Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Srbija u vlasti harizme

Hoće li u forsiranom političkom momentumu u Srbiji doći do kreativne promene vlasti? Svejedno kakav odgovor, ne sme se izgubiti iz vida strašna istina, da su problemi srpskog društva mnogo dublji nego što je promena vlasti. Glavni je predstava vlasti koja je uhvatila koren u nacionalnoj političkoj matrici. Ona se tradira, a da se suštinski ne menja, iako se naizgled menjaju ličnosti, iako ni u to nisam uvek sigurna. Srbi prihvataju, biraju i odbacuju uvek isti tip vladara, onog koji bi se skoro bez ostatka podveo pod Veberov harizmatični tip autoriteta.

Svesna sam da u srpskoj opozicionoj, oponentskoj i antagonističkoj javnosti, među obožavateljima haosa i što-gore-to-bolje akcionizma, Maks Veber deluje kao shibboleth. Ne digitalni "šibolet", lozinka preko koje se delovi sistema prepoznaju kao sistem. Misli se na izvorni starozavetni shibboleth, reč koja služi za prepoznavanje neprijatelja. Taj deluje obrnuto od digitalnog. Ne identifikuje one koji pripadaju sistemu, u ovom slučaju društvenoj grupi, već naprotiv one kojima tu nije mesto. Starozavetni shibboleth pronalazi ubačene elemente i ekstrahuje ih iz kruga legitimnih.  

Veber je u srpskoj javnosti postao shibboleth ne zato to je nešto krivo rekao. Istina ima naznaka da bi, da je poživeo, Veber bio uz naciste, ali verovatno ne duže od petnaest minuta. Njega se odbacuje zato što je omiljen teoretičar Aleksandra Vučića. To je jadnom Veberu gora legitimacija nego godine koje je proveo u ustanovi zatvorenog tipa.    

Veberova tipologija legitimne, dakle ne uzurpirane vlasti, svetli kao crvena lampica u sadašnjem srpskom konundrumu. Majstor ih je nabrojao tri – legalnu vladavinu (ustav, zakoni, izbori), tradicionalnu (nasledne dinastije) i harizmatičnu, kad vladar "zrači" božanskim kvalitetima moći. Vreme nije mnogo naudilo toj podeli, jer je ona i za samog autora bila teoretski konstrukt, ne nešto što se u čistom obliku nadje u praksi.

Zakoni ili ličnosti, kontrola ili emocija - kom carstvu će se ovog puta prikloniti srpski elektorat?  

Dobar zakon vs dobar čovek

Šta pre sprečava kolaps jednog društva – dobre duše ili dobri zakoni? Nemam dileme. Dobri zakoni su korisniji od dobrih duša, zato što su produkt zajedničkog rada dobrih i loših ljudi u nizu generacija. U njima već deluje princip solidarnosti, jer su se loši, rušilački i manipulativni karakteri obavezali da će poštovati dogovoreno, a ako ne, prihvatiti sankciju. Dobri ljudi su produkt privatne savesti i ne dosežu mnogo dalje od kruga bliskih i slučajnih srećnika što ih im sudbina nanese.

Solidarnost loših košta, solidarnost dobrih dolazi besplatno. Civilizacije belog čoveka tradicionalno više cene stvari koje se plaćaju, nego one koje se dele. Ko kupi, ponosan je, jer je pazario predvidljivosti budućeg razvoja. Kome se udeli, sirotinja je, jer ne zna da li će i sutra nešto dobiti.  

Kad se ta dihotomija razuma i afekta primeni na Srbiju, cinik bi je nazvao zemljom dobrih ljudi. Ergo, srpski politički mentalitet je verbalno trimovan na besplatne moralne plodove. Rečenica "Kao da je važno što će deca izgubiti jednu godinu!" drsko odjekuje sa svih opozicionih kanala. Kao da je važno da NISu nisu proglašene sankcije, to je samo iritantna rima. Koga još zanima hoće li biti grejanja iduće zime. Kao da je važno što neko ne može da ide na posao. Kao da je važno koliko bi koštala blokada međunarodnog aerodroma u Surčinu. Dolaze mu gosti iz EU, baš da ih vidim, nek uzmu fijaker iz Beča.     

