Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: O preterivanju

Pošto mi je napomenuto da su mnogi rekli da sam u poslednjoj kolumni preterao, hajde da razjasnimo:

Najpre, reč je o godinama. Imao sam 27, tamo, davne 1988. godine i izveštavao sam sa mitinga, ispred Skupštine, na kojem je gomila vikala: "Uhapsite Vlasija".

Ne sećam se da li je i za šta bio kriv, ali svakako je sutra uhapšen. Nekih devet meseci kasnije prolazio sam, namerno, kejom, da vidim onaj čuveni Miloševićev Miting na Ušću. I sve te zastave, transparenti, orgazmičko stanje prisutnih, parole, osmesi, zagrljaji, pesme, naveli su me da, po prvi put u životu, pomislim da ti ljudi nemaju svoj mozak, da razmišljaju zajedničkim, da su se odrekli sebe, samo da bi bili deo te, njima privlačne, gomile Slobinih grupija.

Posle sam imao sreću da čitam Le Bona (nije Sajmon), i Kanetija, Ortegu i Gaseta, Frojda, dakle ozbiljne autoritete kada je o gomili reč, i, pravo da vam kažem, laknulo mi je.

Svi su rekli isto: da gomila ima svoju psihologiju, svoju logiku, svoju svest, svoja pravila, da u njoj nema individua, da, kada u nju uđeš, moraš da ponavljaš isto
što i drugi, radiš isto što i drugi, krećeš se kao i drugi, ida tvoj mozak prestaje da funkcioniše, nego koristiš mozak gomile.

I čak kada je i naoko super, moderna, privlačna, zalaže se za prave stvari, gomila jeste totalitarna, pošto ne trpi nikakvo iskakanje, razmimoilaženje, i spremna jeda rastrgne svako drugačije mišljenje.

U njoj važe emocije, a ne pamet. Ona oslobađa svake odgovornosti i u njoj svako sme da uradi sve ono što se, sam, nikada ne bi usudio.

Bes, kada je pokreće, daje priliku, svima u njoj, da ga iskale, i da, istovremeno, iz sebe izbace i svaku frustraciju koju su godinama nosili. Gomila oslobađa, pošto u njoj nije reč o tebi, nego o svima. Zaštićen si u njoj, i nemaš o čemu da brineš, sve dok misliš zajedničkim mozgom, vičeš što i drugi i radiš što rade i drugi.

Ima još, hiljade stranica je ispisano o gomili, ali, izvinite, meni je i ovo sasvim dovoljno da kažem: Ne, hvala.

Više volim da budem van nje, i da razmišljam svojom glavom, sve i po cenu toga da mi moj Sveta kaže da sam glup.

Moguće, ali sam glup za sebe, sa sobom, a ne u gomili. Na utakmice Partizana ne idem, jer neću da navijam u masi. Hoću sam, kod kuće, jer je to nešto moje, intimno, i uopšte ne želim da ga delim, ni sa kim, osim sa svojom decom i par prijatelja.

Zato i ne koristim mreže, koje su stecište gomila i njihovog zajedničkog, iskrivljenog i totalitarnog mozga, niti se palim na sve ono što gomilu pali, a obično je stupidno i besmisleno do bola.

To ne znači da potcenjujem gomilu, ili da mislim da ne postoji nikada i nigde, ni zbog čega, razlog da se gomila okupi, pa i sa iskrenim i čistim namerama onih koji su u njoj.

Moguće je, dešava se, dešavalo se i ovde, pogotovo tokom devedestih, ali, to nije promenilo moj odnos prema gomilama, te nikada nisam bio deo njih. Izveštavao jesam, bio protiv Miloševića, ali nikada u gomili.

Prosto, nisam joj verovao. Bolje reći, nisam verovao onima koji je čine, i koji su jaki, sigurni, opasni, hrabri, ili pošteni, samo kada su u njoj.

I sada, kada gledam glumce, raznorazne heroje, lumpen intelektualce, profesore, i sve druge koji imaju sav prostor ovog sveta da, u gomili, i za gomilu, ponavljaju frazetine i parole, velike a prazne reči, dosta mi je to mučno.

Pošto oni to rade samo kada su sigurni da ništa neće daim se dogodi. Samo kada imaju podršku, a imaju je jer žive u simbiozi sa mrežama i medijima. Samo kada neku ćar, iz svega, mogu da izvuku.

Prigovore na ovu tvrdnju ne trpim, pošto sam, igrom slučaja, 11. aprila 1999. godine, bio u onom prolazu u kojem su vlasti, organizovano i namerno streljale Ćuruviju. I bio, iste večeri, kod Branke, u stanu.

I znam da nas je bilo desetak, možda petnaest. Nije bilo Bjelogrlića, da govori o "zverinjaku". Ni u kupatilu nije to pričao tada. Nije Kojo, te večeri, niti bilo koje sledeće, teatralno, s patosom, molio pripadnike DB-a i policije, da ne biju i ne ubijaju ljude, niti je nosio kartonče sa natpisom - Stop nasilju. Nije bilo ni Cece Bojkovića da zaključi da su moral i pravda ubijeni. Kostić nije lamentirao nad svima nama, i žalio što je vlast nesmenjiva, bar ne javno. Ulicom Lole Ribara niko od njih nije prošao, kamoli da je svratio da upali sveću, ostavi cvet, ili vikne - mi sada preuzimamo, nećete nas ubijati.

