Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Kako prizemljiti katarzu

Patetika koja se kao šećerni oblak obavila oko studenata u blokadi naporna je za svakog ko u politici traži razum. Taj kolektivni akter je u samodefiniciji moderan, po kriterijumu koji izvlači iz toga da je mlad, da su u njemu mladi, da ga nose energija i euforija mladosti. To međutim nije nikakav argumenat da bi jedan pokret bio društveno progresivan. Mladost je dragoceni kvalitet na mnogo nivoa, ali nikakav garant za pamet. Pojedinačno da, kolektivno ne. U svakom kolektivnom entitetu mladih sedi isti prosek pametnih, glupih, trivijalnih i opasnih kao i u bilo kom kolektivu starijih i starih. Ne znam kako iko zdrave pameti može očekivati da se odande gde individualno forsirano tone u kolektivno može izroditi išta drugo nego asimilovani Borg-kubus.

U ovoj uzavreloj atmosferi u Srbiji, najbolje je odmah otkriti ličnu emociju, pa da idemo dalje s više verodostojnosti. Da li zavidim mladima što su mladi? Kategorično ne. Divim se mladosti, jer je pred onima koji je imaju u trenutnom vlasništvu sve otvoreno. Pred njima stoje lične pobede i porazi, sve dobre i loše odluke koje će ih polako formirati kao individue. To je fascinantan put.

Mimo toga, i u konkretnom slučaju, ispunjavaju me jezom. U redu je da njihove greške definišu njih same, ali za formiranje društva se već traži neka procedura – izborna, parlamentarna, institucionalna. Pusti me s dobrom voljom. Od vlastite mladosti pratim kako se put u pakao popločava dobrom voljom.   

Savremeno srpsko društvo je izraslo iz evropske matrice individualizma. Nemojte me hvatati za reč, jer je u srpskoj istoriji bilo strašnih kolektivnih momenata. Neki od njih se mogu okarakterisati kao trans, kolektivna omađijanost, ili neuro-infekcija za koju je odgovorna invazija vanzemaljaca. Hronološki gledano, poslednji put su to bili Miloševićevi „mitinzi istine“, masovke s kojih se cedila patetika kolektivnog. Ne kolektivno nesvesnog, već kolektivno bezobraznog. Ako neko pisne „posle rata su svi generali“, ne Borg-rodbino, otpustili su me s hiljadama drugih još u avgustu 91 zato što smo upravo to rekli.

Ali i pre Miloševića povremeno, sada i posle, generalno, kulturne elite u Srbiji zagovaraju individualizam. Srpski zakoni se pozivaju na filosofiju individualizma i liberalizma. Umetnost u Srbiji stvaraju individue. Ocene u školi daju se za lične doprinose. SPC obećava Strašni sud po individualnim zaslugama. 

Ovo što sada gledamo je strahovita regresija, užasavajući povratak na kolektivnu svest, koji se odvija uz pljesak, ko bi to predvideo, individualistički nastrojenih elita. Tu onda obično dolazi pitanje – a kako vi elite, vi koje hoćete lično odgovornu vlast kroz anonimne anarho-plenume, kako vi izlazite na kraj sa sopstvenom kognitivnom disonancom? 

Odbor za prepelice i krompir

Studentske izjave koje se čuju u medijskim reportažama su trivijalne. Ne idu dalje od „tamo nismo bili, sad idemo ovamo“; „svi krenuli, pa i mi!“; „za sad je dobro, videćemo dalje“. Kao novinar prepoznajem muku kolega koji prate studentske kolone. Šta da pitaju te mlade ljude pod adrenalinom i ledenim nebom na dugim golim kilometrima? 

Izvinjavam se izuzecima, ali mladi ne uzimaju previše ozbiljno one koji su i samo malo stariji od njih. Mladost je u interesovanjima samodovoljna i verbalno nemušta. U ozbiljnijim razgovorima često otkriva toplu vodu kao pronalazak točka. Zato i idu u školu, zato studiraju, da nauče da progovore nekim profesionalnim jezikom – tehničkim, političkim, elektronskim, rudarskim, pravnim, sociološkim, filosofskim. Ali eto problema, oni ne idu u školu. Ne idu na predavanja, jer čekaju bolje dane da nastave socijalizaciju u nekom profesionalnom miljeu. Čekaju idealne prilike koje ne Srbija, nego niko u Evropi nikad nije imao. A dok čekaju Arkadiju, ruše sve u međuvremenu postignuto, jer im ne treba. Kao moj sin koji je jednog dalekog trećeg januara otišao na put bez zimske jakne, jer je tog dana bilo neverovatnih osamnaest Celzijusa. 
U vazduhu se oseća kolektivna ruka odmazde. Neki studentski transparenti, konkretno jedan objavljen u zastrašenim srpskim medijima (24.1.) otvoreno preti „Pamtićemo ko je ćutao“. Ko nije s nama. Ni tu nema ničeg novog. Egzekutori Ruske i Francuske revolucije su bili mladi ljudi. Partizani koji su ulazili u jugoslovenske gradove 1945 i legitimitetom sile i ideologije uspostavljali novi poredak, bili su mladi ljudi.

Sa mnom je neko vreme u gimnaziju išao sin Peke Dapčevića. Bio je duboko istraumiran očevom istorijskom slavom, stalno su ga prebacivali iz škole u školu da se smiri i fokusira. Gde god bi došao, pratila bi ga priča o tati koji je oktobra 1945. na belom konju prvi ujahao u oslobođeni Beograd. „A imao je samo 21 godinu“, šaputali smo jedni drugima. U poređenju s njim, svi smo nekako izgledali zaostali u razvoju. Pekin sin najviše. Da je onda bilo Wikipedie, znali bismo da je Peka na kraju rata već bio starac od trideset i jedne godine. Ali to je, nijedan demant nije sladak kao greška zbog koje je nastao.  