Kao-da-je-važno pljušti sa svih strana, dok se racionalniji delovi nacije ucenjuju da sa skupih zakona pređu na besplatni haos. Kad sve razvalimo, regionalno utužimo, internacionalno denunciramo, onda smo na dobitku.

Sirotinjski ideal u Srbiji nema cenu, iako ima vrednost. On je cenjen po sebi.

Spasi me bože romantičnog novinarstva i političke književnosti

Dobre duše se uvek nadju, i u najgorim vremenima. To je dobro, onako ljudski gledano, ali ne više od notorne antropološke činjenice. Bez drugih regulativa, njihovo postojanje samo dokazuje poraz solidarnog društva. Pravni sistemi su tu da dobre duše ne bi morale da kompenzuju ono što oni, pravni sistemi, ne mogu, jer ih niko relevantan ne zarezuje. Tačno trenutna srpska situacija.   

U principu, dobra duša je religiozan, usko gledano crkveni pojam. Ali u srpskom momentumu je i to problematična kategorija, jer se oni koji povrh svega traže i smenu patrijarha, samorazumevaju za dobre duše u borbi protiv falangi satanizma. Još jedan dokaz za kao-da-je-važno-kako-biran-kako-oteran.       

Iako nekad zamagljena, razlika između novinarstva i književnosti postaje jasna u tretmanu društvenih anomija. Novinare zanimaju uzroci kolektivnih iracionalnih stanja, književnike njihove posledice. Teoretski, novinarstvo radi na prevenciji užasa državnog i društvenog kolapsa, književnost na njihovoj romantizaciji.

Problem je kad se takva podela rada izbriše. Kad neki mediji, N1 na primer, počnu da romantizuju haos, a književnici sažimaju političke aktuelnosti.  Kao Nenad Atanacković za Pupovčeve "Novosti", hrvatsko glasilo revolucionarne Srbije, gde tvrdi, parafraziram, da je liberalni kapitalista Aca Vučić porušio u Srbiji više od nacista.  

Pa da vratimo onda naciste, a? Onaj Stari savski most zbog čije odbrane Atanacković i još pet spomenutih kolega ne stižu da pišu, ionako je nacistički. U katalogu političkih pojmova, nacisti su zapravo neki socijalisti, oni bi se bolje brinuli o svom materijalnom nasleđu od domaćih kapitalističkih uzurpatora. "Nije u pitanju bilo kakav most, već simbol beogradskog otpora okupatoru", zaključuju unisono pisci i autorka "Novosti".

Ima li tu i jedne jedine racionalne misli? Ne, nema mesta, sve zauzeli dobri ljudi na mostu.    

Dobra dušo, kapni nešto

Po mom ličnom iskustvu, dobre duše mogu da te izvuku iz streljačkog stroja, ali samo dobri zakoni mogu da spreče nastanak streljačkih strojeva.

Kada me je Radio-televizija Beograd tokom 1991. na rate otpuštala s mesta dopisnice iz Zagreba, televizijski deo firme mi je ostao dužan nekoliko meseci honorara. Ratni direktor RTB-a, kasnijeg RTS-a bio je Krste Bijelić, jedan od najneobrazovanijih egzekutora srpskog medijskog prostora u to vreme. Finansijska služba je dobila strogu zabranu da mi retroaktivno isplati zarađeni honorar.   

Radio Beograd je koristio drugu tehniku. Zdrave novinarske snage su iznutra serijom redakcijskih pučeva postepeno preuzimale Radio, legitimisani zracima Miloševićeve harizme kao po Duhu svetom. Kako više nisu bili mogući regularni transferi novca između Zagreba i Beograda, pučisti bi zadržavale moje zaostale plate, slagali ih u bukete, maj-juni-juli u celofanu kao poklon, i čekali da ih inflacija obezvredi. To je bilo pogano, ali u opštedržavnom rasulu skoro prihvatljivo ponašanje. Bili su to ljudi koje sam poznavala, iako izmenjeni. Davali su mi prilike i prilike, pružali šansu da im se pridružim u propagandnom stroju, da profesionalno beščašće proglasimo nedostatkom opcija, a ja ništa, ukopala se u Zagrebu.      

