Igre 
Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Praznici, nemari i fobija prljavih sudova
Komentari15/01/2025
-08:05
Bečki MUMOK poseduje finu probranu kolekciju "padajućih slika“ čiji je autor Daniel Spoerri, fonetski Šperi. Jedno im je zajedničko: To je skulpturebinu skulpture. Na engleskom se taj Spoerrijev opus zove "snare pictures“, objekti uhvaćeni u momentu nepažnje, iznenađeni i zbunjeni. Na francuskom originalu su to tableaux pieges, fonetski "pjež“, opet u smislu kuhinjskog repertoara zaleđenog u lošem trenutku, kad zamazan, neuredan i mastan upadne u klopku estetike mučnine.
Ruše se te slike, rekao bi pesnik, ruše kao zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom, kao list niz jednu beogradsku padinu. Ruše se da zgroze, ne da zadive. One su horor bajke koje uredne kuhinje pričaju opranim tanjirima da ih pripreme na sudbinu debelih masnih namaza.
Radio je Spoerri i druge stvari, ne samo prevrnute stolove iz eat-art opusa. U pokrajinskom muzeju Sent Poltena pored Beča izložena je njegova multiple-skulptura Dead End. Pet bronzanih lutki iz izloga, starog tipa, razbacano je u slepom uglu od kamena. Službeno, to je alegorija na progonjene i ubijene svuda na svetu. U stvarnosti, to su oni koji nisu hteli da peru sudove. Ili gore, koji su hteli da ih peru u nevreme.
Wikipedia/Henry Kellner
Eat art smart
Daniel Spoerri je umro novembra prošle godine u Beču, gde je živeo poslednje dve decenije. Kome je draga preciznosti, poslednjih sedamnaest godina. Ali pre toga, kakav život, kakva gozba, kako dobro postavljen sto!
Rođen je u rumunsko-moldavskom Galacu 1930. Otac je bio Isak Feinstein, Jevrejin kome nije bilo dovoljno da nije hteo da bude Jevrejin, već je postao evangelikalni misionar. To naravno nije sprečilo fašiste iz Gvozdene garde da ga ubiju odmah 1941 u Jaši, u najvećem pogromu na tlu Rumunije. Skoro 14 hiljada mrtvih u pet dana, plus Danielov otac protestant.
Posle Jaše je majka Lidija Spoerri, švajcarska kalvinistkinja, uspela da pobegne s decom u Cirih. Šestoro dece, od toga će troje postati poznato, jedna glumica, jedan teolog, ali niko tako globalno kao Daniel u lavljoj jami likovnih umetnosti.
Posle Ciriha, Spoerri je živeo u evropskoj kući. U Parizu je studirao ples i pantomimu, nikad likovne umetnosti, iako je kasnije upravo njih predavao na akademijama u Kelnu i Minhenu. U Dizeldorfu je, u svrhu pribavljanja umetničkog materijala, više od decenije vodio restoran "Sedam čula“. Čula dodira, ukusa, mirisa, vida i sluha, to je lako, šesto za natprirodno i sedmo za stoicizam u podnošenju prljavog posuđa.
profimedia
Povezane vesti
Dok je radio na eat-art-land-art projektu Il Giardino u Toskani, živeo je u Sijeni. Godinu dana je proveo isposnički na grčkom ostrvu Simi, ispod Rodosa. Na Simi je ranih šezdesetih i smislio umetnost prevrnutog stola. Kao što Isus umire na krstu već dve hiljade godina, tako Spoerrijevi servisi umiru uvek ponovo na putu do prve vode.
Kako se jedan takav čovek, ptica selica čitavog dugog života, na kraju skrasio u Beču, očito svestan da u njemu može i da umre? Više razloga. Žene, na primer. Spoerri se ženio često i rado, tri puta razvodio. Tek je u Beču pronašao ženu koja je bila spremna da masne tanjire, prevrnute čaše, polusažvakane kore hleba, nejestive juneće tetive, prljave servijete, okamenjene bakterijske kolonije u prevojima viljuški, i sve drugo što ostane iza banketa za dvanest gladnih i žednih, ostavi tako na stolu i mirno ode na spavanje. Retke su takve.
profimedia
A naravoučenije...?