I sve ok. Ne bi im to ni zamerao, pošto tada zaista nisu imali gde, a i jeste bilo opasno, zajebano, da sada nisu, zbog gomile, pred gomilom, a u sigurnom, i uz punu podršku, krenuli da izigravaju heroje, one najhrabrije među nama. A da hrabrost sretnu na ulici, ne bi je prepoznali. Ona njih, još manje.

No, da batalimo taj privatni osećaj, pošto i bez njega čvrsto verujem u ono što je tvrdio Ortega i Gaset, da je svaki intelektualac, koji se dodvorava gomili, govori ono što ona voli da čuje, umiljava joj se, učestvuje u njenim zahtevima, ništa drugo nego izdajica samog tog poziva - intelektualac. Onaj, koji se, zarad sopstvene samopromocije, zarad toga da dobije lajk, naslovnu stranu, gostovanje u nekoj emisiji, prodao gomili.

I zato me užasno iznervira kada neka nesreća, poput one u kojoj je neki debil i kriminalac zgazio devojčicu, postane plen gomile i onih kojima savršeno odgovara da ona traje, ne bi li se oni još malo proslavili, ne bi li im gomila još malo tapšala.

Da pomislim da su im motivi drukčiji, izvinite, ali ne mogu. Pre svega zato što su pristali, prvog dana posle tragedije u Novom Sadu, da učestvuju, podržavajući je, u toj "uhapsite Vlasija" matrici.

I složili se sa idejom gomile da neke ljude, pre istrage, pre suđenja, treba optužiti za ubistvo, što jeste urađeno sloganom "Ruke su vam krvave" i uzvicima gomile: "Ubice, ubice!" i "Robija, robija!".

Pristali su da neko, na ulici, bude osuđen. Da oni sami, u gomili, budu tužioci i sudije. I nije bilo jednog glumca, reditelja, pisca, intelektualca, profesora (uključujući i one sa Pravnog fakulteta), koji je, sve njih zajedno, u gomili, pitao: Izvinite, ali kako to mislite? I šta da radimo kada ih osudimo na ulici? Ko uopšte može da bude osuđen na ulici, a da ta ulica nije u San Petersburgu, ili Moskvi, 1920-te?

Odgovor na to, obično je bio - jeste, nisu ti ulični zahtevi baš ok, ali nije loše da se vlast pritiska.

I opet niko nije pitao, zašto da se vlast pritiska, kada su, za ceo slučaj nadležni tužilaštvo i sud?

Odgovor na to je bio - sve je to isto, pa su onda krenulii pritisci na tužilaštvo i na sud, a da opet, ni jedan vajni intelektualac ne primeti da je to, ne samo protivzakonito, nego i da onemogućava, zauvek, baš ono što svi kao hoćemo - normalnu državu, u kojoj vladaju zakoni.

Previše je primamljiva bila gomila, pa su njeni promoteri, a samopromoteri, krenuli sa reklamiranjem čitavog mora nebuloza, koje niko živ više nije mogao da shvati, te su im, valjda zato i delovale toliko dražesno i privlačno.

Pa je spojeno nespojivo: studenti koji traže da pregledaju dokaze (!?) i da neki budu uhapšeni, a neki oslobođeni - sa političarima i raznim veličinama iz Proglasa, koje su zahtevale prelaznu vladu, i pripremale se za Dan posle (!?).

I šta bi radila ta prelazna vlada? Kako bi izgledao Dan posle. Ušli bi u tužilaštvo, uzeli dokaze, i dali ih studentima? Tražili od tužilaštva da jedne hapsi, a druge pušta? Smenili Vučića, pa bi tužilaštvo bilo slobodno? Da hapsi onako kako plenum kaže, i da podastre dokaze, svima koji su zainteresovani?

I da li je pitao neko: Izvinite, ali kako je, sve to moguće? Sa Vučićem, ili bez njega, svejedno, bez obzira na to što je on početak i kraj svake rasprave kod nas. Pošto ovde, za one koji hoće da misle, sami, nije reč o njemu, nego o onome za šta se zalažeš i šta podržavaš.

Ako si za pravdu, kakva je pravda koja se uspostavlja na trgovima? Ako si za normalnu zemlju, da li stvarno misliš da je normalna zemlja u kojoj plenum ispostavlja zahteve tužilaštvu? Hoće li sutra i sudu? Da li je neko, razmišljao, uopšte, o tome.

Nije, niko. Pošto je histerija gomile postala in. Pošto je danas moderno biti deo nje i podržavati studente i njihovu ideju da prčkaju po dokazima i stavljaju u zatvor koga oni hoće. Čak i advokati, čiji posao se zasniva na prezumpciji nevinosti, na tome da niko ne može da bude kriv unapred, podržavaju studente!? Pa ko je ovde lud?