Kod Televizije Beograd sam probala da se raspravljam. Sećam da sam izvela par telefonskih napada na finansijsku službu, ali sam, jasno, svaki put bila prisiljena na povlačenje. Dok me u kasno leto te godine nije pozvala jedna dobra duša zaposlena, verovatno bez vlastite krivice, u platnom prometu Bijelićeve televizije.

Dobra duša je bila ženska duša. Podučila me kada i s koje strane da uđem u zgradu, gde će me čekati, rekla da se samo smeškam, da će ona objasniti portiru ko sam, niko bitan, neka administrativna zavrzlama spoljnog tipa. Odatle me povela lavirintom iza Abardareve, sve pusto bilo, nigde čoveka, zavukla me kod neke ostave sa metlama, toalet papirima i sredstvima za čišćenje. Tu mi je rekla da čekam i izgubila se na par minuta. Kad se vratila, izvukla je kovertu iz džepa i gurnula mi je u ruke. "Uzmi", rekla je, "ne treba ni da potpisuješ".

Pogled joj je refleksno klizao levo i desno, pazeći da neko ne naiđe hodnikom. Izbegavala je da me pogleda u oči, što znači da je njen stid bio jači od straha. Kod mene obratno. Trebalo je da se stidim, verovatno i jesam, ali je egzistencijalni strah bio jači.

Tek sam u Tašmjadanskom parku otvorila kovertu, da izračunam koliko meseci ćemo živeti s tim. Mesec dana? Dvadeset dana? Pet? Unutra je bio samo deo honorara koji mi je Televizija Beograd dugovala. Ali to su bili dometi dobre duše. Dobra duša je učinila svoje. Više nije mogla da izvuče na troškove tipa "kafa i razno". Ili me je stavila pod Cif? Nikad neću saznati.   

Da li sam toj dobroj duši zahvalna? Onako ljudski jesam. No moja racionalna strana je ostala ljuta i posle toliko godina. Najpre na srpsko običajno pravo da proizvodi ljude obdarene harizmom dobrote, da bi ih zloupotrebljavala kao korektiv vlastite grubosti. Onda i na tu dobru dušu zato što igra u Krstinom timu. Onda i na sebe zato što prihvatam milosrđe od Krstinog tima.

Nekako smo svi bili krivi, jer smo, s one strane dobra i zla, održavali i hranili autodestruktivni karakter srpske političke stvarnosti.

Horori harizme

Srpski politički problem je da je ta nacija u dva veka svoje moderne državnosti ostala rob harizmatičnog tipa vlasti. Vladar mora da bude potentat, hazjajin, očinski diktator, strog a pravičan, bez obzira kako je biran. To je već dovoljno loše. A još je gore kad se javna očekivanja od vladalačke harizme preokrenu u suprotnost, pa se obožavanje kao prema Titu, transformiše u mržnju kao prema Vučiću, a da se nacija svejedno nije makla ni korak od harizmatičnog shvatanja vlasti. Dokle god tip "dobrog vladara" ne zamene za "legalnog vladara", Srbi će kao nacija ostati nesposobni da preuzmu odgovornost za svoje odluke.

To kako se u njima sklonom delu javnosti govori o pobunjenim studentima i plenumima, dileme nema, upravo prisustvujemo ceremoniji krunisanja, činu u kom se božanski kvaliteti izlivaju preko novih nosilaca harizme. Kad oni razočaraju, a potpisujem da hoće, koje će se uvrede za njima bacati?   

Mislila sam da od pozitivne harizme nema gore stvari u politici. Sad vidim da ima. Gora je negativna harizma. U prvom slučaju ljudi još i rade i grade, u drugom samo mrze i ruše.

A gde je ona ostava pored koje mi je dobra duša 91 gurala inflatorne dinare u ruke? Precizna geografija poraza mi izmiče. Dovoljna je atmosfera poraza.