Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Zakon od 22. prerijala u Srbiji

Za Maksimilijana Robespjera, kojeg su sunarodnici jedno vreme zvali Nepotkupljivi, njegov saborac Onore Mirabo govorio je da će "daleko dogurati, jer veruje ono u šta govori". A verovao je u slobodu govora, slobodu štampe, jednakost pred sudom i pravo na pravično suđenje u vreme kada je izabran za poslanika u Skupštini staleža formiranoj 6. maja 1789. godine, malo više od dva meseca pre početka Francuske revolucije. Pre toga, 1782, bio je sudija krivičnog suda, ali je ubrzo podneo ostavku, jer se protivio smrtnoj kazni.

Međutim, kada se dokopao potpune vlasti, taj čovek je skroz promenio svoj pristup pitanjima slobode i pravde. Nakon što se juna 1793. obračunao sa umerenijom revolucionarnom strujom, žirondincima, i većinu njih osudio na smrt na montiranom procesu, uveo je sa svojim jakobincima diktaturu, koja je kulminirala usvajanjem takozvanog Zakona od 22. prerijala (10. jun 1794), poznatog i kao Zakon o velikom teroru.

"Ne znam šta je diktatura mišljenja u društvu slobodnih ljudi, osim ako se time ne opisuje ništa više od prirodnog nametanja principa. Ovo nametanje teško da se može pripisati čoveku koji ga sprovodi – ono pripada univerzalnom razumu i svim ljudima koji žele da čuju njegov glas", rekao je Robespjer u jednom od svojih govora.

Diktatura koju su Robespjer i njegovi jakobinci uveli kulminirala je usvajanjem takozvanog Zakona od 22. prerijala (22. prerijal godine druge je po revolucionarnom kalendaru 10. jun 1794), poznatog i kao Zakon o velikom teroru.

Ovim zakonom nadležnost revolucionarnih sudova proširena je i na dela kao što su "podsticanje na obeshrabrenost", "širenje lažnih vesti", "urušavanje morala", "kvarenje javne svesti", ili "osporavanje čistote i energije revolucionarne vlasti". Pored ovoga, trajanje suđenja ograničeno je na tri dana i optuženom je ukinuto pravo na odbranu, odnosno na advokata. Ishod svakog suđenja mogla je biti ili oslobađajuća, ili smrtna presuda.

Daleko od toga da mi sada u Srbiji imamo bilo šta nalik Francuskoj revoluciji. U najgorem (ili, za nekoga, najboljem) slučaju imamo pokušaj obojene revolucije. Ali imamo ovu matricu, ovaj mentalitet, na šta potpuno ispravno ukazuje i jedna od prvih žrtava ove "revolucije", profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Čedomir Antić. (S obzirom na njegovu mladost, možda ga u ovoj analogiji nije preterano uporediti sa žirondincima.)

Imamo mlade (i ne tako mlade) ljude koji se pozivaju upravo na vrednosti za koje se zalagao i Robespjer kada ga je Mirabo hvalio – slobodu govora, mišljenja, ravnopravnost, pravdu…  U praksi pak imamo perverziju svega ovoga, još neinstitucionalizovanu, pošto je "revolucija" i dalje daleko od uspeha, ali vrlo izraženu u javnoj sferi.

Imamo zahteve da suđenja ne traju duže od tri dana. Imamo zahtev da se oni koji se smatraju krivim nikako ne smeju braniti i presumpcija nevinosti je bačena u blato. Imamo zahteve da oni koji su počinili zločin protiv "revolucije" budu najstrože kažnjeni, dok se istovremeno za pravoverne "revolucionare" traži oslobađanje od svake odgovornosti.

Trg Konkord, jedno od tri mesta na kojim su u revolucionarnom Parizu vršene egzekucije, sada je preseljen, uglavnom, u digitalnu sferu – na društvene mreže, vajber, telegram i druge grupe.

Svako "podsticanje na obeshrabrenost“, "širenje lažnih vesti", "urušavanje morala", "kvarenje javne svesti" ili "osporavanje čistote i energije", koliko god ono utemeljeno ili argumentovano bilo, razlog je za osudu i hajku, na uzvike rulje "na smrt, na smrt".

Na granici linča bila je situacija u kojoj se našla ekipa Radio-televizije Srbije dok je izveštavala s protesta u Novom Sadu 1. februara, a nešto "bolje" je bilo 27. januara na Autokomandi. Novinarska udruženja, verovatno u strahu od stigme, ovo ili ne osuđuju, ili blago reaguju da bi se ispunila forma.

S druge strane, medijski zaštitnici "čistote i energije" protesta, koji se smatraju napadnutim i kada im se slučajno zgazi na kabl, ovo banalizuju do ivice opravdavanja izveštajima poput onog pod naslovom "Napadnuti ili izviždani: Snimak iz drugog ugla pokazuje šta se ekipi RTS-a desilo na Autokomandi".

Slična hajka sprovedena je i protiv ugledne novinarke Ljiljane Smajlović, koja se u jednoj emisiji RTS-a usudila da iznese stavove koji nisu po volji "revolucionara" i smatraju se "kvarenjem javne svesti". Ona je posle prošlonedeljne emisije "Takovska 10", između ostalog, proglašavana za "zlo", a zna se kako se sa zlom postupa.

Istovetnu sudbinu doživeo sam sada i ja nakon gostovanja u toj emisiji. Ne znam za Ljiljanu Smajlović, ali meni su, pored blaćenja na društvenim mrežama, stigle i privatne poruke sa najgnusnijim pretnjama usmerenim ne samo na mene nego i na moju decu. Samo zato što sam podsetio na neophodnost poštovanja presumpcije nevinosti devojke koja je na Novom Beogradu kolima uletela među demonstrante.

Tu stvari nisu tako crno-bele kao što se na prvi pogled čini. Da nije tako (i podsećanje na to mi se, po svemu sudeći, zamera) ne bi se u SAD, zemlji kojoj se privrženost vladavini prava i efikasan pravosudni sistem ne mogu osporiti, donosili zakoni za zaštitu onih koji se nađu u takvoj situaciji i počine takvo krivično delo (uletanje vozilom među demonstrante). Ne pravdam takvo ponašanje, ali insistiram na tome da i ti ljudi moraju imati pravo na pravično suđenje i presumpciju nevinosti do pravosnažnosti presude, a ne biti predmet linča onih koji traže funkcionalne institucije i vladavinu prava.

A možda sam napadnut i zato što sam pozivao na dijalog i smirivanje strasti. Ni to danas nije prihvatljivo. Šta očekivati od običnih ljudi ako čak i pojedini sveštenici (makar oni bili i penzionisani) "neutralne" proglašavaju za najveće zlo?

Samo, ljudi, imajte na umu i da je ubrzo posle 22. prerijala došao 9. termidor (27. jul) kada je okončana jakobinska diktatura. Da bismo izbegli takvu vrstu reakcije, neophodno je da se vratimo normalnosti, prihvatanju dijaloga i drugačijeg mišljenja. Još nije kasno da se odbaci "univerzalni glas razuma".