Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: All we are saying

Videla Svetlana Bojković studente na Slaviji, i pošle joj suze na oči. 

Kraj scene, nema više. Film "Suze na Slaviji" završen, jedna scena, ali znači, Svetlani Bojković.

Da se mi, zato, vratimo malo u nazad, u jedan Pink classik film.

Na sceni Džon i Joko, on uzme gitaru, i počne:

Two, one-two-three-four!

Ev'rybody's talking 'bout

Bagism, Shagism, Dragism, Madism, Ragism, Tagism

This-ism, that-ism, is-m, is-m, is-m

All we are saying is give peace a chance

All we are saying is give peace a chance

Ovo je početak najčuvenije antiratne, aktivističke pesme "Give peace a chance" (Dajte šansu miru), koju je, 1969. godine stvorio Džon Lenon, sam tvrdivši da je u njenom nastajanju učestvovala i Joko Ono, što mu mnogi baš i nisu poverovali.

Namerno tim stihovima počinjem ovaj tekst, jer hoću da govorim o aktivizmu, o njegovoj patetici, besmislu i tragediji, bez obzira na to što su potekli iz najčistijih pobuda, kao odgovor na rat u Vijetnamu, u kojem je stradalo, po nekim procenama, i svih četiri miliona civila. 

A sva tragedija svakog aktivizma, pa i ovog domaćeg, oličenog u svemu što rade studenti i glumci (mada glumci i to glume, zamišljajući ovaj naš mali svet kao svoju veliku pozornicu za lažne suze), nalazi se u Lenonovim stihovima.

To što je on hteo da kaže, opčinjen potrebom da se uključi u tu veliku promenu sveta, pokrenutu na američkim univerzitetima, danas je - šta?

Ništa. Rečenica koju, svojim rečima, ponavlja svaka kandidatkinja za Mis Univerzum, da ne pominjem i sve one koje učestvuju na domaćim izborima za mis ovoga ili onoga.

Problem je u tome što je Leonon opevao opšte mesto, frazu, parolu, koje znači i sve i ništa, i koje upotreba izliže, ispere, do onog bledila koje postane i njegova suština.

A ona, zaista, ne ide dalje od zgodne misice. Upravo njoj i pristaje, u našem slučaju, da izađe pred publiku u bikiniju, i saopšti da više od svega želi da živi u normalnoj zemlji, ili da institucije treba da rade svoj posao, da nam je pravda potrebna...

I bez ikakve želje da ja, ružan, vređam misice, nisu one karikatura, hoću da kažem da opšta mesta aktivizma služe svrsi tek kada aktivistička, woke, pobuna prođe, i kada sve ono što je uzvikivala bude svedeno na pravu meru.

Zašto je to tako, pitanje je na koje su mnogi pokušali da odgovore, pa i sami aktivisti. Mark Rud, šezdesetosmaš sa Kolumbija univerziteta, pripadnik radikalnog aktivističkog pokreta "Weather Underground", mnogo godina kasnije, kada se vratio iz dugogodišnjeg identitetskog egzila (krio se od vlasti), čak je primetio da reči "aktivizam" i "bezumlje" možda mogu da idu i zajedno.

Razlog za ovu Rudovu naknadnu sumnju (istu kao kod mnogih njegovih saboraca), leži u činjenici da osim velikih reči, emocije, performansa, predstave i galame, aktivizam ne nudi, suštinski, ništa drugo.

Tanjug/Strahinja Aćimović

Pokrenut željom za promenama, on ne menja ništa, nema nikakav efekat, nikakav rezultat. Po jednoj definiciji problem je u tome što je aktivizam "taktika koja je podignuta na nivo strategije, upravo zbog nedostatka strategije".

Da to spustimo na najprostiji mogući nivo: aktivisti su navijači, oni gledaju utakmicu, ne učestvuju u njoj. Ne mogu oni da pobede, mora da pobedi tim koji igra, i koji je stvoren zato što je neko imao dugoročnu strategiju - gde da nađe novac, sponzore, koje igrače da dovede, kog trenera, kakve lekare, fizioterapeute, nutricioniste, psihologe, menadžere, i, kako da motiviše navijače, da pomognu, vikanjem.

Aktivizam je, jednom rečju, sve ono što ne samo da ne podrazumeva ozbiljnu organizovanost, nego joj i šteti. Baš zato što on organizuje zarad samog događaja, a ne rezultata. Zbog jednokratnih akcija, a ne dugoročne strategije.

I sve to može lepo da zvuči, još lepše da izgleda (scena iz filma "O jagodama i krvi" u kojoj policija upada na univerzitet dok studenti, sedeći, pevaju "Give peace a chance", najbolji je primer ove estetike), ali ne nudi nikakav izlaz, osim onog koji, zbog nemoći, vodi u radikalizaciju. 

Rud je bežao od zakona, jer je, sa drugarima, baveći se onim što se pompezno zvalo "propaganda dela", postavljao bombe po raznim institucijama. Sva sreća, niko nije u tim eksplozijama poginuo. Ni to nisu znali da urade kako treba.

Sve zajedno, aktivizam je otrov za sistem, od kojeg, na kraju, umre sam aktivizam.

Promene, uvek, iziskuju organizovanje, od kojeg aktivisti beže, jer je sporo. Ko, a aktivista je, ima vremena za učlanjivanje u političke organizacije, za smišljanje ozbiljnog plana, strategije, za mukotrpan rad koji podrazumeva ne petnaest minuta performansa, nego svakodnevni, celodnevni rad.

