Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Zemlja bez Tužilaštva

Moj otac je imao veoma blesavo ime, zvao se Pravdoljub. Niko to nije koristio, i zvali smo ga i Prale, Praja, Pravdica, Paki, a najviše - ćale, godinama ubeđeni da taj njegov "nomen" nije nikakav "omen" (znak), nego puka posledica činjenice da se dedin prijatelj, očev kum, uoči krštenja, dobrano napio, neke gadne brlje.

I tek nedavno, pošto sam glup i dugo mi treba, shvatio sam da je i tada, 1933. godine, kada se on rodio, ta reč - Pravda, bila nešto što je ljudima bilo preko potrebno, što im je falililo, i što su hteli da dosegnu, pa makar kroz živote svoje dece. Želeli su to za njih. Da im se ostvari. Da je osete, i dožive.

Nije išlo. Pravdoljub je detinjstvo proveo u ratu, mladost u posleratnoj oskudici, zrele godine u sistemu koji nije podnosio, i umro je 1997. godine, u vreme kada je vladala nestašica svega osim kancera, sasvim ubeđen u to da Pravde nema, niti će je biti. Bar ne ovde.

I ako neko sada pomisli da ću da nešto lepo kažem o studentima, veze nema, ta vrsta patetike i obožavanja "naše mladosti" me ni najmanje ne zanima, o njima i o svemu što ovih dana rade imam isto mišljenje kao o tulumbi. Spolja sjajno, a iznutra šuplje, jedan od besmislenijih kolača koje čovek može da proba. Baklava je za nju zakon.

Sasvim druga stvar je razlog. To što bi, za koji dan, trebalo da imam isto godina kao Pravdoljub 1997., i što sam, posle slušanja izjave Zagorke Dolovac, apsolutno ubeđen da ću, na kraju, da mislim isto što je i on mislio, na svom kraju.

Da Pravde nema, i da se sve, pa i to tako važno Tužilaštvo, ono što ono radi, pretvorilo u puke odnose sa javnošću, i u potragu za lajkovima, kao da im je radno mesto Instagram, a ne sudnica.

Drukčije ne mogu da objasnim da je vrhovni tužilac ove zemlje (Republički javni tužilac), izjavio da je Tužilaštvo ispunilo sve zahteve studenata, i da je spremno da, o detaljima, sa njima razgovara.

Stvarno? Izađe neko na ulicu, traži da pregleda dokaze (dokumentaciju), preda listu onih koji treba da budu zatvoreni, kao i onih koje treba pustiti iz zatvora, i Republički javni tužilac na to kaže: Da, naravno, evo, ispunjavam sve vaše zahteve?!

Pa mogu li ja, onda, nešto da tražim, dosta me iznervirali neki majstori koji su mi prčkali po stanu, neka ih Zagorka zatvori malo.

Mogu li oni "lojalisti", koje je Vučić pominjao, a tvrdi da ih ima 17.000, da dođu do Tužilaštva (ozbiljan bi to plenum bio, i imao bi kvorum), i da ispostave svoju listu zahteva?

Šta je sa pekarima, bravarima, šloserima, zavarivačima, vozačima, stolarima, molerima, električarima, kučkarima, šminkerima, bajkerima, blejačima... i svima ostalima koji se, zbog ovoga ili onoga, ne osećaju zadovoljno, a i hteli bi da im se brat, drug, komšija, prijatelj, žena, deca, rodbina, malo provetre u pritvoru.

To je Pravda? To je Pravo, u jednoj zemlji, u kojoj Krivični zakon, član 336b kaže: "2) Ko uvredom, silom, pretnjom ili na drugi način ometa ili spreči sudiju, javnog tužioca, zamenika javnog tužioca ili advokata u vršenju sudijske ili tužilačke funkcije, ili advokatske službe, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom."

Pa da li su vas vređali, pretili vam i ometali vas, gospođo Dolovac? Da li su, od prvog dana posle tragedije, tražili da hapsite, da požurite, da im predate dokazni materijal?

I zašto im, svima, niste rekli - marš od Tužilaštva, i podneli krivične prijave protiv svakog kojem je nešto slično palo na pamet.

Tanjug/Miloš Milivojević

Zašto niste, da ne bude sve ovo jednostrano, tražili od suda da zabrani Vladi Srbije da objavi dokumentaciju, pošto je ta dokumentacija, kao što znamo, dokazni materijal, po kojem niko nema pravo da prčka, osim Tužilaštva?

Zašto niste reagovali na razne geologe i gomilu drugih vucibatina željnih pažnje, koji nas danima zasipaju svojim teorijama o tome ko je kriv, i sve više udaljavaju i od istine i od Pravde.

Drugim rečima, šta vas, u ovom, i u svakom drugom slučaju, zanima. Da lepo misle o vama, ili da omogućite da se oni, kojima je to najviše potrebno, osete bar donekle zadovoljeno, bar kada je o pravdi reč.

Pri tom, teret koji Tužilaštvo ima na svojim leđima, nije ni mali, ni lak. Samo prošle godine, u bar dva slučaja, velika i važna, neki ljudi su ostali uskraćeni za pravdu, zbog brljotina Tužilaštva.

Pa za ubistvo Slavka Ćuruvije ne samo da niko nije osuđen (optužnica je bila tragično smešna), nego više niko i ne može da bude osuđen; a slučaj male Danke Ilić je tako dobro odrađen, bez ikakvih dokaza, da je sud vratio Tužilaštvu optužnicu.

Te podrodice, Ćuruvija, i Ilić, hvala Tužilaštvu na trudu, čemu da se nadaju?

I čemu da se nadaju porodice žrtava novosadske tragedije, kada se Tužilaštvo bavi ispunjavanjem somnabulnih zahteva studenata?

Kada požuri sa optužnicom, i to toliko, da čak i Miodrag Majić, sudija iz Proglasa, na N1 primeti da je Tužilaštvo uradilo nešto neuobičajeno, pošto, kako je rekao, "u tako komplikovanim slučajevima istraga traje mnogo duže."

Fonet/Marko Dragoslavić

Fenomenalno. Pretpostavljam da je Proglas baš zato tako zdušno podržao studente koji su požurivali Tužilaštvo, pretpostavljima i da im je Majić, lično, objasnio da su im zahtevi utemeljeni u transparentu, a ne u zakonu, ali sve to i nije toliko bitno.

Ono što jeste, i te kako bitno, je odgovor na pitanje: Zašto ste vi tu gospođo Dolovac?

Da se bavite PR-om, udovoljavate performansima dece koja nikakve veze sa pravom nemaju, ili ste tu da bi petnaest porodica, pre svih ostalih, doživelo Pravdu, i da bi ova država imala samostalno Tužilaštvo. Nezavisno i od vlasti i od studentarije.

I ako ne umete na to pitanje da odgovorite, Pravde svakako u ovoj zemlji neće biti. I onda je bolje da se sklonite i predate Tužilaštvo bulumneti sa ETF-a, FDU-a, i ostalih fakulteta, malo da se zezaju.

To ionako neće dugo da traje, zameniće ih lojalisti, pa će oni pravdu da sprovode. I tako, u krug. 

I jedino što je dobro je to što će, verujem, bar neko dete ove godine da dobije to blesavo, a lepo ime, Pravdoljub.

Što govori o našoj večnoj potrebi.

Za ozbiljnim Tužilaštvom. I Pravdom.