Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Srpska gotika i virtualni pokojnici

Naše globalno vreme nije surovije od prethodnih, šta god da neko misli. Bilo je ratova i ranije, i krvavijih. Masovne ubice su delovale u ratu i miru. O pojedinačnim ubistvima u regularna vremena svaka državna statistika može isplakati reke. Ako se današnja društva ipak pokazuju brutalnijim od prethodnih, razlog ne leži u realnoj, već u virtualnoj stvarnosti. Pretnja smrću, nedvosmislene poternice, euforično komadanje tuđih tela, sahranjivanje na živo, to je sada komunikativni standard društvenih mreža.  

Pre se to u medijima zvalo konstruktivna kritika. Naravno da je bilo i grubljeg. Sećam se jednog teksta Saše Tijanića gde opisuje slučajni susret s Žarkom Koraćem na ulici, usiljeno ljubazni razgovor, da bi na kraju zaključio "...i ode on korakom trudnog pacova".  Nije u redu, slažem se. Ali treba biti pošten. Uvreda je bila od optimistične sorte, potpuni joie de vivre. Nije mu poželeo smrt, već naprotiv nastavak vrste i to višepolodan, berićetan.    

Ovih dana gledam karikature na kojima Donalda Trumpa živog zakucavaju u sanduk. Nisu srpske, ali Srbija je deo sveta, pa nije neophodno razvrstavati transgresije po nacionalnosti.  

Tanjug/AP/Heikki Saukkomaa/Lehtikuva

Ili Zelenski kad je krajem marta izjavio da će Putin "uskoro umreti", nijedan novinar regularnih medija u Austriji, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji nije postavio pitanje kako to Zelenski zna da Putin samo što nije umro. Ima obaveštajne podatke, planira nešto, ili mu takav rasplet deus-ex-machina samo odgovara? Naprotiv, da je Putin rekao kako će Zelenski "uskoro umreti", svi bi to odmah prokomentarisali kao direktnu pretnju.       

Objavljuju se poternice za mojim kolegama, i to ne samo virtuelne na društvenim mrežama, već se i prave papirne lepe po gradu. Prave u smislu opasne po život, ne prave policijske.  

Nedavna izjava Aleksandra Vučića od pre nekoliko dana "da birate vladu na ulici neću vam dozvoliti dok sam živ" prenosi se na instagram adresama blokadera i fan-baze s namerom da se izazove, s uspehom, refleksni odgovor "pa, to se barem lako rešava!“.   

U virtualnom prostoru umire se lako 

Toliko smrti kod živih ljudi, ko bi rekao. Na virtualnom auto-putu se vozi brzo i umire već od najmanje ogrebotine. Po iskustvu svih kojima je zbog bilo kog razloga ukazan tretman progonjene životinje, na virutalnom auto-putu nema ambulantnih vozila. Nema telefona za hitnu pomoć, nema konjice ni u jedan čas, nema sudova, osim onog prekog.   

Kulture belog čoveka su se postepeno oslobađale svih tabua, da bi im na kraju ostala samo dva, Holokaust i smrt. Ne prirodna smrt, jer ona nije tabu već vremenska prognoza, nego nasilna smrt.    

Virtualna stvarnost je uspela da sruši i ta dva poslednja tabua. Završni akt de-tabuizacije Holokausta odvija se od oktobra 2023. kao reakcija na izraelsku reakciju na Hamasovu akciju. Nasilna smrt, u formi prizivanja smrti za neprijatelje, montaže dranja kože, kao u mitu o Apolonu i Marsiji, otsecanja glave, sahranjivanja živih, sve se to nađe na internetu. Virtualni prostori su nas oslobodili svake suzdržljivosti. Ono što u životu većina ljudi ne bi, ubijala neistomišljenike iz zabave, vritualni prostor im je dao slobodu da mogu.  

Kakva šteta. Trebala su nam bar ta dva tabua. Bio je to tabu-minimum koji nas je još činio moralno prepoznatljivom kulturom u istorijskom kontinuitetu.    

Često objašnjenje glasi, to je postalo moguće zato što su na world wide webu ubistva anonimna. E pa nisu. To je možda važilo na početku digitalne kulture. Ako je neko pedofil, svakako da će se i dalje zabijati u anonimnost deep neta. Ali pretnje u kontekstu politike i političkog nezadovoljstva danas se prosipaju otvoreno. Ako se klikne na profil psihodeličnog imena sa kojeg se objavljuju poternice za novinarima RTS-a, dobije se ime realne osobe uz dodatak "šta je matori, šta ti nije jasno?". Malo gendera ne bi bilo na odmet.  

Tačka bez povratka?       

Ono što zbunjuje nije toliko rezultat, već hitnost kojom se odvijala transformacija moralnog dispozitiva. Jedna od prelaznih formi na kojima se prati skok u detabuizaciji nasilne smrti je bombardovanje Srbije 1999.   

Nekoliko meseci uoči pregovora u Rambujeu su zapadne politike bile toliko frustrirane Miloševićem, da su do medija procurele sasvim konkretne priče. Američka administracija je evidentno rešavala jednu dilemu – da li u iznenadnoj akciji, kao onoj u kojoj je kasnije eliminisan Bin Laden, ubiti jednog čoveka, Slobodana Miloševića, ili naprotiv bombardovati čitavu zemlju i riskirati smrt hiljada, ako krene po lošem i desetina hiljada ljudi?  

profimedia

Kada su iz Klintonovog tima počeli da stižu oštri demanti desanta na Dedinje, bilo je jasno na koju stranu je otišlo moralno klatno. Plan za eliminaciju Miloševića je demantovan čisto etičkom argumentacijom – mi ne vodimo politiku kroz ubistva. Interesantno da predstojeće ubijanje hiljada ni jednog trenutka, ni pre, ni za vreme, ni posle, nije percipirano kao ubistvo, i to masovno.  