Pogotovo danas, kada društvene mreže nude instant akcije, u trajanju od tridesetak sekundi, ili u dužini od par stotina karaktera.

Pojaviš se na Instagramu, vikneš parolu, duneš u pištaljku, i čini ti se da si već promenio svet, iskorenio korupciju, uveo red i zakon.

A nisi. Pogotovo ne posle svega što se već dogodilo sa aktivizmom, što smo videli, znamo o njemu, zbog čega, na kraju, ličiš na tek bledu kopiju, baš kao što je i Balašević bleda kopija Lenona.

Euronews/Slaven Dimitrić

Ovaj drugi nije egzaltirano pevao o tome da je tri puta video kraljicu, niti je za zakletvu Elizabeti spevao stih. Nije mu palo na pamet, ni kada je imao 18 godina, a kamoli kasnije.

Samim tim i specifičnosti i blesave razlike. Balaševićevo "Ne lomite mi bagrenje", za koje su ga inspirisali Srbi sa Kosova (!? U kojoj je fazi tada bio?), svakako nije nešto što može da izgovara misica, bez obzira na svu patetiku, ali bi neki od onih koji su se branili pred Hagom, svakako mogao. 

Bjelogrlić bi i taj spot super napravio. Raspada se zemlja, protivzakonito, komšija bi da mi uzme nešto, i šta ja da radim, druže sudija, nego da ih sve (komšije) polomim. Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu. Dakle, puštaj me, smesta, ništa nisam kriv. Pa stvarno. Ratko Mladić to da peva, savršeno bih ga razumeo. Iznervirao se čovek, šta će.

I sve ostalo je tako, šašavo. Da se okupimo, zviždimo, vičemo i tražimo normalnu zemlju. Pravnici za pravdu. Građevinci za građevinu. Medicinari, za medicinu.

Pa na to dodaš društvene mreže, i ove medijske ratne štabove koji, iz minuta u minut obaveštavaju, kao pre neki dan: "Studenti se bude" (oko 12, da vam kažem, imam ih u kući), "Poljoprivrednici prave gulaš", "Gulaš gotov - studenti jedu", "Učenici trećeg i četvrtog razreda mladenovačke gimnazije u blokadi", "Gulaš bio izvrstan, kažu studenti"...

I dobiješ, šta tačno? Pošto mi nije poznata "normalna zemlja" u kojoj pravnici nisu za pravdu, a medicinari za medicinu, da ne pričam o tome da ne postoji takva, "normalna" država, u kojoj neko sme da priča tužilaštvu i sudu šta treba da rade.

No, o tome sam već pisao, nešto drugo je ovde važno. To što su se i političke organizacije, na opozicionoj strani, odlučile za aktivizam, za taktiku, umesto za strategiju. Za performans, poput onog Đilasovog u Ulici vojvode Stepe, umesto za plan i program.

I to je totalno nerazumljivo. Kao kada bi neki tim, na poluvremenu utakmice koju gubi, odlučio da napusti teren i pridruži se navijačima. Da viče, umesto da igra. Da pali baklje, umesto da proba više da trči, postigne gol ili koš.

Kako onda, taj tim, koji je odustao od organizacije, sopstvene, i od same utakmice, očekuje da će da, na kraju, pobedi? 

Studenti će to da mu završe, navijajući?

Balašević?

Teško. Naročito kada u svemu tome ničeg autentičnog nema, nego se sve svodi na kopiranje. Za autentičnost su potrebni i uslovi koji, ovde, danas, ne postoje. Nema ovde nikakvog rata, nema inflacije, sankcija, bombardovanja i svega drugog zbog čega su i studentski protesti poslednje decenije prošlog veka bili autentični.

Nema akumulirane nesreće, svakodnevne, zbog koje bi aktivizam bio, kao u slučaju Otpora, ili studenata 1996. godine, podrška organizovanim političkim snagama, koje imaju plan i program za promenu.

Uostalom, treba li da bilo koga podsećam: danas predsednik DS-a nije Zoran Đinđić, političar, nego Srđan Milivojević, kineska kopija aktiviste.

I tu nema pomoći, bez obzira na broj onih koji su uprli u pištaljke na Slaviji, od kojih mnogi zvižde i svojoj aktivističkoj, studentskoj prošlosti. 

Zvižde životu koji je udesio da, dan pre Slavije, mediji jave o razvodu Čedomira Jovanovića. Zvižde bedžu: "Čedo, oženi me". Zvižde aktivizmu, otrovu za sistem, kojim su se sami otrovali. Taktici kojom se bave, u nedostatku strategije.

One koja bi određeni društveni blok, organizujući ga, delujući kroz organizaciju, pretvorila u ozbiljnu političku snagu.

Sve ostalo, svaki drukčiji pokušaj, doživeće, ponovo, sudbinu Lenonovih reči. Izbledeće, ispraće se, i služiće ili misicama, ili pukoj nostalgiji, izazvanoj sopstvenim promašajima. 

All we are saying: vi, kada čovek razmisli, nemate pojma zašto ste se okupili na Slaviji. Ni šta sa tim okupljanjem da uradite. Osim da Svetlana Bojković, pusti suzu, dirnuta.