Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Kako su Srbi izgubili državotvorni refleks

Vreme je da se kaže da Srbija nije samo duboko polarizovana, posvađana, i zbog zaglušne buke u javnom prostoru, gluva. Spremnost na nasilje raste, dok tolerancija na njega opada. Ta je mešavina stabilna kao koktel od nitroglicerina protresen, ne promešan. Revolucija je bila juče, sada se ide ka građanskom ratu. Već se zauzimaju startne pozicije na tački bez povratka, jedni s euforijom i nestrpljenjem, drugi s očajanjem i rezignacijom.

Zašto je Srbima tako stalo da se potuku pod svetskim reflektorima i upaljenim kamerama? Zato što ih već dugo niko nije napao, pa su u rastrojstvu zbog takve istorijske nepravde, iznervirani ekonomskim napretkom poslednjih godina, odlučili da napadnu sami sebe? Drugo objašnjenje nemam. Relativno blagostanje, mirnodopske dosade, odsustvo mogućnosti da se herojski umre za nešto i ništa, sve je to uzdrmalo auto-percepciju dobrog dela srpskog kolektivnog bića.
Reklo bi se, da je Vučić poveo Srbe na Sarajevo, Prištinu ili Podgoricu, da je s desantnim jedinicama otišao da pobode državnu zastavu u Jasenovcu, nacija bi se okupila oko njega. Umesto toga, on joj je obećao udobnost, mobilnost, pristojne plate i EXPO kao investicijski magnet. Kako se samo usuđuje da nudi tako banalne ciljeve! 

Kako me neki, totalno neopravdano, optužuju da nejasno pišem, moram da preciziram ovo gore. Ne mislim da su Srbi, neki, mnogi, razočarani što ih Vučić nije poveo u rat protiv suseda. Ima takvih, ali ne mislim da se ovo sada u Srbiji događa zbog njih. Mislim na neku, bilo koju, bučnu, dramatičnu atrakciju bez šansi za uspeh, koja je izgleda neophodna da bi srpska kolektivna svest ostala fokusirana. Sve je bolje od postepenog napretka. 

Ko je nasilan? Svi osim policije

Kad se govori o kompenzacijskoj prirodi građanskog rata koji Srbi spremaju Srbiji, treba pojasniti tipove nasilja. Generalno su dva na delu, oba odomaćena poslednjih meseci, puzajući od decembra, ubrzani od februara. 

Jedno je fizičko nasilje koje svi akteri prepoznaju kao nasilje. Kad opozicija uz vatre bengalki baci (šok) bombu na poslanicu u Skupštini. Kad se opozicija i vlast gađaju jajima i kamenjem u Miločaju. Kad studentski odredi udaraju tvrdoglave bakice koje bi da pređu ulicu kroz njih. Kad se neko zaleti autom u blokadere. 

Čak i dijagnostički se ona bakljada od utorka (4.3.) pokazuje kao nasilje s opozicionih klupa. U izjavi za medije u predvorju skupštine njeni predstavnici su za vlastitu transgresiju optužili vlasti. Oni ne bi, da Brnabićka nije sazvala zasedanje i tako ih navukla. "Ona je kriva", "oni su krivi", "da mi nije odgovorila, sve bi bilo u redu" – to su klasična opravdanja svakog nasilnika posle čina. 
Ili komentar kolege Aleksandra Miloševića (Danas), koji bravurozno izvrće takođe klasičnu cui bono tezu: Zato što je opozicija dokazala svoje divljaštvo, korisnik ratnih manevara u parlamentu je vlast, pa je stoga logično da je ona iz pozadine podstakla i ohrabrila opoziciju da krene u juriš. "Divljaštvo" je sažimanje s moje strane. Termin kolege je bio "nedolično ponašanje", što je kolosalni deminutiv.    

Drugo nasilje je ono koje se ne prepoznaje kao takvo. Neki ga namerno ne prepoznaju. Mediji, na primer, zastrašeni osvetoljubivom energijom dečjih plenuma. Profesionalni novinari zatvaraju oči da ne vide kako ne izveštavaju "sa događaja", što bi se reklo u profesionalnom žargonu, već direktno sa palube nacionalnog Titanika.

Ima i onih drugih, koji nasilje ne prepoznaju jer im ne pada na pamet da bi se njima bilo šta moglo staviti u greh. Jer su čisti, nevini i mladi. Jer nisu stigli da se isprljaju u kaljuzi oportunizma i kompromiterstva koja odlikuje svakodnevicu odraslih. Oni su lux, svetla budućnosti ove zemlje koju ne priznaju i države koju ne podnose. 

FoNet/Pokret obnove Kraljevine Srbije

Takvi su nevino, a samouvereno nasilni. Kad na provokaciju dobiju bes kao odgovor, liče na mladog Mihajla iz jedne od mojih Biblija, Selenićevih "Očeva i oca". Mihajlovo odrastanje, ionako komplikovano za svakog tinejdžera, otežano je i realnom situacijom. Rat mu je uzeo svaki privid da on nešto kontroliše u vlastitom malom životu. Jedini koji su ispod njega, jedini kojima nešto može, koji se povijaju i savijaju da ga zaštite, njegovi su roditelji. I to Mihajlo obilato koristi. Muči ih nizu epizoda mentalnog nasilja, koje i ne percipira kao nasilje, već red stvari. Kada mu otac Stevan jednom prilikom opali šamar, Mihajlo se od mučitelja u sekundi pretvori u ono što jeste – u uplašeno dete. "Mogu ja, dete, da lupam šamare, al' ne smeš ti, moj roditelj", kaže Mihajlov pogled ocu Stevanu, potpuno rastrojenom od krivnje i kajanja.

