Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Šesnaest mrtvih i prekratka suknja

Trebalo je da se udesi da se aktuelna blokada RTS-a "poklopi" sa godišnjicom bombardovanja RTS-a da bi se u javnosti notirala čudnovata, pomalo i zastrašujuća koincidencija, da je u oba slučaja život izgubilo tačno šesnaest ljudi.

Dvadeset trećeg aprila 1999, u dva sata i šest minuta posle ponoći, bombardovana je zgrada Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici kojom prilikom je poginulo šesnaest osoba. Prvog novembra 2024, osam minuta uoči podneva, na Glavnoj železničkoj stanici u Novom Sadu urušila se nadstrešnica. Na licu mesta je stradalo četrnaest ljudi, a dvoje ljudi je preminulo od posledica nesreće sedamnaest dana, odnosno više od četiri i po meseca kasnije. Tako je broj žrtva dosegao šesnaest. Možda baš zbog kasnije smrti pokojnog Vukašina Crnčevića, nije ranije uočena koincidencija sa jednakim brojem žrtava.

Nisu ove dve stvari, dakako, iste. Bombardovanje RTS-a bio je (ratni) zločin sa predumišljajem, rušenje nadstrešnice je bila nesreća, u kojoj je po svoj prilici bilo elemenata zločina kroz korupciju i javašluk. Zbog ovog potonjeg je i pokrenut studentski protest, verovatno najveći mirni bunt u istoriji Srbije čiji deo je i aktuelna blokada RTS-a. Sa razlogom je potrebno osuditi odgovorne za šesnaest novosadskih mrtvih glava. Čini se, međutim, da je šesnaest radnika RTS-a u tom smislu skoro pa zaboravljeno, čak i od šire medijske zajednice. Jedini koji je zbog ovog zločina osuđen i koji je svoju kaznu odrobijao bio je nekadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, kriv za, kako je sud utvrdio, "krivično delo protiv opšte bezbednosti". Ne braneći Milanovića (koga, osim Petera Handkea, niko drugi svakako i nije branio) i ne sporeći pravosnažne sudske presude i ne poričući njegov udeo odgovornosti, teško je ipak ne primetiti cinizam koji pomalo podseća na ono najdrevnije "opravdavanje" silovatelja, opasku da je žrtva, eto, nosila prekratku suknju.

Ima nekog viška samomržnje u upornom tvrđenju da je srpska vlast svakako znala da će se bombardovanje desiti pa je radnike ostavila na milost i nemilost vatrenoj moći NATO pakta i u upornom bukvalno glasnom prešućivanju notorne činjenice da je NATO svesno i namerno bombardovao zgradu za koju je znao da u njoj u svakom trenutku borave desetine i stotine novinara i drugih civila. Deo toga je i ona urbana legenda iz foldera "laž i neistina" koja se svake godine uporno ponavlja, pa ni ova, logično, nije bila izuzetak.

Da mi je neko dao sto dinara svaki put kad sam čuo da je očigledno da je srpska vlast znala za predstojeće bombardovanje pošto je, navodno, Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja, iz zgrade RTS-a izvukao svoju majku koja je tamo radila, mislim da bih bio multimilioner, barem dinarski. I nikad uz taj trač da ide neko kredibilno svedočenje, neki dokaz, neki papir, nego samo ono naše: tako je jer ja kažem da je tako. A da je Angelina Vučić zaista bila na svom radnom mestu, u trenutku kad se desila tragedija, svedoči njen tadašnji kolega, a današnji žestoki kritičar Vučića i njegovog režima, Željko Pantelić.

Pisao je ovako Pantelić pre šest godina, o dvadesetoj godišnjici bombardovanja; ovo je, dakle, njegovo lično iskustvo manje od sat vremena uoči eksplozije "Sticajem okolnosti te kobne noći kolega Boban Kovačević i ja smo se podelili da on čita vesti na parne a ja ne neparne sate, s obzirom na to da smo prethodne noći napravili obrnut raspored. Pročitao sam vesti u jedan po ponoći i razmišljao sam šta da radim do pola tri kada je trebalo da dobijem prvu verziju vesti za tri i počnem da ih iščitavam. Nisam imao nikakav predosećaj da zajedno sa ostalim kolegama kao 'glineni golub' plešem po zidu smrti hodajući kroz zgrade u Takovskoj i Aberdarevoj. Premišljao sam se da li da ostanem malo u šminkernici i da tračarim sa Jelicom ili da skoknem do Slaviše, ili da čitam tekstove koje sam skinuo sa sajtova američkih i britanskih novina. Na kraju sam se opredelio za poslednju opciju i seo u desk, tačno preko puta Angeline Vučić, majke Aleksandra Vučića“. I ne, u nastavku priče nema "plot tvista" o njenom iznenadnom volšebnom odlasku, žena je bila u zgradi u momentu eksplozije. A Željko Pantelić nije nikakav "bot sendvičar", niti novinar "blizak režimu", nego višegodišnji žestok kritičar Vučićev, naročito iz perspektive sporosti i nefokusiranosti na evropske integracije.

Vučića je, naravno, ne samo moguće, nego i krajnje potrebno kritikovati. Nema čoveka na svetu koji bi u nekoj zemlji mogao biti najmoćnija ličnost skoro punih trinaest godina, a da nije iza sebe ostavio desetine i stotine grešaka i razloga za kritiku. Ali kad agresivno širite lako demantljivu laž, onda i vaše opravdane i debelo utemeljene kritike gube na težini. A Vučićeva majka je očigledno bila u zgradi RTS-a u trenutku kad je projektil pao. Takođe, ta činjenica, egzaktna i proverljiva, nema nikakve veze s tim šta mislite o njegovoj vladavini.

Ima ona čuvena rečenica britanskog novinara Čarlsa Presviča Skota da su činjenice svete, a komentari slobodni, koja je u anglosaksonskom žurnalizmu dobila slavu i snagu slogana, da ne kažem narodne poslovice. Svi ovi silni pozivi na dijalog neće imati nikakvog smisla dok se ne dogovorimo oko činjenica. Niko ne može "u glavu" prebrojati desetine i stotine hiljada ljudi okupljenih na centralnim (beo)gradskim trgovima i ulicama, ali svako sa očima i zdravim razumom vidi kad ih je bilo (mnogo) više, a kad (mnogo) manje. Da krenemo, dakle, od prihvatanja činjenica, pa dokle stignemo.