Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Vučić kao mera evropskih vrednosti

U srcu Normandije, na oko sat vožnje od obala na koje su se u junu 1944. iskrcali saveznički vojnici, okruženo zelenim pašnjacima, živi oko dve stotine žitelja sela Kamamber.

Tu je, prema predanju, madam Mari Arel 1791. godine pružila utočište svešteniku koji je, kao i mnogi drugi usled Francuske revolucije, suočen sa izborom da se odrekne Hrista i prikloni Kultu Razuma, prvoj ateističkoj religiji u istoriji čovečanstva, odlučio da izbegne giljotinu i preko Normandije pobegne u Englesku.

Kako bi joj zahvalio na pruženom utočištu, sveštenik je Arelovoj dao recept za bri, sir iz regiona Pariza. Arelova je recept prilagodila normandijskoj praksi proizvodnje i izmislila novu vrstu sira koja je, kako tradicija nalaže, ime dobila po selu u kojem je nastala – kamamber.

Vremenom, kamamber je po čuvenju prevazišao i sam bri i postao jedan od simbola francuske gastronomije, delom zbog načina proizvodnje, a delom i zaslugom visokog kvaliteta normandijskog sirovog mleka.

Oznaku AOC (appellation d'origine contrôlée), kojom se garantuje da proizvod potiče iz određenog regiona i da je proizveden na tradicionalan način isključivo od lokalnih sirovina, kamamber je dobio 1983.

Ali autentičnost ovog sira je pre desetak godina dovedena u pitanje zbog često previše striktnih i nefleksibilnih birokratskih regulativa Evropske unije. U ovom slučaju odredbi o obaveznoj pasterizaciji mleka koje se koristi u proizvodnji, što predstavlja odstupanje od tradicije ozbiljnije nego što bi se isprva pomislilo.

"Slučaj kamamber" je nekome možda banalan, ali vrlo indikativan primer robotizovane i rigidne briselske birokratije koja poslednjih godina sve više klizi iz prvobitno zamišljenih okvira ovog istorijskog projekta u apsurd, zbog čega Evropska unija često biva predmet kritike ne samo zagriženih evroskeptika nego i najfanatičnijih pristalica ove ideje koji traže povratak na stari kolosek, odnosno dubinsku reformu onoga što danas imamo.

Zaista, Evropska unija se danas iz različitih razloga, među kojima je najnoviji činjenica da je pobedom Donalda Trampa došlo do kolapsa onoga što smo u geopolitičkom govoru donedavno zvali Kolektivni zapad jer on više nikako nije kolektivan, nalazi u dubokoj egzistencijalnoj krizi, iz koje će se, nadamo se, izvući i izaći ojačana.

Ali nijedan od ovih opravdanih razloga za kritiku briselske birokratizacije, pa čak i licemerja koje joj se može zameriti, nije do sada bio povod drugosrbijancima za osporavanje Evropske unije ili evropskog puta Srbije.

Licemerno im, na primer, nikada nije bilo kada Brisel usled neke od brojnih kriza na Kosovu i Metohiju poziva "obe strane" na uzdržanost, ali je sada za svaku osudu to što evropski zvaničnici, koje su doskora predstavljali kao najveće uzore i simbole svega najlepšeg, iako su i oni samo ljudi sa slabostima ponekad uključujući i nerezistentnost na korupciju, s dužnim poštovanjem primili predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Iako proklamuju da ljude dele samo "na dobre i loše", pokazalo se, na primer, da evropske poslanike ne dele na čiste i korumpirane, nego na one koje smatraju previše naklonjene Vučiću i na one koji ga principijelno mrze. Uprkos optužbama da je umešana u korupcionašku aferu "Katargejt", evropski poslanik Alesandra Moreti je dobra i uzorna jer je Mariniki Tepić pružila podršku u borbi protiv "zlog Vučićevog režima", a licemeran je i pokvaren njen bivši kolega Vladimir Bilčik pošto tokom svog bavljenja Srbijom nije ispunio svaku želju opozicije.

Kao što je kamamber paradigma preterane evropske birokratizacije i drugih sličnih problema, tako je i novinarka Biljana Stepanović paradigma opozicionog razočaranja u "licemerje" Evropske unije. I to samo zato što EU Vučića ne gađa jajima.  

Tako je Biljani Stepanović "procep između mislećih ljudi koji u svim civilizovanim zajednicama predstavljaju 'savest društva' i birokratije koja je zabavljena sobom, postao sasvim očigledan i u samoj Evropskoj uniji", a tu činjenicu je "paradoksalno na svetlost dana iznela srpska studentska omladina za kojom je pošao i narod".

Do sada je, valjda, mislila da je u Evropskoj uniji sve savršeno i krivi Vučića i za to. Svi unutrašnji problemi sa kojima se EU poslednjih godina suočava, o kojima su otvoreno i jasno govorili i njeni lideri od Emanuela Makrona i Angele Merkel do Viktora Orbana ili Donalda Tuska, za nju, do pitanja odnosa prema Vučiću, nisu postojali. Reklo bi se da je paradoksalno da je ona tek sada progledala i da zbog toga sada piše o "licemerju 'stare dame'". Nikakvog licemerja nije bilo '99, 2004, 2008…

"Možda to, zapravo, i nije paradoks, već se tako moralo dogoditi", s "teškom rezignacijom" piše Stepanovićeva suočavajući se sa činjenicom da i njen princ na belom konju ima poneku manu.

Dok piše kako u Srbiji postoje dve grupe ljudi – "pošteni i normalni građani sa jedne strane i ono najgore što se nataloži u jednom društvu sa druge strane" – koji se dele po svom odnosu prema Vučiću (jer pošteni i normalni su samo oni koji mu se protive i svi koji mu se protive su pošteni i normalni), Stepanovićeva se poziva na "evropske vrednosti".

Prva evropska vrednost navedena u članu 1A Lisabonskog sporazuma je "poštovanje ljudskog dostojanstva". O kakvom poštovanju ljudskog dostojanstva se može govoriti i na kakve se evropske vrednosti može pozivati ako se politički neistomišljenici nazivaju "primercima izloženim" u "Ćaci parku" i "najgorim talogom". Normalni su, valjda, oni što "prave kajganu".

Stepanovićevoj je bilo potrebno da Evropska unija ne mrzi Vučića, da ga ne naziva "balkanskim kasapinom" i da ne učestvuje u bombardovanju Srbije da bi ga srušila da shvati da je ne biti evrofanatik "postalo stvar elementarnog zdravog razuma, a ne ideologije". Valjda je osobi koja poštuje evropske vrednosti poput tolerancije, pluralizma i ravnopravnosti svaki fanatizam stran i suprotan elementarnom zdravom razumu.

Vučić je ponovo opoziciji mera svega, pa čak i Evropske unije – ako mrzite Vučića, sve je u redu i nemate baš nijednu manu, a ako ga ne mrzite, zaboravićemo vam i ono što valja. Tako je Evropska unija postala još jedna, možda neočekivana žrtva trenda u Srbiji da se ne može biti neutralan i da ako se u potpunosti ne pokloniš novoj ateističkoj religiji, Kultu studenata, ti si "Vučićev poltron" (da ne upotrebim sada neki nepristojniji izraz iz bogatog blokaderskog arsenala).

Tako su i Ursula fon der Lajen i Antonio Košta, da upotrebimo Stepanovićkin rečnik, iz ranga "poštenih i normalnih" preselili u kategoriju "najgoreg što se nataloži u jednom društvu".