Sad kuda dalje s prljavog stola? Semantički skokovi su rizični. Kako se iz povoda prebaciti u razlog, koliko elegantno iz materijalnog u smisleno, s kojim uspehom iz denotacije u konotaciju, to su veštine.
Liniju transfera povlačim kod moje školske drugarice Jace, s kojom sam sedela, dve klupe iza, centar, u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji. Jaca je bila prirodna genijalka za matematiku i fiziku. Drugde spora, što bi neki površni, slabo zainteresovani profesor mogao da zameni za sporu misao. Uglavnom, Jaca je briljirala u matematičkim problemima s pet nepoznatih, ali nije znala da piše. Strogo gledano, nije ni morala, jer je to bio prirodno-matematički smer, gde sam ja zalutala, ne ona.
Jaca je znala srpski jezik, odnosno bila pismena utoliko što je vladala interpunkcijom, upravnim govorom i velikim slovom, jedino nije znala šta se sve može sa srpskim. To joj nije bilo ni pravo ni svejedno, jer je, pametna i disciplinovana štreberica, pokušavala da da sve od sebe.
Škola je za učenje, zar ne? U to vreme se u srpskim gimnazijama vrlo cenilo prisustvo na nastavi uz aktivnu saradnju. Čudno, znam, ali tada su se za odsustvo delili neopravdani, ne medalje za društveni angažman.
Na poslednjem pismenom iz srpskog, profesorka je smislila nešto posebno. Pre nego što nas se otpusti u akademsku budućnost i tada prohodne fakultete, trebalo je da objasnimo kako mi maturanti gledamo na dublji smisao života. Svako je pisao koješta. Moj najbolji prijatelj Šime je očajavao nad besmislom, jer nije mogao da zamisli ništa bolje što ga čeka, osim žene koja u kuhinji lupa sudovima, kuva i pere, ljuto i bučno. Ja sam pisala nešto o rečima, reč tu, reč tamo, šta s rečima kad su ništa. Da okolo nije vladala ideologija bez kulturnog sećanja, znala bih da su reči itekako nešto. Znala bih da je na početku bila Reč i u tome našla utehu za moju pasiju po algebri. Kad bolje pomislim, jedva sam se izvukla iz te klupe, i ne bih da mi Jaca i Jeca i ko sve ne nisu slali ceduljice na testovima iz matematike.
Povezane vesti
Uglavnom, kad je pismeni iz srpskog bio gotov, ocene podeljene, profesorka je izvela Jacu pred tablu da nam pročita "kako ne treba pisati“. Čisti sadizam, evo već mi decenijama sedi zakucan u glavi. Sećam se samo početka: "U kasnu zimu sam izašla u šetnju u park. Tamo je stajalo jedno kvrgavo staro drvo. Čim sam ga videla, počela sam da razmišljam o smislu života.“
Jaca se naravno ne zove Jaca i poslednje što o njoj znam je da je u jednoj evropskoj firmi vodila odeljenje za inovativne digitalne tehnologije. Ali suština nije u tome da li je našla smisao života, već da li smisao života preferira grube i direktne forme artikulacije, ili naprotiv učene i ispeglane.
Konkretno, kad posetilac zastane ispred Spoerrijeve dva puta dva metra rušeće slike sa prepariranim ostacima hrane i prljavih tanjira, šta vidi? Da li mu na pamet padne smisao života, ili menu za sutrašnji ručak? Da li izgubi apetit naredna dva dana, ili mu je prva asocijacija kontingentnost društvenih patologija?
Disciplina kulture obilja
Danijelovi stolovi-klopke su kompaktni arhivski prostori u kojima se bivše i sadašnje okuplja na konsultacije. Najlakše je to predstaviti kao partijski sastanak sa zakuskom na kraju. Svaki pod 90 stepeni prevrnuti sto dokaz je da su se aktivisti iz Partije ljudskog vremena/PLV, okupili da dogovore šta da naruče od duha epohe. Deset sa lukom, zato sada svi plačemo.