A sada mediji pišu, i to oni koji se od strane kolektivno nesvesnog, kolektivno nepunoletnog i kolektivno ignorantskog etiketiraju kao „Vučićeve“, da su „studentske kolone iz tri pravca ušle u grad“. Grad je Kragujevac. 

Ko reciklira tu partizansku terminologiju, ko je obnavlja, i da li svesno ili nesvesno? Čak mislim da su kolege koje su to napisale učinile to vrlo svesno. Kao u onim scenama iz science fiction filmova, kad neko ko je uspeo da se odupre mentalnoj kontroli vanzemaljaca, ali ne sme to da pokaže da ga ne asimiluju, pa govori u kodovima testirajući sagovornika. 

Ne može biti da svaka generacija srpskih novinara, opet i opet, mora da obnavlja mitologiju partizanskih pokreta, a da se niko od straha pred diktaturom novopristiglog masovnog aktera ne usuđuje da zavapi, ej ljudi, pa mi smo to već imali.... Kako kaže jedan lik iz Star Trek serije „Picard“, sećam ih se iz budućnosti. Skoro sam dobila napad afkelta, bolesti koju dobijaju El-Aurijanci kad im se poremeti vremenska linija.

A tek vest kako „taksisti i građani vraćaju studente iz Kragujevca“? Tamo peške, natrag taksijem, pa to je pola hodočašća, pola žrtve, pola katarze, pola mitološkog narativa. Polovna hodočašća su samovoljna, nepredvidljiva, ona su marketinški račun verovatnoće koji se pravi svaki dan iznova. Jedan kolega iz Hrvatske je pun euforije napisao kako se u studentskom pešačenju „ovaplotila kultura (...) kao civilizacija“. Sad znači na partizanski i mitološki rečnik kolektivnog „ida“ treba dodati i religiozni. Uz ispravku da se za sada „ovaplotilo“ samo pola kulture i pola civilizacije. Za jedno celo neophodan je čitav program. Ne u taksiju, neka na konjima ulaze u Beograd iz tri pravca. 

Besmislenost i duševna nevinost upadljivo se prepoznaju u nadi srpskih elita, da će se iz jednog masovnog pokreta, iz kolektiva koji insistira na anonimnosti, koji tvrdi da nije politički, a čitavu politiku drži kao taoca, proizaći novi tip vlasti individualno odgovornih ljudi, u svakom slučaju odgovornijih nego sada. Takvo očekivanje mesijanstva najbolje se „ovaplotilo“ u pitanju novinarke samoj sebi, koloni studenata i nikom određenom: „Gde su mi ove tete tete što su spremale prepelice i krompir?“ (izvor: N1, 16.2.2925). 

Ako Vučićeva vlast obećava prepeličje mleko, studenti u blokadi i mediji koji religioznim žarom propagiraju blokade, zastoje, disrupcije i ekstremne društvene polarizacije, nude više: Čitave prepelice, i na to krompir za prilog. 

Ako u Vučićevim sendvičima ima malo dostojanstva i stila, da li ga ima više u prepelcama i krompir salati? Iskreno pitanje. Volela bih da mi neko odgovori zašto je ono prvo smešno, a ovo drugo uzvišeno, a da je iz rezultata jasno se ne poziva na to ko za koga navija.

Iza katarze dolazi silovanje 

Potpuno se slažem, Srbiji je potrebna stabilnost institucija, ne herojske ličnosti. Ove druge je imala na pretek. Ono prvo, kad se stvari hladno pogledaju, nikad dosledno. Ali svaka nasilna promena režima Srbiju udaljava od proklamovanog cilja stabilnih, kompetentnih institucija koje funkcionišu bez obzira na personalne prostore vlasti. Odlaže postizanje takvog cilja.  

Istorija priča bajke o Francuskoj revoluciji. Deo toga je istina, da je otvorila put jednakosti pred zakonom, u političkoj reprezentaciji, donekle u društvu. Ali tek nakon sto godina terora i povratka na ancien regime. Posle tog krvavog stoleća je došao miran dvadeseti vek s dva svetska rata, pa dvadeset i prvi sa beskrajnim ratovima. Revolucije deluju, nije da ne, ali iza svakog prevrata slede dugi periodi nereda, ekonomskog nazadovanja i brutalnih obračuna za vlast.  

Na sve to u konkretnom slučaju dolazi i činjenica da pokret „Studenata u blokadi“ pokazuje previše sličnosti sa istorijskim anarho-levim egalitarnim pokretima i, paradoks, religioznim hrišćanskim sektama koje zagovaraju duhovnu obnovu dok spaljuju veštice. 

Od Miloševića znam da nijedan masovni pokret nije toliko regresivan da istovremeno ne bi bio i moderan. Ovaj sada je više Jung nego Freud, primordijalno-kolektivan i savremen. Vrlo sam radoznala, kakva evropska, savremena i odgovorna vlada individualnih ličnosti može izaći iz kotla studentske „sabornosti“.

Jasno mi je da se srpska javnost približava tački kolektivne katarze. Ali pre nego što popuste oduševljenju, neka pogledaju film „Brutalist“. Iza svake katarze dolazi silovanje.