Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Mehanički Turčin

Kada malo razmisliš, ova poslednja pobuna nije ništa drugo nego vrisak publike protiv onoga koga doživljavaju kao iluzionistu. Ubeđeni su, godinama, da gledaju predstavu, da on izvodi lažna čuda, njima nije jasno kako, frustrira ih, nasamareni su, počinju da ga mrze, i, kada se sve završi, izađu ispred pozorišta i bune se. Traže da se predstava ukine, i da se on protera, ili zatvori.

Vučić je, to hoću da kažem, za svoje protivnike, Mehanički Turčin, i u tome je ceo njihov problem, apsolutno nerešiv.

A Mehanički Turčin je jedna od najčuvenijih iluzionističkih mašina. Osmislio je, konstruisao, napravio Volfang fon Kempelen, krajem 18. veka, i to da bi zadivio nikog drugog do caricu Mariju Tereziju od Austrije.

I Turčin je bio mehanička lutka, koja je sedela za velikom komodom, pušila čibuk i igrala šah. Pravi šah, sa pravim protivnicima.

Komoda je, s prednje strane, imala nekoliko vrata i fioka, koje je Kempelen otvarao pred publikom, tek da vide kako je puna različitih zupčanika, utega i poluga. Na komodi je bila šahovska tabla, figure su bile od slonovače, a protivnici Mehaničkog Turčina pravi ljudi, šahisti i svi drugi koji su hteli da se oprobaju u boju sa mašinom.

Oni odigraju potez, lutka digne ruku, uzme figuru, i odigra i ona. Nikakvo zezanje, ozbiljan šah protiv ozbiljnih protivnika.

Kempelen, i oni kod kojih je, po njegovoj smrti, Turčin završio, putovali su po Evropi, prešli i u Ameriku, i odigrali niz partija misterioznom mašinom. Jednu sa samim Napoleonom. I sa Bendžaminom Frenklinom. Mnogim kraljevima i prinčevima. I najboljim šahistima tog vremena.

Mehanika je, uglavnom pobeđivala. A niko nije shvatio - kako, bez obzira na činjenicu da je sam Kempelen tvrdio da je Turčin vrlo prosta naprava, upotrebivši pri tom čak i izraz - bagatela.

Bagatela, malo sutra. I sam Edgar Alan Po je njome bio opčinjen. Desetak predstava je pažljivo odgledao, zabeležio, precizno, sve dimenzije komode i lutke, pratio raspored kojim je vlasnik mašine otvarao vrata i fioke, bavio se perspektivom, svetlom, Turčinovim pokretima, naborima na njegovoj odori, i u dugačkom eseju, kroz nekih petnaestak logičkih zaključaka, saopštio svetu da je reč o prevari.

U komodi je čovek. On igra, a ne mašina.

Problem je, bio i ostao - kako? To ni sam veliki majstor iluzije - Edgar Alan Po, nije tačno dokučio.

Sredinom pretprošlog veka, Mehanički Turčin je izgoreo, preživela je samo tabla, bez figura. I mnogi su probali da naprave kopiju, ili nešto slično, ali ona glavna misterija je ostala. Kako je sve dođavola funkcionisalo?

Tanjug/Vladimir Sporčić

I kada sve to prebacite u sadašnjost, jasno se da videti. Vučić je za protivnike upravo to, Mehanički Turčin. Izvodi predstavu, vara ih, stalno nešto izvlači iz rukava, te auto-put, te fabriku, most, čitav novi grad, bolnice, plate, penzije...i sve je to samo iluzija, laž, opsena, zbog koje iluzionistu, Turčina, treba oterati, ili bar zatvoriti.

Računaju, valjda, da bi, tada, onaj Beograd na vodi, jednostavno nestao, i opet bi imali tako nam mio i drag krš i lom na obali.

I zato je ovo, pobuna protiv zamišljene predstave i zamišljenog čarobnjaka.

Što je problem koji se može rešiti na samo dva načina.

Prvi je, da shvate da predstave nema, i prestanu, samim tim, da se protiv nje bune, jer sa druge strane je samo jedan ozbiljan, iskusan političar, kojeg trikovi o trikovima niti performansi neće nigde oterati, nego je potrebno, umesto insistiranja na sopstvenoj magiji i golubu iz marame, da mu suprotstave sadržajnu, i jasnu politiku.

Drugi je, da ostanu u svojoj deluziji, ali i tada bi morali opet nešto da shvate.

Da je u onom velikom Vučiću (skoro dva metra ima), jedan mali Vučić, i da ih taj, sve vreme, zajebava.

I nastaviće.

Pošto nikada neće shvatiti - kako?