Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Triptih

Ovo mogu da budu i tri priče, a u stvari je sve to jedna ista.

Priča prva ili "Duhovi prošlosti"

Nisam imala puno prilike da se "povlačim" po sudovima, ni ovako, a ni kao novinar, pa moram da priznam da mi je, uprkos svemu, jako zanimljivo kada nas tuži neko od onih o kojima Pištaljka piše u svojim istraživanjima korupcije, jer onda na sudu imamo priliku da ih pitamo ono što ovako često ne možemo. Nije tih koji su nas tužili bilo mnogo, tek njih petoro za ovih 15 godina, i to zahvaljujući činjenici da je svaki naš tekst u potpunosti potkrepljen dokumentima, pa im ne dajemo priliku. Ali uvek ima onih koji bi da vas zaplaše sada već poznatim „slapp“ tužbama, u kojima se ništa ne demantuje, ali vam se osporava pravo da o njima pišete, i kojima su se, makar do sada, te tužbe obijale o glavu. E, jedan od njih je Dragan Đilas.

Đilas nas je tužio zbog teksta o poslovanju RTS-a pod naslovom „Finansijski izveštaji RTS ne mogu da prođu reviziju zbog poslovanja sa firmama povezanim sa Šolakom, Đilasom i Šaperom“, u kom smo ga pomenuli samo jednom, bez reči komentara i to kao bivšeg vlasnika Dajrekt medije, koja se bavila, i danas se bavi, preprodajom reklamnih minuta javnog servisa.

Đilas, koji ni u tužbi, ni na sudu, nije demantovao ni jednu jedinu reč iz teksta, a to i ne može jer se radi o činjenicama i podacima iz javnih registara, tražio je da uklonimo sa sajta tekst zbog naslova koji smatra netačnim. Kada to nismo uradili, tužio nas je i traži 200.000 dinara jer mu je, kako se navodi u tužbi, "urušena psihička i emotivna ravnoteža".

E, sad, na suđenju Đilas je, istina, rekao da mu je ovo "najbesmislenija tužba", jer Pištaljka nije medij koji laže, a i da je njegova advokatica "preterala" kada je rekla da mu je tekst narušio psihičku i emotivnu ravnotežu.

A ta Đilasova advokatica, sklona preterivanju, je Miroslava Dajč, koja nas je kao duh iz prošlosti, vratila u vreme kada smo pisali o nekim drugim Đilasovim poslovima. Naime, advokatica Dajč, je u vreme dok je on bio gradonačelnik Beograda, bila njegova šefica kabineta. Ona je podnosila i registracione prijave za novine Press u APR-u, koje, kako to i danas uporno tvrdi Đilas, čak i na ovom našem suđenju, nisu bile u njegovom vlasništvu. Njeno ime na prijavama APR-a je bilo i prva "opipljiva veza" između Đilasa i Pressa, što je odnos kojim su se bavili, osim Saveta za borbu protiv korupcije i nekih poslanika u parlamentu, i skoro svi mediji u zemlji, među njima i Pištaljka, koja je otkrila dokaz veze između Đilasa i Miroslava Miškovića, za koga se sumnjalo da je drugi veliki suvlasnik Pressa.

Pištaljka je, naime, u avgustu 2012. godine objavila fotografiju koju je na svoj Tviter profil postavila tadašnja potpredsednica Delta Holdinga Jelena Krstović. Na fotografiji iz privatnog aviona, ispod koje je pisalo "Working in the air", vide se lepa kolena mlade potpredsednice, na njima notes Luj Viton, a u notesu, kada se slika uveliča, vidi se, ispod rukom napisnog "D. Đilas" i plan od nekoliko tačaka za gašenje novina Press. Fotografiju je, pošto smo je objavili, mlada potpredsednica odmah uklonila sa svog Tviter naloga, optužila novinare da su sve izmislili, a onda je nestala iz javnosti.

