoritet, kada duboko veruju da su oni sami jedini autoritet, jedini reper prema kome treba da se ponašamo, bespogovorno ih podržavajući.

Kako će oni, eksponenti agresivnog i arogantnog neznanja, bilo kakvo znanje da prihvate?

S kim će razgovarati, kada su svi za njih nenadležni? Koga da čuju, osim onih koji ih proglašavaju za Dositeje i prosvetitelje, bez obzira na to što im je sav govor u pištaljkama i vuvuzelama, što mu dođe isto što i "zurle i praporci", a ne u knjigama.

Na kraju krajeva, pošto su ubeđeni da moraš da budeš isti kao oni da bi zaslužio bilo kakvo poštovanje, i pošto im je baš super da ti zabrane kretanje, ili da uđeš na posao, ko će, kada, i kako, da ih nauči elementarnoj empatiji?

Ne znam, ali bar je onaj glavni shvatio da sa njima više nema šta posebno da se raspravlja, pošto, na kraju, jeste fakat da su oni najmanje nadležni.

Da li će tu lekciju da nauče i ostali, od opozicije do medija koji su im duvali u tikvu, mazili ih, pravili od njih svece - nisam baš siguran.

Ono u šta jesam, jeste da će svi ti, sasvim zasluženo, cenu da plate u sopstvenim kućama.

Kada ih nadobudni maloletnici dohvate za uši.

I blokiraju im wc, ili im ne daju da spavaju.

Ako mene pitate, upravo to su ti i zaslužili. Kućnu vladu, koju će studenti da im naprave.

A za nas ostale, šta je znam, valjda nije kasno.