Dokle će ratovi i revolucije da vaspitavaju decu u Srbiji? Šta je s roditeljima? Pored slika svoje dece na derneku u Nišu, neki od njih na društvenim mrežama ponosno stavljaju vlastite fotografije iz vremena kad su oni rušili režim devedesetih. Kao da deci u nasleđe ostavljaju vilu na Halkidikiju, a ne amanet permanentne revolucije.   

Primenjeno na aktuelnu situaciju u Srbiji, nasilje vidljivo i kamuflirano valja se ulicama i drugim javnim prostorima. Paradoksalno, ali jedina snaga koja ne vrši nasilje je ona koja na njega ima monopol po klasičnoj definiciji države – policija. 

Gde ste se sakrili, državotvorni?

Jasno mi je gde neko može pomisliti gde sam napravila grešku u koracima. Razočaraću ih, nije greška, iako zahteva malu ekspoziciju. Studentski i, o tempora, đački plenumi su po formi patriotski, u rezultatu destruktivni. Istina je da razvijaju srpske zastave od dvesta metara, da banalne haiku-poskočice i pretnje na transparentima pišu ćirilicom i da pevaju Sveti-Sava-školska-slava. 

To je žurka u Etnografskom muzeju. 

Bez želje da pišem ode državi, ali trendovi danas globalno stoje tako, da je institucija države ultimativni prostor u kome se garantuju sloboda i prosperitet velikih grupa. Nacija. Lokalnih kolektiva u opštini. Međunacionalnih agregata u regionalnoj autonomiji. Zaštita svih manjina, od rasnih i nacionalnih, preko političkih i ekonomskih, do seksualnih i bioloških, teče preko državnih institucija. Bez solidne države, nema stabilnih međudržavnih asocijacija, u čemu se odmah prepoznaje problem današnje Evropske unije. 

Ono što je Srbiji potrebno u aktuelnoj međunarodnoj utakmici su državotvorne, na patriotske snage. Iz ličnog iskustva, patriote su kafanski pojam. Državotvorni su, barem u Srbiji, mučenici.  
Patriotama generalno nedostaje osećaj odgovornosti. Tragično im nedostaje širi pogled na društvo. Ne osećaju se obavezni bilo kome osim vučjem zovu istorije u sebi. Sreću u njima izaziva činjenica da su Srbi, a ne nešto drugo. Državotvorni naprotiv pokušavaju da izgrade jedan podnošljivi, u najvećoj meri apersonalni regulativni okvir u kome će svako biti odgovoran za vlastitu sreću i slobodu. Da li je aktuelna srpska država takva? Kretala se na tu stranu.   
Neka lopovi idu u zatvor, neka krivi za nesreću u Novom Sadu idu na sud. Svejedno, Srbija je kao država poslednju deceniju i nešto bila na dobrom putu. Istrenirana sam kao sociolog da mislim u procesima i trendovima, ne da se šokiram što je gradonačelnica Niša prodavala građevinske dozvole. Ljudi kradu? Ju, naopako. Prvi glas. 

Korupciju treba uništiti, idealno, ali najviše što i današnja društva razvijenog Zapada uspevaju je to da je drže onoliko nisko koliko im to uspeva. 
Friends, Romans, Jews... 

U vreme Slobodana Miloševića, njegovi ideolozi patriotizma i pučisti po medijuma su smislili sledeću stvar i beskrupulozno je forsirali da Srbe sve i svuda zašvajsuju oko režima. Srbi su ustvari Jevreji, glasilo je poređenje. Mislilo se na ideologiju žrtve, na ono što su Srbi prošli u NDH. Kako Jevreji i dan danas komemoriraju Holokaust, tako i Srbi trebaju genocid nad sobom; jedan na jedan. 

Jeste, postoji nešto što bi Srbi trebalo da analoški preuzmu od Jevreja, odavno trebali, ali ne to. Zašto umesto toga nisu preuzeli državotvorni refleks Izraelaca kao tačku poređenja i ugledali se na njega? Šta su sve Izraelci spremni da urade da sačuvaju državu jedna je stvar. Sasvim druga je da znaju da su bez države gotovi, opet i ovog puta konačno. 

Zašto Srbi en general ne shvataju da ih svaki talas patriotizma baca unatrag, a svaka briga o kvalitetu države vodi napred, u smirenije političke vode? Država se preuzima, a ne ruši. Sada se država ruši, da bi se preuzela. Kao da se razbija čaša da se iz nje lakše pije voda. Ili nameravaju da je zalepe u zlatu kao japansku kintsugi vazu...? 

Srpska opozicija na svakom koraku, u kontinuitetu pokušava da svetu bližem i daljem dokaže kako u Srbiji ne postoji država, samo haos. Sa svoje strane studentski i đački plenumi pokazuju svetu da u Srbiji ne postoje institucije, samo diktatura veponizovane biologije. 

Akcioni radijus te dve snage se ne poklapa, iako je evidentno da opozicija proba da se sinhronizuje sa mladima. Vidljivo je i da mladima ne smeta sinergija s opozicijom, iako im partije same po sebi idu na živce. To je disfunkcionalno asimetrično prijateljstvo: Snage opozicije su divlje, snage plenuma su Mihajlo na n-ti eksponent. Međusobno se dopunjuju da Srbiju vrate iz kratke državotvorne faze u regresivnu patriotsku. 

Sad ako neko tvrdi da je Vučić patriot, za neprijatelje nacionalist, jeste, bio je, sad više nisam sigurna koliko to zaista jeste. Takva mu je baza, takvi su mu mnogi oponenti. Mora čovek nešto da kaže kako bi kod Srba razvio ukus za hladniji, distanciraniji državotvorni koncept.