Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Servis koji nije bio javni

Član Stalne radne grupe za bezbednost novinara u Srbiji Veran Matić izjavio je u intervjuu za podkast lista „Danas“ od 4. marta ove godine da „institucije nisu dovoljno efikasne u zaštiti medijskih radnika i da se situacija neće promeniti dok god vlast šalje signale da je napad na novinare prihvatljiv“.

Verovatno ni sam Veran Matić nije bio potpuno svestan koliko je bio u pravu kada je ovo izgovorio i koliko će njegove reči samo nešto više od mesec dana kasnije potvrditi studenti koji već deseti dan blokiraju Javni servis. Onaj pravi, a ne njegov privatni sajt kojem je on u svojoj skromnosti nadenuo ovo ime.

Nije Veran Matić svoju ocenu izneo tek tako. Ipak on zna kako stoje stvari s bezbednošću novinara, ipak je on ne samo predsednik Upravnog odbora ANEM-a nego je, kao takav, i član gorepomenute radne grupe koju je 2016. formiralo šest medijskih udruženja u saradnji s Vrhovnim javnim tužilaštvom i Ministarstvom unutrašnjih poslova. Po službenoj dužnosti, valjda, zna o čemu priča i zna zbog čega je zamrznuo svoje članstvo u tom telu.

I sad vi pretpostavljate da bi Veran Matić, s obzirom na ovakav stav, principijelno tražio da vlast bude „efikasnija“ i u zaštiti medijskih radnika zaposlenih na pravom Javnom servisu i da pošalje „signal“ da je i napad na novinare Radio-televizije Srbije neprihvatljiv. Ali nije.

Štaviše, iako je vrlo aktivan u zaštiti novinara i svaki čas se oglašava tim povodom, Matić danima nije našao za shodno da prokomentariše blokadu i, možda čak, zatraži od vlasti da efikasnije osiguraju bezbednost medijskih radnika kojima je onemogućeno da normalno odu na svoja radna mesta i da normalno, bez toga da ih rulja dovodi na ivicu suza, izveštavaju.

Ne samo da nije mislio da bi bilo u redu da makar formalno zbog nečega protestuje kao što su to, reklo bi se nevoljno, uradili UNS i NUNS, nego je odbijao pozive nekoliko televizija da to učini.

Nisam video ni da je u noći između 22. i 23. aprila kleknuo ispred spomenika „Zašto“, posvećenog radnicima RTS-a ubijenim u bombardovanju 1999. godine. Ne kažem da on nije bio tamo. Možda i jeste. Kažem da ga nisam video, jer ovo je prvi put od tog zločina da RTS nije prenosio pomen.

Doduše, nisam ga tamo viđao ni ranije. Možda su zbog takvog odnosa medijsku kuću čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik bio zvali B52, aludirajući na čuveni američki bombarder.

Ali video sam ga 2020. kako kleči u Ovčari, pred spomenikom hrvatskim „braniteljima“ Vukovara od srbočetničke agresije. Tada se i pomolio. Pred kamerama. U društvu tadašnjeg potpredsednika Vlade Hrvatske, hrvatskog Srbina (ne Srbina iz Hrvatske) Borisa Miloševića, koji je samo nekoliko meseci ranije istu počast odavao i hrvatskim „braniteljima“ koji su tokom operacije „Oluja“ oslobodili Hrvatsku od Srba.

A video sam ga na Javnom servisu (FOTO/VIDEO) – ne onom pravom nego ovom njegovom privatnom javnom servisu – kako brani rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića kao da je član Stalne radne grupe za bezbednost rektora, a ne novinara. A branio ga je od državnih institucija koje su ga pozvale da dâ iskaz (konkretno Uprave kriminalističke policije) kako bi ga „zastrašili i ponizili“, ali im se to, kako ocenjuje Matić, olupalo u glavu i „pretvorilo u svoju suprotnost“.

