Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Legitimna kritika

Svaki put kada bi vlasti kosovskih Albanaca izvršile neku jednostranu "akciju" usmerenu protiv srpskog naroda, Peter Stano ili neki drugi portparol Evropske službe za spoljnu politiku i bezbednost, odnosno Evropske komisije, izašao bi pred novinare i prosuo floskulu o "pozivanju obe strane da se uzdrže od bilo kakvih akcija koje bi dovele do povećanja napetosti", da "obe strane rade na deeskalaciji" ili nešto slično.

Uvek kada bi miljenici duboke države u Briselu napravili neku glupost i izvršili neku nedopustivu provokaciju, evrokrate bi gledale da stvar relativizuju i krivicu prebace na obe strane, iako je jedna strana, očigledno, bila pasivna i, eventualno, samo reagovala na postupke one druge. To je rađeno iako je Evropska unija u svemu tome trebalo da ima ulogu objektivnog posrednika, da bude statusno neutralna i dobronamerna.

Ista takva trebalo bi da je i uloga novinarskih udruženja u Srbiji. I onih "nezavisnih" i onih koja se ne kriju iza tako velikih, a praznih reči. Trebalo bi da sude "ni po babu, ni po stričevima", ne obazirući se na uređivačku politiku medija ili pitanje vlasništva, isključivo na osnovu prioriteta da se novinari, bez obzira na to iz koje su redakcije, zaštite kada im je bezbednost ugrožena i da im se omogući da rade svoj posao. Trebalo bi da su svi novinari ovim esnafskim udruženjima ravnopravni, a ne da su neki "jednakiji od drugih".

Od Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) ovakav pristup, nažalost, odavno se ne očekuje. Oni već decenijama brane samo "svoje", a njihovi najviši predstavnici godinama u javnosti otvoreno govore da su neki novinari "kancer", kao što to, na primer, čini aktuelni predsednik ovog udruženja Željko Bodrožić.

Slični su bili i njegovi prethodnici na toj funkciji. Pokojni Slaviša Lekić bio je zaslužan za serijal "Junaci doba zlog", emitovan na jednoj luksemburškoj televiziji, u kojem su subjekti emisija bili podvrgnuti pljuvačini oslobođenoj svakog ograničenja.

Ili Lekićev prethodnik Đorđe Vlajić, nezavisni novinar u službi njenog veličanstva (Bi-Bi-Si), koji nije mogao u svom srcu naći ni trunku saosećanja za novinare jedne beogradske redakcije koji su ostali bez posla, jer nisu bili u taboru "nezavisnih". "Nisam siguran da tu postoji mnogo razloga za sažaljevanje. Njihov izbor je bio da rade u Objektivu. Neka traže drugi posao", rekao je on pre nekoliko godina.

Očekivalo bi se od bivšeg predsednika jednog novinarskog udruženja, pa makar ono bilo i NUNS, da pokaže malo više empatije i solidarnosti sa onima koji prolaze kroz očito vrlo težak period, čak i ako mu nisu dostojni naziva "kolega".

Dakle, od udruženja sa ovakvom tradicijom, udruženja koje je odbijalo da osudi golgotu Džulijana Asanža, iako se za njega teško može reći da je novinarski "kancer", i koje je svojevremeno otvoreno odbilo da osudi napade na sve novinare, i čiji je aktuelni predsednik onaj upad na RTS s motornom testerom smatrao "logičnim finalom", teško da se išta drugo danas može očekivati.

Ali UNS je nekada bio drugačiji, nekada je napad na novinare otvoreno i jasno osuđivao bez obzira na to gde rade. Sada je i ovo udruženje "nezavisno", pa osuđuje samo napade na "nezavisne" novinare, a ove druge u najboljem slučaju relativizuje u maniru gorepomenute Evropske komisije.

Tako u poslednjih mesec dana imamo saopštenja pod naslovima poput "Vinovnici napada na ekipu N1 u Sremskoj Mitrovici moraju da odgovaraju", "Nedopustiv napad na Nenada Kulačina", ali i one manje kategorične kao što je "Studenti u protestu da omoguće novinarima neometan rad, novinari da izveštavaju fer i nepristrasno".

Povodom onoga što bi da su novinari i napadači bili s nekih drugih strana sasvim ispravno nedvosmisleno osudilo, ovo udruženje je blago samo pozvalo "studente i građane koji protestuju da omoguće novinarima neometano izveštavanje sa protestnih okupljanja", a napad na novinare koji su radili svoj posao okarakterisali kao "legitimnu kritiku". Konkretno, u pitanju su bili novinari RTS-a, Euronews Srbija i Televizije Kurir.

Dvostruki standardi uočljivi su i u dva saopštenja izdata u razmaku od samo deset dana. Dok se novinari pozivaju da "poštuju volju studenata da ne ulaze na fakultete u blokadi" (novinarka Novosadske TV), zahteva se da Gradska kuća u Valjevu "mora biti otvorena za novinare" . Šta to znači? Ili sve mora biti otvoreno za novinare, ili se svuda mora poštovati nečija volja da novinare ne pusti da uđu. Naravno, ispravno je ovo prvo. Uvek i svuda, u skladu sa zakonom.

A tu je i Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, čija "izvršna direktorica" (oni kao da su privatna firma, a ne esnafsko udruženje, pa imaju direktora, a ne predsednika) Ana Hegediš Lalić sebi dozvoljava ne samo pisanje loših tekstova, ispunjenih govorom mržnje s primesama socijalnog darvinizma, nego i to da kada se raskrinka nedvosmislena laž i manipulacija na sajtu pod njenom ingerencijom (Autonomija), počne privatno da preti i javno objavljuje lične uvrede, uključujući i one vezane za fizički izgled. To su, valjda, maniri građanske, svezube Vojvodine.

Na putu "u društvo pristojnih i jednakih", kako to piše Ana Hegediš Lalić, neki mogu da govore o "vojvođanskom jeziku" i da za to budu nagrađeni, a drugi moraju da istrpe "legitimnu kritiku", koja ne mora biti pristojna i jednaka za sve. Na putu "u društvo pristojnih i jednakih" za neprijatelje pristojnosti i jednakosti nema ni pristojnosti, ni jednakosti.