Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Studentski 'leba

Bože, kako zavidim ovom Vladimiru Kostiću. Čoveka, sam je rekao, "ceo život hranili studenti".

Razumem, pošto se malo potrudim. Rodio se, mama i tata bili studenti, studentsko mleko je pio iz studentskih grudi.

Krenuo u osnovnu, mama i tata studenti. Pošao u gimnaziju, mama i tata studenti. Fakultet, studira on, studiraju mama i tata, ali oni njega hrane, ne on njih. U vojsku krenuo, oni još studenti, ali pakete šalju redovno. Kitnjikez, oblande, svinjska glava, malo šunke, štrudle s makom, milina.

Posle bio lekar, taman došlo vreme da se sam hrani, kad, eto ti sreće. Prvi dan on na posao, puna ordinacija studenata, čekaju ga od rane zore, da ga lepo nahrane. Zašto, nema veze, koga briga, pročulo se da čoveka, ceo život, samo studenti hrane.

Postao i profesor, tu tek koliko je studenata bilo, i svaki ponešto donese. Pljesku, lignje pohovane, sarmicu, zeljanicu, projicu, keks tortu, krempitu...

U Akademiji tek, Meka je ona studentska, jagnjad mala stizala svakodnevno, a za pravoslavne praznike i prasence.

Ode čovek u penziju, dobro najeden, i šta će onda, pošto je navikao, nego pravo pred RTS. Tamo stolova sa hranom koliko hoćeš, sve studentske đakonije, donacija donaciju stiže, a on se topi, sreći nikada kraja, pošto ga, eto, i u penziji studenti hrane.

Kako da vam kažem, i ja bih te studente podržao, makar i za sendvič, ali kod mene situacija skroz obrnuta.

Najpre, roditelji. Sa fakulteta i otišli jer su mene na brzinu napravili, pa kap tog studentskog mleka nisam okusio.

U školi sam, kako sam ušao, maznuo pogačicu (gladno dete, ne hrane ga studenti), i bio zauvek kažnjen, morao sam posle školu da zapalim, da izravnamo račune, moj Lune.

Srednja škola, katastrofa. Računao sam na stariju sestru, ona je studentkinja bila, još se za studenta i udala, ali su me ladno od...bali, kažu - treba njima više nego meni. Nikada se nismo razumeli, ali šta da se radi, bila je Omladinska zadruga blizu kuće, snašao sam se.

Fakultet sam preskočio, vojsku proveo mrtav gladan u Strumici, studentskog leba nisam se najeo, pogotovo što su u vodu bili sve gori hohštapleri od mene, što jeste teško za verovati, ali je tako bilo, keve mi, nestudentkinje.

I da sve bude gore, zaposlim se, pa se oženim, pa promenim redakciju, pa ženu, pa redakciju, pa ženu, redakciju-ženu...petoro dece se iz te požude za promenama izrodi, i svi ti mali fini monstrumi krenu na fakultete, jedino još Aljoša nije, na mene je, neće ga primiti niko.

Šta da vam pričam. Hrane nekoga studenti? Ma nemoj! Celu kuću su mi izjeli, nikada im nije dosta, frižider ne mogu da napunim, a ako nešto mrzim to je Wolt, po tri auta za njih donose. Kese i kese.

I tako, evo, godinama.

Pošto su ti pametni, a la Kostić, smislili da su "Studenti budućnost".

I bukvalno mu to želim, i svakome ko ove nasmejane zverčice podržava.

Da im studenti budu budućnost: stalno u kući, nikada da ne mogu da ih izbace, da po dva'est - tri'est godina studiraju, da im džigericu pojedu za to vreme, a posle, kada stigne penzija, čik da ih vidim da zatraže da im bar delić vrate.

Ili, a to Kostiću posebno želim, da mu oni i daju penziju. Svakog prvog.

Osim ako plenum ne odluči da za ove iz "Proglasa" nema ni penzije.

Što da ne? Fer bi bilo.