Radila sam tada u bečkom dopisništvu japanskog Yomiuri Shimbuna, gde mi je posao bio da čitam gomilu američkih i britanskih novina, o tome formiram mišljenje i zadržim ga za sebe. Dobro se sećam američkih demantija. Bože sačuvaj da bismo mi tako nešto izveli, ubili predsednika, vođu, lidera!  

O bogu se tu međutim i radilo. O hrišćanstvu koje u teološkim krugovima optrčava dilemu da li Bog ubija ili spašava iz doline suza, po Starom zavetu iz doline kostiju. Analogno, kad se neko napravi bog na zemlji, onda to postaje pitanje ili-ili, a ne 'da li'. Godina 1999. je za Zapad bila biblijska situacija u kojoj se smrt, naravno drugih i tuđih, slavila kao njihovo spasenje.  

Za tako nešto je bio potreban neverovatan moralni salto. Trebalo je saviti sve do tada barem javno poštovane norme, a da ne puknu. Shodno tome, proces privikavanja na masovno ubistvo dobrih namera morao je da ide preko medija, da bi uopšte bio primećen. Bez takve transformacije morala, bombardovanje 1999. ne bi bilo izvedivo za zapadne javnosti. Neko bi vrisnuo, i jeste, ali se to nije čulo jer su masovni mediji već senzibilizovali javnost na novu moralnu normu.   

Blokaderi o RTS-u: "Mislili smo da se pacovi mame sirom"

Iz primera 1999. vidi se da su već pre omasovljenja kulture digitalnih egzekucija postojale prelazne forme. Ubistva, mučenja i silovanja koja se najavljuju na društvenim mrežama dolaze iz autentičnog besa autora i komentatora, ali su moralno pripremljena prethodnim radom javnih medija.  

Ovako izgleda kratka hronologija najavljenih smrti:   

- Britanski političar Arthur Ponsonby primećuje izvesne patološke potencijale mas-medija i o tome 1928. objavljuje knjigu „Laž u ratu“/„Falsehood in War-Time“. 

- Šef nacističke propagande Jozef Gebels prevodi Ponsonbija iz morala u tehniku. Najbitniji element Gebelsove propagande, onaj koji daje formu tipu vulgarnosti koje se čitaju na današnjim društvenim mrežama, uvođenje je metafora o biološki kontaminiranim narodima. Oni kao „insekti“ i „pacovi“ prenose bolesti na zdrave narode, pa ih zbog toga treba istrebiti upravo bubašinterskim metodama.         

- Belgijsko-italijanska istoričarka Anne Morelli sumira Ponsonbya i Gebelsa 2001 u knjizi „Bazični principi ratne propagande“. Iz njenih i danas važećih „deset propagandnih zapovesti“ se u društvene mreže uglavnom prelila i do neslućenih ramera razvila treća, ona koja kaže da je neprijatelj „temeljno zao, kao đavo izašao iz pakla“. 

- Društvene mreže demo-kratizuju informativne tokove na demos-kratskom nivou. Govori demos. Demos govori. Ta najnovija strukturna promena javnosti nije podigla kvalitet javnog dijaloga, nego ga je naprotiv srušila u podrum, a podrumski horizont fizički ne ide dalje od biološko-patoloških metafora buba, pacova i i drugog nevrednog života. 

Kao što se vidi iz gornjeg kratkog rekursa na oslobađanje od skrupula u javnoj komunikaciji, ono nije došlo iznenada, samo je brzo prihvaćeno za normalno. Ako je srpska studentsko-blokaderska scena u nečemu avangarda, i to globalna, onda upravo u tom neslavnom sektoru verbalne ostrašćenosti.  

FoNet/Marko Dragoslavić

Svi oni mladi koji se ne priključuju blokaderskoj sceni, ili stariji koji ne pozdravljaju njenu enormnu volju za destrukcijom, najpre su proglašeni "ćacima", a zatim deskriptivno uokvireni bio-pato-metaforama. Kod njih se ne ide "zato što je zabranjeno hraniti životinje u zoo-vrtu". Studenti veterine posebno ne, da se ne pomisli da su odustali od blokada. Ćaci su bezubi, glupi kopitari i konjske podrepne muve.  

Kada je policija pre dva dana uvela grupu novinara i tehnike RTS-a u zgradu kroz ćevabdžinicu, madi obrazovani akademici su na svojoj instagram platformi objavili "mislili smo da se pacovi mame sirom, a ne ćevapima".    

Ono što mi nije jasno, kako ti, po samodefiniciji obrazovani blokaderi ne shvataju da progovaraju pozajmljenim gebelsovskim jezikom i da se smeju na gebelsovske viceve?   

Vic u tranziciji      

Hoćete za kraj jedan vic koji takođe izrasta iz gebelsovske propagande, ali je ne potvrđuje nego demontira? 

Počinje citatom nemačkog književnika Kurta Tucholskog, iako je do šire slave dospeo kroz dijalog naciste i Jevreja u filmu Stenli Kramera „Brod ludaka“ iz 1965.  

"Jevreji su krivi za sve", kaže nacista.  "Da, Jevreji i biciklisti", dodaje Jevrejin. "Zašto biciklisti?", pita nacista u čudu.  

Ima i dalje, aktuelni nastavak.  

Obrazovani blokader: "U Srbiji će sve dovesti u red biciklisti" 

Glupi ćaci: "Da, biciklisti i Jevreji"

"Zašto Jevreji?", čudi se obrazovani blokader. 

U prvom delu se ulazilo u vic, u drugom izlazilo. Kao da je moguće da se odatle izvučemo smehom.