Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Ilija, Milan, Bogdan – Srpska tragedija u tri čina

Pre četiri dana, na Euronews televiziji, u diskusiji urednice i voditeljke Dragane Pejović sa Despotom Kovačevićem sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu i Bogdanom Živkovićem iz Balkanološkog instituta pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, potencirano je nekoliko zanimljivih teza o fenomenu drastičnog opadanja broja Srba u Hrvatskoj, čak i tri decenije nakon kraja rata. Govoreno je, između ostalog, o "nacionalnoj homogenizaciji" i "etničkoj mimikriji" te asimilaciji. U tom kontekstu, Živković je podvukao da je odricanje od srpskog nacionalnog identiteta tamo za mnoge ljude, naročito mlađe, zapravo sasvim racionalan izbor.

Sve je to, naravno, tačno, ali svaka od tih racionalnih odluka je i mala lična i porodična drama. To, naravno, nije nužno tema za političku analitiku. To, opet naravno, jeste bogomdana tema za umetnost, za pozorište, film i književnost, ali i za istoriju.

Koincidencija je udesila da ovih dana čitam drugi tom izvrsne studije Čedomira Višnjića pod naslovom "Dvadesete". Višnjić se u proteklim godinama dokazao i potvrdio kao temeljni istoričar Srba u Hrvatskoj, mada, kako to zna da se desi, nije završio odsek za istoriju na nekom od filozofskih fakulteta, nego je diplomirao na zagrebačkom Fakultetu političkih nauka, a nakon toga se, kako sam voli da kaže, dodatno "samoobrazovao". Njegov autorski luk na temu Srba u Hrvatskoj obuhvata već osam knjiga i praktično celi dvadeseti vek: od socijalističke svakodnevnice ("Vreme sporta i razonode") preko ključnih događaja za lokalnu zajednicu u Drugom svetskom ratu i neposrednom poraću ("Kordunaški proces") do početaka zajedničke države (Kraljevine) Srba, Hrvata i Slovenaca: dva toma "Dvadesetih" sa karakterističnim podnaslovima; podnaslov prve knjige je: "Propali izlet potpukovnika Maksimovića", a podnaslov druge: "Hvala ti, Srbijo lepa".

Piše Višnjić, kažem, o vremenu pre ravno sto godina, ali što se tiče teme "etničke mimikrije" Srba u Hrvatskoj, piše o trendovima koji su davno počeli i nastavljaju se, evo, do dana današnjeg. A u tom smislu bi sudbina porodice Ogrizović, djeda Ilije, sina Milana i unuka Bogdana mogla biti tema nekog ogromnog, klasičnog, tragičnog romana.

U stara habsburška vremena, Ilija Ogrizović je bio poštar. Bio je Srbin, pravoslavac. Njegova supruga Franjka (devojačko prezime Krišković) po rođenju je bila katolkinja. Po ondašnjim državnim zakonima, sinovi su nasleđivali pripadništvo očevoj crkvi. Milan (rođen 1877.) je svome ocu Iliji bio najmlađi sin i bio je posrmče, što će reći da mu je otac umro tokom onog devetomesečnog intervala između začeća i rođenja. Ilija nikad nije video svog sina Milana, Milan nikad nije video svog oca Iliju. U novonastaloj situaciji, udovici Franjki teško je da se sama brine za malo dete, pa Milana vaspitava njen rođeni brat, a njegov ujak, koji je katolički župnik u Zavalju blizu Bihaća. Iako je dečak nedugo nakon rođenja kršten u pravoslavnoj crkvi u Senju, ujak ga "prekrštava" u katoličku veru. Protesti iz plaščanske eparhije bili su uzaludni. Dečak je ostao katolik, a posle gimnazije završene u Gospiću odnosno tokom studija u Zagrebu formira se kao, Višnjićevim rečima, "otjelotvorenje antisrpskog programa u Hrvatskoj". Pridružuje se Čistoj stranci prava i kune se u "oca domovine" Antu Starčevića.

Takođe, postaje ugledan i etabliran pisac, a njegova "Hasanaginica", primera radi, do današnjeg dana se igra po hrvatskim i bosanskohercegovačkim pozornicama. Sporadično se bavio književnom te muzičkom kritikom. Bio je oženjen Ljubom (devojačko prezime Franić) s kojom je imao dvoje dece: ćerku Smiljku i sina Bogdana. Nije dugo živeo, umro je nekoliko meseci nakon svog četrdeset šestog rođendana. Kao u nekoj metafori, pola života (dvadeset i tri godine) je proživeo u devetnaestom, a drugu polovinu (takođe, dvadeset i tri godine) u dvadesetom veku. Sina Bogdana je dobio 1911, sa trideset i četiri. Bogdan, eto, nije bio posrmče, ali je rano ostao bez oca, sa samo dvanaest godina. U rodnom Zagrebu je završio gimnaziju i fakultet, a nakon studija se zaposlio kao profesor fizike na Prvoj i Petoj realnoj gimnaziji u Zagrebu. Bio je omiljen profesor jasnih ljevičarskih političkih uverenja. 1936. godine oženio se Slavom, rođenom u Zvorniku, a dve godine kasnije dobili su ćerku Višnju.

Skoro usput, na dvadeset i trećoj stranici svoje knjige, Čedomir Višnjić ispisuje rečenicu od koje se čovek naježi: "Porodica Ogrizović je puni tragični krug ispunila izvršenom smrtnom kaznom ustaškog režima nad mladim komunistom Bogdanom Ogrizovićem, Milanovim sinom".

Ustaše su ga obesile skupa s još petnaest antifašista 20. decembra 1943. u zagrebačkom naselju Dubrava. Nezavisna država Hrvatska, ta čuvena pravna država, nije njegov leš bacila na smetlište, nego su dozvolili porodici da ga ukopa na grobnom mestu na Mirogoju koje je bilo u njihovom privatnom vlasništvu, a privatno vlasništvo, ako nije bilo srpsko i židovsko, u pravnoj državi NDH, bilo je svetinja. Kažu da se tokom ukopa, Milanova udovica i Bogdanova majka Ljuba obratila mrtvom mužu rečima: "Milane, evo ti sina, kao poklon od Nezavisne države Hrvatske".

Bogdanova ćerka, Milanova unuka, Ilijina praunuka Višnja, umrla je 2012. Ceo život je radila u novinarstvu. Uspela je da napravi i intervju sa Agatom Kristi, poznatom po nevoljkosti u davanju intervjua. Možda joj je u ubeđivanju pomogla činjenica da je neke knjige Agate Kristi i sama prevela na srpskohrvatski. Jedna od njih se, verovali ili ne, zove "Tragedija u tri čina" (zajedničko izdanje zagrebačkog Globusa i novosadske Matice srpske iz 1984.). To bi mogao biti i naslov sažetka istorije Srba u Hrvatskoj, priče o zločinu praktično savršenom i završenom, izvedenom temeljitije od bilo kog ubistva iz knjiga Agate Kristi.