Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Zaraza

Počelo je još u 14. veku, u gradovima kraj Rajne, i ličilo je na puki incident: neki ljudi su, bez ikakvog jasnog povoda, iznenada, počinjali da igraju po ulicama. I igrali su, igrali, bez muzike, dok ne popadaju.

Potom su vredni hroničari, sledećih stotinak godina, s užasom beležili slične slučajeve, uglavnom u manastirima širom Svetog Rimskog Carstva, Francuske i Španije, a "žrtve" su, manje više, bile kaluđerice, što se, donekle, i može razumeti. Usamljene mlade žene, uskraćene za svaku nežnost, seks i razonodu, šta će, nego da polude.

Pik je ipak dostignut u julu 1518. godine u Strazburu. Izvesna gospođa Trofia (Frau Troffea), krenula je, u po bela dana, da se okreće, skače, uvija, savija, trza, kao da igra po taktu neke muzike, i radila je to, bez prekida, sledećih sedam dana.

Nije spavala, nije jela, nije pila ništa, i nije prestajala da igra. I sve bi bilo ok, odlepe ljudi, tek da bi ih mi, koji smo, kao, normalni, u širokom luku zaobilazili, ali u Strazburu se nije to dogodilo.

Upravo suprotno, ispostavilo se da je Frau Trofia bila obdarena ko zna kojim moćima, avendžer pravi, pošto je svoju nemu igru širila, poput zaraze.

Najpre joj se priključilo njih trideset četvoro (svi se samo njišu), da bi, ubrzo, ulicama Strazbura igralo i svih 400 ljudi. Bez pauze, sna, vode, hrane, i bez prestanka, danima.

Ubrzo su počeli da umiru, pošto je napor kojem su se izložili, nauka je vekovima kasnije to izračunala, bio veći od onog kojem se izlažu maratonci.

Padali su kao muve, i po petnaest dnevno ih je, njišući se, odlazilo na onaj svet. Reći da su to činili - preseljenje u više sfere - u radosti i veselju, dosta je nategnuto, i u arhivama nema dokaza za sličnu tvrdnju. Na jednoj Brojgelovoj skici čak izgledaju dosta unesrećeno, namučeno i smoreno, Bog da im takvu dušu prosti.

Sve u svemu, gradske vlasti nisu imale mnogo izbora - šta da radiš sa ludacima - pa su brže bolje, po trgovima, sklepani podijumi za igru, a angažovani su i nesrećni muzičari, koji su takođe, jadni, skapavali, u pokušaju da isprate pošizele i nezaustavljive plesače.

Na kraju je neko ipak odlučio da sve to prekine, pa su oni glavni, koji su drugima nametali ritam, pokupljeni i prebačeni (odvelo ih, rekli bi u Srbiji) u crkvu, gde su brigu o njima preuzeli sveštenici, uz jednu jedinu obavezu - da ih, ni slučajno, ne puštaju napolje.

Posle toga, muzika je u preostalim glavama utihnula, i plesači su se razišli, otišli kućama. Šta se, u svemu tome, dogodilo sa Frau Trofiom, istorija nije zabeležila, ali pretpostavljam da je još u nekoj crkvi, zazidana.

Slatka priča, setio sam je se, jer mi Srbija sve više liči na veliku binu za ples, podignutu na brzinu, ka kojoj hrli razgaljena masa, ne bi li se popela i krenula da se njiše i leluja, dok joj studentski hor urla "Oj Srbijo, među šljivama".

Ludilo, čisto. Doduše, malo nežnije, jer se za igrače i hor okrene i neko prase, podeli neki sendvič, zalije se sve to čime god, a i program je dosta šarolik: ima tu i govora, recitacija, agitacija, pesmica, zakletvi, performansa, vašarište jedno šareno, te stalno mislim kako smo mi dosta daleko od Evrope. Tamo ljudi, kada igraju, igraju na suvo, a mi izvoljevamo, i u ludilu.

Razmaženo to, ali posvećeno. Čemu tačno, Bog više ne zna, a niko ga, da budemo iskreni, i ne pita.

Masovna histerija se raširila i nikakvo racionalno objašnjenje tu više ne pomaže. Studente imaš da podržiš, i šlus. Ko to ne uradi, "od ruke mu ništa ne rodilo,  ni u polju bjelica pšenica, ni u brdu vinova lozica." Pu, pu, pu, kletva te stigne studentska, i šta ćeš.