Važno je znati da program PLV-a nije diskriminatoran u tretmanu protoka vremena. On ne pravi razliku između individualnog, društvenog i civilizacijskog vremena, iako forsira kolektivan i solidaristički nastup.
"Ja sam saučesnik slučaja“, govorio je Spoerri za sebe. Uz dodatak, to su bili strogo kontrolisani slučajevi. Kada je šezdesetih počeo da eksperimentiše sa eat-artom, autor je postavio čvrsti set pravila. Gosti su sami donosili svoje tanjire, pribor za jelo, čaše, sve ono iz čega i sa čime nameravaju da jedu. Neki su pozivani kod njega kući, neki su rezervisali sto u dizeldorfskom restoranu "Sedam čula“, ili u "Giardinu“ u Seggianu, Toskana. U restoran je mogao svako, iako su prednost imali ljudi sa istorijski poznatim prezimenima. Marks, Šiler, Gete, Niče, Tesla ili Kafka bi odmah dobili sto. Svi su morali da pokažu neki lični dokumenat, premda jasno, niko nije proveravao da li su dokumenti pravi.
Kada bi se selo za sto, Spoerri je lično nadgledao dalji tok gurmanluka. Dok je tim donosio jela iz kuhinje, on bi postajao posmatrač-predator. Obilazio je oko stola, gledao manire, navike i idiosinkrazije, pratio ritam, kombinovao rasparene servise sa koloritom hrane. Kada bi zaključio da je postignut samit vizuelne ekspresivnosti, viknuo bi "Stop!“. Gosti više nisu smeli da pipnu nijedan objekat na stolu, ni da ispiju čašu, pomažu tanjir hlebom, servijetom obrišu znoj na bradi. Gotovo, ostavili su svoj otisak na vremenu i postali suvišni.
profimedia
Ali za stolove je tek tada počinjao pravi život. Preparirani u analogon društvenog ceremonijala, oni bi se pojavili u nekom od svetskih muzeja, obično pod naslovom ultima cena, nečija poslednja večera. Gosti su izašli iz slike, ulogu apostola preuzeli tanjiri i čaše.
Mogu li se ljudi deliti po tanjirima? Pitanje je estetsko, ne kanibalno. Ima ljudi koji na Facebook stavljaju slike postavljenog stola ne bi li dokazali da poseduju stil u obilju. Ima međutim i druga vrsta, ona koja objavljuje slike zamazanih tanjira i lonaca kao dokaz da se kod njih dobro jelo i pojelo. Pre gozbe i posle gozbe se vizuelno razlikuje kao servirano i povraćeno.
Tri tumačenja Daniela
Ako fotografije ovog drugog tipa u nekome izazivaju nelagodu svih sedam čula, neka pogleda efekte kada se taj momenat fiksira u smoli kao praistorijski komarac u jantaru. Bečki MUMOK je dobra adresa, ali Spoerrijeve otiske civilizacijskog pijanstva nude i drugi – MOMA u Njujorku, Tate u Londonu, Stedelijk u Gentu, Pompidu u Parizu, galerije u Marseju i Strazburu, Dortmundu i Hamburgu, Lisabonu i Rejkjaviku, Tokiju i Cirihu. Svuda gde se jede i šteti.
Prvo tumačenje: Istorijsko-umetnički, tu se dalje vodi ready-made linija, umetnost kolaža, asamblaža i kofera Marcela Duchampa i Josepha Cornella.
Drugo tumačenje: Semantički gledano, to su otisci u kojima se spajaju zaustavljeno vreme, saučesništvo generacija, prolaznost i trijumf tela.
Treće tumačenje: Prevrnuti stolovi su političke izjave par excellence. Ko će da opere sudove kad sve prođe? Ko da počisti iza momenata društvenog pijanstva? Ko da kompenzuje neshvatljivo autodestruktivne epizode? Obično niko.
Usput, Šimetova noćna mora o ženi ljutoj jer mora da pere sudove se nije ostvarila. On pere sudove. Ona čita Kanta i Hegela.
Komentari (0)