Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Na Boga kamenja ne sme frlale

Grupa "Leb i sol" bila je možda i najprepoznatljivije makedonsko parče jugoslovenskog urbano-kulturnog mozaika u osamdesetim godinama dvadesetog veka. Jedna od njihovih najpoznatijih pesama priziva balkanski (i ne samo balkanski) sujeverni običaj kucanja o drvo. Pesma počinje stihom koji bi u prevodu na srpski glasio otprilike ovako: "Nismo se na Boga bacali kamenjem".

Kad sam se u nedelju šesnaestog marta probudio, posegnuo sam za telefonom da bih obavio uobičajenu jutarnju "šetnju" po nekolicini informativnih portala, interesujući se prvenstveno za neke naknadne uvide o velikom protestu koji je prethodnog dana održan u Beogradu. I onda ugledam vest zbog koje se smrznem, zbog koje su se smrzli valjda svi koji su je tog jutra videli: Požar u diskoteci u Kočanima, više desetina mrtvih.

Jesmo li zaista mi ovde – od Velike Kladuše do Đevđelije – na takozvanom Zapadnom Balkanu, u nesrećnoj nedogođenoj "skraćenoj Jugoslaviji", bacali na Boga kamenjem, pa nam se ovako vraća sa stotinjak mrtvih u nesrećama, katastrofama i tragedijama u samo šest meseci, tri poslednja meseca prošle i, evo, tri prva meseca ove godine?

Podsetimo se, najpre Bosna i Hercegovina, Donja Jablanica, 19 mrtvih zbog poplava i klizišta, zatim Srbija, Novi Sad, pad nadstrešnice 15 mrtvih, a nedugo potom i požar u staračkom domu u Barajevu 8 mrtvih, dalje masakr na Cetinju 12 mrtvih te ono najnovije, pomenuti požar u Kočanima, 59 mrtvih, dosad. Sve zaista izgleda kao u onoj lokalnoj uzrečici: Ko nas kleo, nije dangubio. Mali deo sveta i Evrope, u poslednjih nekoliko decenija unesrećen građanskim ratovima, sankcijama, NATO bombardovanjem, kriminalnim privatizacijama, neokolonijalnim iskorištavanjem, sa oko 130.000 žrtava u ratovima, sa ogromnim gubitkom stanovništva što izbjegličkim, što gastarbajterskim, doživljava sada i ovakve užase.

Ipak, uz samo malo analize, jasno da ovo nisu neki slučajni "jahači apokalipse". Da, u Bosni i Hercegovini su tog oktobra padale teške kiše i možda je za poplave moguće optužiti "višu silu", ali većina ljudi je stradala zbog klizišta odnosno eroznije izazvane nelegalnom sečom šume. Za nadstrešnicu već praktično znamo da je pala zbog javašluka tokom rekonstrukcije. Ubica sa Cetinja je imao poznate psihičke probleme i nije smeo da poseduje oružje. Što se tiče staračkog doma u Barajevu i diskoteke u Kočanima, ljudi osnovano sumnjaju da su postojale malverzacije u činjenici da su ovi objekti uopšte dobili dozvolu da služe tome čemu su služili.

Zašto se ovakve nesreće ovakvom frekvencijom ne dešavaju drugde, barem u Evropi? Koliko god to bilo odbojno, posmatrač može da pomisli da je reč o kulturnom modelu odnosno istorijskim razlozima, da baš ne kažem zaostalosti demokratske tradicije. A možda mi to pada na pamet samo zbog jedne skorašnje skoro slučajne lektire.

Na nedavnom putovanju u Dortmund, u knjižari naiđem na knjigu koja se u originalu zove "Humble Pi" s podnaslovom "A Comedy of Maths Error" autora Meta Parkera. U prevodu bi to otprilike bilo "Skromni broj Pi: Komedija matematičkih grešaka". To je jedna od onih knjiga koje napiše stručnjak, ali se obraćaju širokoj publici. Prelistavao sam je u knjižari i možda je i ne bih kupio da nisam naišao na poglavlje koje se bavi rušenjem mostova i nekih drugih građevina, a zbog matematičke greške u projektovanju. Nije baš da sam očekivao da nađem neku direktnu analogiju sa "slučajem nadstrešnica", ali su me, eto, zanimali srodni slučajevi.

Knjiga je zaista odlična. Donosi nekoliko zanimljivih priča o, recimo, rušenju mostova ne nužno zbog preopterećenja, nego, primera radi, zbog frekvencije koraka mase ljudi koja most prelazi. Jedan most u Engleskoj je u devetnaestom veku pao zato što je vojska preko njega marširala. Da su išli normalnim korakom, normalno bi i prešli.

Priča, međutim, koja me je najviše šokirala, priča za koju dotad nikad nisam čuo, istinita priča, da se razumemo, desila se u engleskom gradu Sanderlendu 16. juna 1883. godine, a istorija je pamti kao "Katastrofu u Sali Viktorija". U navedenoj sali tog se dana desio dečiji program s bračnim parom mađioničara gospodinom i gospođom Fej. Prisutno je bilo nekoliko stotina dece. Na kraju je najavljeno da za deo dece koji dođu do bine postoje slatkiši i pokloni. Nastupio je stampedo i dece koja su sedila u parteru i onih koji su bili na balkonima pa su žurili niz stepenice. Neka deca su samo htela da iziđu, ali vrata su bila uska, pa su uskoro blokirana. Uglavnom, u gužvi i stampedu stotina dece u malom prostoru poginulo je 183 dece u dobi od 3 do 14 godina.

Ova katastrofa bila je razlog da otad u svim javnim prostorima u Engleskoj mora postojati dovoljan broj izlaza u slučaju opasnosti, a u odnosu na kapacitet objekta. Takva politika je ipak dugoročno uspešnija od fatalističkog "neće valjda nas". Mogla je neuslovna diskoteka desetinama i stotinama puta da funkcioniše bez problema, ali, eto, dovoljna je jedna "zla minuta" da dođe do neusporedive tragedije.

Sve ovo što se izdešavalo poslednjih meseci, ako ništa drugo, probudilo je veliki deo naroda iz višegodišnjeg i višedecenijskog "dogmatskog dremeža". Ne dešava nam se ovo jer smo se na Boga bacali kamenjem, nego jer smo dopustili da se javni poslovi rade po principu "drži vodu dok majstori odu". I morale bi da se načine takve sistemske promene da se ovakve stvari više ne dešavaju. Na prirodu je nekad nemoguće uticati, ali to ne bi trebalo da važi za "ljudski faktor".