Ne znam, ali ja bih, da se pitam, organizovao onaj odlazak u crkvu, ne da tamo neko bude zazidan, ili zadržan, nego, čisto, onako, da malo razbistri mozak, u komunikaciji sa višim autoritetom.

I prva na listi bi mi bila gospođa koja se setila pionirske zakletve (gde se toga seti, crna ženo), pa je preradila u studentsku, tek da joj onaj gore objasni da je protiv svakog zaklinjanja, a pogotovo onog Titu i plenumu, pošto su mu, i on i oni, dosta radili o glavi. I da joj utuvi da se ne buniš protiv jednih, tako što se zaklinješ drugima. I da treba da uči decu da misle sama, a ne u plenumu. I da prestane da se pali na masovne scene, i pada u trans, dosta je to "Frau Kaluđerica" fazon.

Posle nje sve one koji pišu glupe, patriotsko-komsomolske parole (poput: „Dositeju, ponosan budi! Student je naučio zdravo da misli i sudi", ili, još gore, "Školski čas, u zadnji čas"), da im neko otvori onaj ćivot, i pokaže da se g. Obradović više puta okrenuo, jer su ovde ipak zvona i praporci pobedili, sve uz primitivnu rimu. I to na fakultetu. Uz pomoć vajnih profesora. Posle toga, parolaši po sto puta da napišu: "zadnji i prednji, prvi i poslednji". I ponovo, još sto puta. I još sto. Dok ne nauče da je čas poslednji. Da nešto nauče.

Zatim bi u crkvu morao Bjelogrlić, samo da mu neki pop pozajmi naočare, ubi me čovek mašući onim velikim slovima, a ne može ni njih da pročita. I kako će taj posle scenario za revoluciju da napravi? Na trista hiljada strana, na svakoj po tri slova. Pa ih još i sriče. "Sricana revolucija", njegov izum, nema šta.

Pa Obućina, ali sa njom ipak treba paziti, sprovešće je, iz crkve, pravo u manastir, pošto je laganje smrtni greh, i tamo će zavet ćutanja da joj odrede, pa smo posle mi krivi i svi će, na Novoj, da pričaju: "Odvelo je". Ne može ta ni u manastir, a da nešto ne izmisli.

Pažljivo i sa Jovom Bakićem, kineskom verzijom Vuka Draškovića, pošto se taj začas zanese, pa će probati popove da jaše, anatemu će da zaradi, odmah. Posle će on njih da juri oko crkve, pa oni njega (za...bani su popovi), ali verujem da će mu, na kraju, plivanje u svetoj vodici koliko toliko pomoći. Ovo poslednje sam izmislio, nema njemu pomoći, Bože me oprosti.

Onda, redom, glumce, profesore, ceo N1, plus Novu, Danas, a za nedeljnike posebna crkva da se napravi, pa u nju zajedno sa ovima iz RTS-a, što misle da je ono, što o njima u nedeljnicima i na tviteru pričaju, sve tačno, pa se javno svaki dan kaju. Neka u crkvi malo probaju, to bar ne moram da gledam, svako veče u 19.30.

Pošto će crkava da ponestane, to jest, biće prepune, mislim da bi za duhovite kolumniste i voditelje (Ivanović, Kesić, humoristički dodatak Danasa na čelu sa stvarno urnebesnim Milanom St. Protićem), trebalo izgraditi vernu kopiju rimskih katakombi, po kojima su se Bogu molili rani kristijani. I tu da dugo blenu u simbol ribe, iscrtan na zidu, i shvate da je i ona, mutava i nacrtana, duhovitija od njih. Dobro, neće baš da shvate, ali nema veze, katakombe su svakako lekovite, a i može Milan St. neko predavanje o kristijanima da im održi, u desetercu, niko živ odande izići onda neće.

Šalu na stranu, ali koje je drugo rešenje? Mislim, razumem ja državu, strpljiva je, čeka da ovi popadaju, ali, šta dotle? Da proigramo i mi?

Pu, pu, pu, neka hvala. Ja da igram, kako beslovesna deca sviraju, stvarno neću.

I nisam sam, čak i kada mi ne pridodate lojaliste.

P.S. Ako se neko ipak odluči za opciju sa odvođenjem u crkvu, imam samo par upozorenja - Jovu Bakića, ne puštajte, nikada, iz nje. I pazite na Milana St Protića. On će hteti da ostane, da im objasni (i Njemu, "majčinom sinu"), pa će ranije da ga izbace, na...bali smo. Ostale, držite bar trideset dana. Da odmorimo malo.