Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Pipi srpska čarapa

Pre nekoliko nedelja, dok je u žiži pažnje javnosti bilo pitanje (ne)otvaranja novih klastera u pregovorima Srbije za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, licitiralo se imenima zemalja koje podržavaju Srbiju odnosno onih koje su bile protiv. Prvih je navodno bilo više, a među potonje se uglavnom ubrajala i Švedska. U prethodnih nekoliko decenija u srpskoj javnosti postoji stereotip o antisrpskoj politici Švedske što se zna ilustrovati nekim konkretnim potezima, kao i incidentima u javnosti poput onog kad je tamošnji čuveni radijski voditelj Gert Filking vređao Srbe kao „proklete svinje“ i „retarde“.  

Ipak, stvar je, naravno, mnogo kompleksnija. Srpsko-švedski diplomatski odnosi traju još od 1917, a prvi otpravnik poslova Srbije u Švedskoj bio je niko drugi do Milan Rakić. I možda je baš književnost oblast gde su veze Srbije i Švedske najplodonosnije. Tamo je Ivo Andrić primio Nobelovu nagradu, Švedska je mesto radnje jednog od najboljih srpskih romana – „Kad su cvetale tikve“, kao što su i brojni švedski pisci prevođeni i popularni u Srbiji.  

Globalno gledajući, verovatno najprevođenija švedska autorka svih vremena je Astrid Lindgren (1907. – 2002.), književnica koja je „stvorila“ legendarnu „Pipi dugu čarapu“. Knjige o čuvenoj pegavoj devojčici i u Srbiji su popularne generacijama, a Beograd se velikoj književnici odužio i tako što je po njenom imenu prozvana i jedna ulica na gradskoj periferiji, na području opštine Voždovac.  

Imajući u vidu kakav status Astrid Lindgren ima u domovini gde je neretko opisuje kao „najveće ime novije švedske književnosti uopšte“, otkriće načinjeno pre nekih dvanaest godina privuklo je ogromnu pažnju tamošnje publike. Naime, više od decenije nakon autorkine smrti, u pletenoj korpi za veš u njenom stanu pronađeno je sedamnaest rukom ispisanih beležnica. Ispostavilo se da su to njeni dnevnici za koje niko nije znao da ih je pisala, dnevnici pisani u periodu od 1939. do 1945. godine. Na prvi pogled je očito da dnevnici pokrivaju period trajanja Drugog svetskog rata. I zaista, početak rata i jeste bio povod za početak ispisivanja ovih dnevnika, prvi zapis u beležnicama datiran je prvog septembra 1939. i započinje ovako: „O! Danas je počeo rat. Niko ne želi u to da poveruje“.  

U Švedskoj su ovi dnevnici bili povod silnih polemika. Između ostalog, zahvaljujući njima mnogi su osvestili činjenicu da se Šveđani ni posle sedam decenija nisu pomirili sa svojom ulogom u Drugom svetskom ratu. Tamošnja politička javnost jednostavno odbija da se suoči sa svim konsekvencama koje je donela tadašnja odluka o vlastitoj neutralnosti. Takođe, dnevnici Lindgrenove bolno su podsetili da neki stereotipi koji već decenijama žive jednostavno nisu tačni. Tako, recimo, u Švedskoj masovno vlada utisak da je tamošnje stanovništvo saznalo za postojanje nacističkih koncentracionih logora tek 1945, dok se iz dnevnika Astrid Lindgren vidi da su švedske novine o tim logorima pisale još početkom 1942. godine. 

Ipak, te unutaršvedske rasprave za nas su manje bitne. Postoji nešto drugo zbog čega su ovi dnevnici zanimljivi iz srpske perspektive, a to su zapisi književnice u rano proleće 1941. Počnimo od 27. marta; evo šta piše Astrid Lindgren: „Juče, ili je to bilo prekjuče, jugoslovenska vlada se priključila silama Osovine, a danas u novinama velikim slovima piše da je mladi kralj Petar preuzeo vlast, da je knez Pavle pobegao i da je vlada pala. Jugoslovenski narod slavi – jer ne želi biti s Nemcima. Sada ćemo videti šta to znači. Verovatno rat između Nemačke i Jugoslavije. Turska je još uvek izvan svega – i navija za Grčku. Biće vrlo zanimljivo pratiti razvoj situacije na Balkanu. Rumunija i Bugarska poslušno su oruđe Nemaca – stvarno je divno što se Jugoslavija odvažila da odbije da se priključi“.  

Naredni dnevnički zapis datiran je šestog aprila iste godine: „Nemačke trupe jutros su napale Jugoslaviju i Grčku! Što je bilo očekivano. Situacija je sve napetija i napetija još od vojnog udara kralja Petra. Srbi nikad ne pristaju na prisile. Biće vrlo napeto pratiti hoće li Nemcima ići tako brzo na Balkanu kao što im je to uspelo u Norveškoj, Holandiji, Belgiji i Francuskoj. I hoće li Italijani u Albaniji uspeti da se snađu s Grčkom na jednoj i Jugoslavijom na drugoj strani. Hitler je ponovo objavio jedan od bombastičnih, patetičnih proglasa“.  

Treba podsetiti da 1999. Švedska nije bila članica NATO saveza te samim tim nije direktno učestvovala u bombardovanju SR Jugoslavije. Ipak, nesumnjivo je suštinski bila na strani NATO-a u tom konfliktu. A opet, rečenica koju je Astrid Lindgren napisala nepunih šezdeset godina pre bombardovanja, rečenica „Srbi nikad ne pristaju na prisile“ savršeno odgovara i situaciji iz 1999.  

Dvanaestog aprila 1941, Astrid Lindgren će biti razočarana time što „Jugoslavija više ne postoji“. Zna takođe da je proglašena takozvana NDH te da je sve postalo velika zbrka gde se više ne zna ko pije, a ko plaća. Sutradan zgroženo komentariše kako su „lešinari sa svih strana stižu po svoj deo plena“  te kako Jugoslaviju uz Nemačku komadaju i Mađarska, Bugarska te Rumunija.  

U istorijskom smislu, vreme koje nas odvaja od epohe pisanja dnevnika Astrid Lindgren nije preveliko. Uvid u njene poglede pokazuje nam da se kolektivne simpatije i antipatije relativno lako menjaju, mada je doživljaj prirode nekog naroda, reklo bi se, trajniji. To što „Srbi nikad ne pristaju na prisile“ se očito ne menja, ali menja se način na koji se na to gleda sa strane.