Pošto je već izmileo ispod kamena pod kojim su i dalje generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević i glavni i odgovorni urednik informativnog programa RTS-a Nenad Lj. Stefanović, onda je bio red da prozbori koju i o blokadi pravog javnog servisa.

I onda je zablistao: „Ova blokada RTS-a je nešto što je izazvano jednom uređivačkom politikom RTS-a, ali i većine medija u Srbiji koja ne odgovara stvarnosti. Dakle, Javni servis ne obavlja svoju ulogu koja je propisana zakonom, koja je propisana Ustavom da objektivno informiše javnost o svim aspektima ovog društva. Misli se na društvene aspekte, političke itd. A kada je reč o radnim pravima, ljudskim pravima zaposlenih, ja mislim da ih više krši menadžment RTS-a i oni koji u ovom trenutku odbijaju da urade nešto što zakon predviđa, što je po zakonu, odbijaju da raspišu konkurs za REM. Mislim da oni više ugrožavaju ljudska prava i radna prava nego bilo ko drugi.“

U prvoj rečenici ovog iskaza imamo istu logiku kao što je imao i NATO kada je 8. aprila 1999. RTS proglasio legitimnom vojnom metom. Vojni portparol NATO-a Dejvid Vibli tada je jasno rekao da RTS zbog svoje uređivačke politike, zbog toga što je „instrument propagande i represije“ koji godinama širi „mržnju i laži“, sada „predstavlja legitimnu metu u ovoj kampanji“.

To je ista logika po kojoj je vlast bombardovane Srbije bila kriva za smrt radnika RTS-a i po kojoj nas je NATO bombardovao zapravo da bi zaštitio naša ljudska prava i spasio nas Miloševićevog režima.

To je ista logika po kojoj je i Slavko Ćuruvija ubijen jer je neko procenio da je njegova uređivačka politika bila neadekvatna. Uostalom, to je ista logika zbog koje su 5. oktobra brutalno pretučeni tadašnji generalni direktor i glavni i odgovorni urednik informativnog programa RTS-a Dragan Milanović i Milorad Komrakov. To je, zapravo, B52 logika.

Ako je u redu da blokada bude „izazvana“ neadekvatnom uređivačkom politikom, da li je onda u redu i da RTS bude bombardovan, Ćuruvija ubijen, Milanović i Komrakov pretučeni? Razlika nije u suštini. Razlika je samo u intenzitetu, u formi primenjenog nasilja.

Ima, naravno, Matić pravo da misli da je ovo sve u redu, ali kada bi takvo mišljenje bilo raširenije u ovom društvu, onda bismo stvarno bili u velikom problemu. Nastao bi Divlji zapad, koji, iako je zapad, nije baš najsrećnije okruženje za život.

Član radne grupe koja bi trebalo da se bavi bezbednošću novinara trebalo bi da je svestan da se ovakvom retorikom i argumentacijom otvara prostor da svako ko je iz ovog ili onog razloga nezadovoljan uređivačkom politikom nekog medija i smatra da ona „ne odgovara stvarnosti“ može da uzme pravdu u svoje ruke.

Uostalom, i oni islamisti što pobiše karikaturiste „Šarli ebdoa“ bili su nezadovoljni uređivačkom politikom tog lista i smatrali su da ona „ne odgovara stvarnosti“.

Gde je granica? Koji nivo nasilja je, prema Veranu Matiću i njegovim istomišljenicima, dozvoljen? Blokada, maltretiranje novinara dok izveštavaju, ugrožavanje na društvenim mrežama, prebijanje, ubijanje, bombardovanje?

Ili se, možda, odgovor na pitanje da li je nasilje dozvoljeno, ili nije, nalazi u orijentaciji novinara i medija, pa je onda prema nekim novinarima i medijima dozvoljeno vršiti nasilje, a prema nekima nije. Ako je tako, a izgleda da jeste, onda bi radna grupa čiji je Matić član trebalo da se zove „Stalna radna grupa za bezbednost odabranih novinara u Srbiji“, što je ona, u svojoj suštini, već odavno.