Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Kriza nadležnosti

Društvo u Srbiji zadesila je do sada nezabeležena kriza – problem raspodele nadležnosti, gde neki misle da su nadležniji nego što bi trebalo, dok drugi misle da im nadležnost koju su sami preuzeli na sebe ne pripada, odriču je se i prebacuju je na druge. 

Prvi čiji je opseg nadležnosti sporan je predsednik Aleksandar Vučić. To je postalo opšte mesto i već duže vreme mu se prebacuje da se previše meša u stvari koje po funkciji koju obavlja ne bi trebalo da ga se tiču. Formalno-pravno, ovo je istina jer je naš politički sistem parlamentarna demokratija sa predsednikom Republike koji ima uglavnom ceremonijalnu ulogu, a izvršnu vlast predstavlja predsednik Vlade. 

Mislim da bi nama kao narodu i našem mentalitetu više odgovarao pun predsednički sistem, u kojem bi predsednik Republike igrao centralnu ulogu kao u, na primer, SAD i gde bi ministri bili članovi njegovog kabineta. 

Ovo najviše zato što se predsednik bira na direktnim izborima i ima veći politički legitimitet i autoritet od premijera kojeg narod bira posredno, preko svojih poslanika u Skupštini, zbog čega birači najčešće i ne znaju ko će obavljati tu funkciju, a zbog partijskih mešetarenja to može biti i neko kome narod nikada ne bi dao većinsku podršku. Ali tako je kako je.

Istovremeno, nesporno je da u našoj zemlji trenutno od svih političkih faktora ubedljivo najveći autoritet i najveću političku težinu (ili visinu) ima predsednik Vučić. To nisu potvrdili samo milioni njegovih pristalica koji su mu u dva navrata dali nedvosmislenu podršku (dva miliona 2017. i 2,2 miliona 2022), nego i njegovi politički protivnici. 

Instaram/buducnostsrbijeav

Setite se samo koliko su kukali i u zemlji i u inostranstvu, uključujući i u Evropskom parlamentu, da se spreči da Vučićevo ime bude u nazivu liste Srpske napredne stranke na lokalnim i parlamentarnim izborima. Govorili su tada da se SNS „krije“ iza Vučićevog imena svesni da njegov politički autoritet stranci donosi znatno bolji rezultat nego što bi ga imala bez njega. A taj autoritet nosi i odgovornost koju Vučić prihvata.

Zanimljivo je koliko opozicionim političarima (većini njih) koji sada to osporavaju uopšte nije smetalo kada je na identičan način svoj politički autoritet koristio Boris Tadić, koji je, da bi podržao svoju stranku na parlamentarnim izborima, čak „skratio“ svoj predsednički mandat. A Tadić je nesumnjivo bio važniji i veći političar od premijera Mirka Cvetkovića.

Oni koji u ovoj situaciji očigledno beže od svoje nadležnosti su članovi Rektorskog kolegijuma Univerziteta u Beogradu koji su na predsednikov poziv na dijalog zarad rešavanja krize u kojoj se društvo nalazi prvo rekli da taj poziv moraju najpre da „razmotre“ i da će odgovoriti sutradan. To sa „razmatranjem“ bi (delimično) i bilo u redu da odgovor na kraju nije bio najgori mogući – proglasili su se nenadležnim, tj. saopštili da „nemaju mandat“. Da to shvate, trebao im je ceo dan.

Druga stvar je što su u trenutku duboke krize odbili poziv na dijalog, razgovor. Možda oni ne mogu da nalože studentima da prekinu blokadu. Zapravo, i ne mogu, ali mogu da kao njihovi profesori učestvuju u traganju za rešenjem problema. Ovim potezom, ti profesori su degradirali svoj položaj i sebi pretpostavili fantomske studentske plenume. Umesto da profesori budu autoritet studentima koji treba da im da ne samo stručno nego i životno znanje, postali su studenti studentima, oni koji umesto da predvode, slede. Da ne kažemo srednjoškolci. Dijalog bi trebalo da ima za cilj okončanje blokade Univerziteta, a iz ovoga ispada da je Rektorski kolegijum nenadležan za funkcionisanje Univerziteta.

I tu dolazimo (opet) do faktora koji preuveličava svoju nadležnost dok „principijelno“ drugog kritikuje za istu stvar. Predstavnica Fakulteta političkih nauka Aleksandra Kuzmanović u izjavi RTS-u u danu kada se Rektorski kolegijum proglašava nenadležnim kaže da sada „prva stvar je da mi (studenti, valjda) vidimo da li je ta dokumentacija sve ono što smo mi tražili, da li je to, zapravo, celokupna dokumentacija. Mi ćemo iz toga videti, zapravo, ko sve treba da bude procesuiran, ko je sve umešan, na koje načine u sve to. Mi to u ovom trenutku još ne znamo, mi treba detaljno da prođemo dokumentaciju, onda ćemo tek moći da vidimo ko je sve umešan, ko je sve odgovoran za pad nadstrešnice, a onda ćemo tek videti koji su dalji koraci.“

Fonet/Milica Vučković

Na osnovu ovoga, ispada da studentski plenum, ta fantomska pojava, na sebe preuzima ulogu nekakve četvrte grane vlasti koja kontroliše treću (sudsku) i na sebe preuzima ulogu i tužioca, i sudije. Oni, studenti u blokadi su, dakle, nadležni za utvrđivanje toga ko je i koliko kriv za tragediju u Novom Sadu. Nečija krivična odgovornost se u demokratskom društvu, valjda, ustanovljava na sudu, a ne na plenumu. Čak i 1945. postojali su neki, kakvi-takvi, sudovi.
Studenti u blokadi i njihovi profesori odbijaju dijalog koji bi predvodio predsednik Republike tvrdeći da su njihovi zahtevi upućeni institucijama, dakle u prvom redu Tužilaštvu, ali su prethodno u dva navrata (25. decembra i 30. januara) odbili pozive na razgovor iz tog istog Tužilaštva.

I onda se dešava najapsurdnija stvar u celoj ovoj zbrci – lider opozicionog Narodnog pokreta Miroslav Aleksić se pojavljuje sa briljantnom idejom o prelaznoj vladi koju bi praktično birali studenti na plenumu – predsednika Vlade bi birao Univerzitet u blokadi, a po jednog potpredsednika predstavnici vlasti i opozicije, dok bi osam glavnih resora u Vladi birao Univerzitet u blokadi. Tako studentski plenum dobija veću težinu od svih birača izašlih na izbore. Ovo je genijalnije od one njegove izjave o petogodišnjim stabljikama marihuane.

Sveukupno, jedna kompletna sprdnja sa državom za koju više niko, izgleda, nije nadležan. A samo nas razgovor može spasiti.