Press je, za one koji su zaboravili, bio veoma čitan tabloid čiji je glavni urednik bio niko drugi nego Dragan J. Vučićević, danas smrtni neprijatelj Đilasa i opozicije, i vlasnik tabloida Informer. Vučićević je, kako se pokazalo kada je plan iz skupog notesa lepe Miškovićeve saradnice sproveden u delo, bio i vlasnik šest odsto firme koja je izdavala Press, a suvlasnik iste firme bila je i Biljana Kralj, još jedna advokatica iz kancelarije koja je zastupala Đilasa. Sad kad bolje razmislim, ne sećam se, da je neko ikada pitao Vučićevića da li je Đilas bio vlasnik novina u kojima je bio glavni urednik, a on sam to ikada nije rekao. Do dana današnjeg, iako su zakleti neprijatelji.

Da se vratimo suđenju i duhovima iz sudnice. U odgovorima na postavljena pitanja Đilas je u jednom trenutku uredniku Pištaljke, Vladimiru Radomiroviću, odgovorio da je sa RTS-om počeo da posluje kasnih devedesetih, ne seća se tačno kad, 1998. ili 1999. godine, još sa svojom drugom firmom Ovejšen.

"Šta, u vreme Miloševića?", pitao je začuđeno urednik Pištaljke.

Đilas je oćutao na ovo pitanje, advokatica je protestovala, a sudija ga nije unela u zapisnik, u kom se nije našlo ni pitanje koje je Đilas u pola glasa postavio uredniku Pištaljke: "Pa, gde ćete na mene gospodine Radomiroviću?".

A bilo bi lepo da nam Đilas objasni kako to da vođa studentskih demonstracija protiv Miloševićevog režima ode u Prag 1995. godine napravi firmu i tri godine kasnije vrati se da preprodaje reklamne minute RTS-a, koji je pod punom Miloševićevom kontrolom?

Prava je šteta što se suđenja ne snimaju, jer biste onda mogli da saznate sve ono što sudije namerno ili slučajno ne izdiktiraju u pero zapisničarki. Eto, da nije bilo novinara na suđenju, makar i kao optuženih, sada ne bismo znali da je Đilas preprodavao reklamni prostor na RTS-u još u vreme Miloševića. Stvarno, zašto se suđenja ne snimaju?

A to pitanje nas vodi do druge priče.

Priča druga ili "Ruka koja ljulja kolevku"

Taman smo decu uterali u škole, kad su sudski zapisničari izašli na ulicu i zaključali sudnice. Ne ludnice – sudnice. Ludnice se niko nije setio da blokira, očigledno.

Sa novim jutrom imamo novu blokadu, ovaj put sudova, ali ne zato što nema ko da sudi, jer sudije rade, rade i advokati, čak nešto rade i tužioci, ali sad više nema ko da zabeleži to opšte sprovođenje pravde. Ne rade zapisničari. Zaključali sudnice, pa do daljeg ne daju da se bilo kome sudi, niti da se deli pravda. Tiha moć zapisničara. "Ruka koja ljulja kolevku".

Zapisničari su zaključali sudnice, ne dozvoljavaju građanima ni advokatima da uđu u njih, a sudije bespomoćno sležu ramenima i govore kako ne mogu da rade jer su zapisničari zaključali njihove sudnice. Zvuči poznato, je l’ da? Baš kao profesori koji govore kako bi oni držali nastavu, ali, eto, ne daju im deca. I zahtevi su im slični, pa baš kao što su studenti tražili povećanje novca za univerzitet, tako i zapisničari, osim za sebe, traže povećanje plata za sudije i tužioce.

Dakle, pravo vreme da se zapitamo zašto se suđenja ne snimaju, kada bi tako suđenja bila neuporedivo brža, a zapisnici pouzdaniji, pošto sisteme za audio i video snimanja imamo još od pre pet godina kada su ugrađeni u sudnice Palate pravde prilikom onog velikog renoviranja. Pa, kako zašto? Pa, da bi zapisničari imali posla.

A snimanje nas dovodi i do treće priče.

Priča treća ili "Đavolji advokat"

Razne stvari smo i videli i čuli do sada, ali da javni tužilac poziva građane da tužilaštvu dostavljaju snimke razgovora, tajne ugovore, dokumenta i druge dokaze o korupciji i da im nudi novac u zamenu za te informacije, a onda to sve to naziva nagradom za uzbunjivače, e, to smo prvi put čuli sad i to od javnog tužioca Bojane Savović, iz nekog njenog teksta na sajtu Peščanik.