Neki put mi izgleda, svi. Pošto tako zdušno učestvuju u performasima u kojima mašeš crvenim rukama i bez suda, bez tužilaštva, ljude proglašavaš ubicama. To je popularno, a ne razum.

Argument - svi znamo ko je kriv, sigurno je korupcija. A korupcija je rezultat činjenice da je vlast ovde nesmenjiva (Genijalna ideja Proglasa). A nesmenjiva je jer krade izbore. A krade izbore jer nema slobode štampe.

Bila smenjiva 2012. godine, a sada nije? Sada kada dve televizije, dva dnevna lista, gomila nedeljnika, portala, plus društvene mreže, svakog dana urlaju protiv vlasti, nije smenjiva, a onomad, eto, bila. Stvarno? A koliko je televizija tada bilo, protiv tadašnje vlasti? Koliko dnevnih novina? Koliko nedeljnika?

Odgovor je - nula (televizija), jedne (dnevne novine), nula (nedeljnika). I smeniše je.

Ali, eto, ova, nesmenjiva, zbog slobode štampe. I da bi se neko iz Proglasa, sa kompleksom paterfamilijasa, pravio pametan. Bez obzira na podatak da je, od 1990. godine, Nemačka četiri puta menjala vlast, a ovde se to dogodilo pet puta.

Računam da u Nemačkoj, u kojoj ne možeš reč da objaviš o podršci Palestincima (a lično ih ne podržavam), ili o idiotluku rata u Ukrajini, ni vlast, ni kapital nemaju nikakav uticaj na medije, pa je, valjda zato, tamo Angela Merkel vladala 16 godina (više od Vučića). Ko joj je rekao da je nesmenjiva?

No, neko će na to odmah sa argumentom - ma to je Nemačka, nema to veze sa nama. Mi smo indijanci. Ne znamo mi za demokratiju. Jeste, a 2012. godine, sa onim rezultatom (0,1,0) smo znali.

Pa, stvarno, ili sam ja mnogo glup, ili su mnogi izgubilisvoj mozak, u gomili. Pa im ne padne na pamet, recimo sledeće: Da batalimo Nemačku, da li je smenjiva vlast u Italiji? I zar tamo nije pao most, i poginulo više od pedeset ljudi? Zašto? Da li zato što je vlast smenjiva? Pa nema korupcije? Ili samo nema nikoga ko je na ulicit ražio da neko bude osuđen bez suda, pa suđenje, evo, šest godina kasnije, još traje.

I tako, redom. Nebuloza do nebuloze. Samopromocija za samopromocijom. Ulagivanje gomili za ulagivanjem gomili. Odustajanje od mozga, za odustajanjem od mozga.

I još gore, glumljenje empatije, zgražavanje nad žrtvama, korišćenje svake nesreće da se neko pojavi na televiziji, i kaže: Ah, taj radikalski šljam. Sutra ćemo da se okupimo, i pokažemo im. Svi pred RTS, da podržimo studente.

A studenti onda Bujketu odnesu sendvič, i ponove svoje zahteve: dajte dokazni materijal da se igramo, i trpajte odmah u zatvor sve na koje vam ukažemo. I svi oduševljeni! Kako su nam deca pametna!

Oni nesrećnici sa RTS, koje je konkurencija toliko oblatila da se sada stide što su sa RTS (a trebalo bi da se stidi samo svako onaj ko je sa N1 ili Nove), ond atakođe potrče da podrže studente, bez da i jedan novinar pita: a što bi mi podržavali bilo koje suđenje na ulici, i zašto bi mi nekoga proglašavali ubicom? I da li je u javnom interesu, a mi smo javni servis, da podržavamo prčkanje po dokazima i hapšenja po nalogu plenuma? I ko može te nebulozne zahteve da ispuni, i šta, koji k, svi vi hoćete od nas?

Ništa od toga. Pa se igranka nastavlja. A da niko, ponovo, niti vodi računa o logici, a ne daj Bože o zakonima i institucijama.

Pošto je previše kul biti za "pravdu" i za "studente" koji svaki dan izlaze na ulicu, uz opasnost da ih neki ludak zgazi, ili da, prosto, i nenamerno čak, neko naleti na njih, da bi se iko bavio razumom.

Što da se bavi, pošto su, osim kada se zakaže monumentalno veliki, najveći u istoriji, veličanstveni protest koji prenose N1, Nova i tviter, njihovi profesori, zajedno sa glumcima, ionako previše zauzeti davanjem izjava podrške, slikanjem, samopromocijom, da bi stajali tamo, kod Pravnog, i bili u opasnosti da eventualno stradaju. Ljudi su na sigurnom, na televiziji, šta ih briga.

Bolje ovako. Strada neko drugi (a po zakonu verovatnoće je gotovo nemoguće da ne strada), pa onda mi dobijemo još malo prostora, tek da kažemo da ćemo sada mi da preuzmemo, tek da gomila vidi kakvi smo junaci.

Zato nisam preterao. Preterali su oni.