U idealnom svetu, objašnjava nam tužiteljka Savović u svom tekstu, "svi oni bi radili to iz čistog uverenja, uz podnošenje ogromne lične žrtve“, ali, objašnjava, takvih heroja je malo.

Tajno snimanje razgovora, koje bi tužiteljka da kupuje, je, inače, krivično delo, makar da u tim razgovorima i sami učestvujete, pa utoliko pre ovaj poziv tužiteljke zvuči još čudnije.

Ako se pitate ko je Bojana Savović, pa to je ona tužiteljka koja je sa još jednom svojom koleginicom iz tužilaštva, otišla da se požali američkom ambasadoru zbog premeštaja i oduzimanja predmeta u vezi sa malverzacijama u EPS-u. Sećate se fotografije, Kristofera Hila između naše dve tužiteljke u belim kompletićima, koja je, valjda, trebalo da bude poruka našim vlastima da njih dve uživaju zaštitu Amerike.

Dakle, tužilac Savović, koja nema nikakvog iskustva u uzbunjivačkim predmetima, i koja očigledno ne poznaje ni srpski Zakon o zaštiti uzbunjivača, odjednom, ničim izazvana, lobira za uvođenje "nagrade za uzbunjivače", protiv kojih je, a to bi znala da je imala ikakvih dodira sa uzbunjivačima, bio sve jedan uzbunjivač kada smo pravili Zakon o zaštiti uzbunjivača, jer ne žele da kompromituju uzbunjivače i od uzbunjivanja prave posao. Neznanje tužiteljke Savović bi bilo samo laka tema za kafanskim stolom, da ne ugrožava uzbunjivače na više načina i ne izlaže ih riziku. Srećom pa uzbunjivači, za razliku od tužiteljke, ipak znaju da WeChat nije kineska uzbunjivačka platforma, kako objašnjava u svom tekstu, a mnogi znaju i da Kina nema uzbunjivačke platforme.

Ali otkud sad ova tužiteljka u ulozi lobistkinje sa svim tim netačnim informacijama koje je nabrojala u svom tekstu? Pa, da vam dam neke ideje.

Kada je ekipa Pištaljke pre godinu i po dana inicirala, a onda u Ujedinjenim nacijama u sklopu državne delegacije Srbije predstavljala, pa pregovarala prvu svetsku rezoluciju o zaštiti uzbunjivača, suočili smo se sa velikim pritiskom najbogatijih zapadnih zemalja, predvođenih Amerikom, da se u tu rezoluciju unesu "nagrade za uzbunjivače" kakve poznaje američka praksa. Suština tog vrlo koruptivnog mehanizma, koji u SAD funkcioniše decenijama, jeste da korumpirana kompanija plati neku vrstu "reketa" državi da bi država odustala od istrage navoda o korupciji koje uzbunjivač prijavi, a država onda, ne uvek i ne obavezno, deo tog novca, obično oko 10 do 15 posto, da uzbunjivaču, da bi uzbunjivač zauvek ćutao. Ovaj koruptivni mehanizam licemerno se naziva "nagradom za uzbunjivače", iako se, u stvari radi samo o nagradi za korumpirane kompanije i, naravno, advokate. Advokati, naime, od ovog izuzetno unosnog posla dobijaju i do 40 posto sume koja se isplaćuje uzbunjivaču da bi ćutao. Shvatate, naravno, da se ovde radi o stotinama miliona, a nekada i milijardama dolara.

Veliki je bio pritisak, proporcionalno novcu o kome se radi, da to rešenje uđe u rezoluciju, a zbog ove stvari u Atlantu je došlo i više od 20 pravnika i advokata iz Stejt departmenta i jedne poznate američke kancelarije koja je poznata po zastupanju uzbunjivača u ovakvim dilovima.

Ne mogu vam opisati šok koji je izazvala naša odluka da ne dozvolimo da ovo koruptivno rešenje uđe u rezoluciju. Unošenje takvog mehanizma u rezoluciju značilo bi praktično preporuku pojedinačnim zemljama da u svoje nacionalne zakone ugrade isti mehanizam. A to bi značilo legalizaciju korupcije. Čovek bi rekao da bi se svaki pošteni tužilac na svetu borio protiv toga.

Ali, što reče neko, takvih heroja je malo.