Kolumna Vesne Knežević: Dress to oppress - kad se desna moda pravi da je leva Kolumna Vesne Knežević: Od Metropolisa do Megalopolisa u sto godina ratova

Top tagovi

Kosovo i Metohija Izbori u SAD 2024. Rat u Ukrajini Kriza na Bliskom istoku

Vesna Knežević

Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Dress to oppress - kad se desna moda pravi da je leva

Komentari

Autor: Vesna Knežević

15/11/2024

14:53

Kolumna Vesne Knežević: Dress to oppress - kad se desna moda pravi da je leva

Vesna Knežević - Copyright Privatna arhiva

veličina teksta

Aa Aa

Ujedinjenje Nemačke je donelo specifične subkulturne izdanke u modi. Misli se na drugo ujedinjenje 1990. godine, ne ono prvo Bizmarkovo.

Osim raznih vrsta uniformi, dizajniranih za zastrašivanje, Bizmark je subkulturno bio neupadljiv. Isticao se jedino nošenjem takozvane kragne-oceubice, fatermorder-kragne, tako visoke i uštirkane, da bi nekad presecala karotis i ostavljala decu siročićima, no to više spada u političku kulturu nego u subkulturu.

Neizvesno je kakve će subkulturne inpute slati treće nemačko ujedinjenje, tamo oko dve hiljade i stote. Jedina pouzdana vremenska tačka za sada ostaju devedesete, kad je neverovatno brzo posle pada Zida sa njegove istočne strane rođen subkulturni pokret bejzbol-palica.

Istraživači subkultura su bili zbunjeni. Kad je pre lokalna omladina uspela da od singularnog objekta američke protestne kulture napravi autohtoni trend istočnonemačkih skinheadsa? Nije se uhvatio bejzbol, samo palica.

Naravno da se nije sve svodilo na palice. One su samo bile primarni metod komunikacije i pars pro toto davale ime trendu. Tu su još bili i drugi modni elementi, u osnovi vojno adaptiran londonski, kasnije evropski punk-pokret iz sedamdesetih i osamdesetih.

Sada su Elke Gaugele i Sarah Held sa Likovne akademije u Beču, prva profesorka za modu i stil, druga doktorantkinja, napisale knjigu "Napad s desna", koja za temu uzima desnu modu. Ili modu desnice u sub-nekulturi uličnog nasilja.

Ništa novo, reklo bi se na prvu loptu i palicu.

Ratko Božović je još davno držao u Beogradu inspirativna predavanja o vizulenim formama subkultura s potencijalom za nasilje. Autori iz kruga Cultural Studies su analizirali subkulture tamo gde se ukrštavaju s nasiljem. Burges je napisao "Paklenu pomorandžu" o tome, Kjubrik u filmu pokazao fikcionalnu huligansku modu.

Ali tu se stvar uvek svodila na subkulturu, na kolektiv koji je omanuo, na mame koje rade, tate koje je ubila kragna i slično. Pristup je uvek bio semantički, jer su subkulture u vizuelnom smislu jezik, održe čitav govor tamo gde pokažu lanac i bedž.

Bejzbol nije bezbol

Pa upravo je to problem, smatraju autorke, jer nova desna moda više nije društveno konotirana, odnosno jeste, ali u opštem smislu koji više nikog ne zanima. Ona je sada politički denotirana.

Da stvar bude jasna, Gaugele i Held ne opisuju neutralno taj proces u kome je prepoznavanje desničara preko mode postalo politički čin par excellance. Naprotiv, one same kreiraju proces, pišu bukvar za takozvanu humanističku levicu da lakše detektuje takozvanu novu desnicu tamo gde se prikrila na izvorima političke moći i uticaja. One su aktivni borci na semiotskom frontu, angažovane u snagama otpora desnoj modi, ne zato što je moda, koga briga šta nose bande, već što je samo vrh ledenog brega desne misli.

Poenta više nije kako krivično protresti nasilne subkulture, već kako spasiti politiku od ubačenih desnih elemenata u neupadljivoj odeći. A tu treba dodati da se pod desnim danas podrazumeva svašta, ne samo oni sa palicama. Tu su strpani i konzervativni, pacifisti, apolitični, kao i svi koji kažu familija i nacija, a progresivna levica čuje fa-šizam i naci-ja.

Knjiga je interesantna, jer se preko nje otkriva novi tip istraživanja u Evropi. On svoje teme unapred obuhvata ideološki. Ima karakter uputstva, kako prepoznati neupadljivog desničara, mladog vuka koji se pristojno obučen uvukao medju progresivno-humanističke ovce.

Novi desničari su se uglavnom istuširali, počešljali, obukli polo majice i ponešto pročitali. Kamufliraju se i maskiraju u finu omladinu. Izgledaju normalno, a tukli bi se, umesto da ratuju kao sva poštena leva inteligencija.

Kako se sad tu snaći? Sankcionisati firme koje im prodaju robu? I to se probalo. Ne kod nas, nego u Americi, posle marša belih suprematista u Šarlotsvilu u avgustu 2017. Organizatori skupa su preko socijalnih mreža poslali poruku učesnicima da se pristojno obuku, na šta su se oni pojavili u polo-majicama i puloverima. "Washington Post" je odatle skovao pojam "weaponized fashion", te tražio moralne i finansijske konsekvence za producente ideološki ambivalentne mode.

"Veponizovana" moda, stil kao hladno oružje, skrenula je pažnju na desnu apropriraciju takozvane nevine mode i nevinih marki, kao "Lonsdale", "Fred Perry", "Ben Sherman", "New Balance". Poruka je bila – to mora da stane!

Kakve se društvene posledice javljaju kada modno žito postane neprepoznatljivo od modnog kukolja? Strah me je i da pomislim. Nestaje estetska distanca. Kognitivni aparat ostaje zbunjen. U tom košmaru desne ideologije bivaju stabilizovane i normalizovane kroz odeću.

Najstrašnije od svega, polo-majice se vraćaju u modu.

Kad subkulture bole

Ovde se ne kaže da su skinhedsi, fudbalski huligani, u Americi beli suprematisti i slične disruptivne snage isključivo "subkultura". Ali deo njihovih pristaša jesu. Deo će izabrati nasilje bez kompromisa i otići u zatvore, odakle će izaći još gori. Ali jedan deo će se udaljiti sa martinsicama kao jedinim podsetnikom na dane besa i rušenja. Ja samo tvrdim, stvar je već jako dugo mnogo komplikovanija nego kako prepoznati modne vukove medju normalo-ovcama.

Nisu ni leve subkulture ništa manje nasilne, jedino što do sada nema akademskih i medijskih uputstava kako prepoznati levog anarhistu dok vodi kružok Zelenih kako se zalepiti za asfalt i sačuvati obraz.

Velika istina je da sve kulture, ne samo subkulture, poseduju dimenzije nasilja i bola, bez obzira da li su leve ili desne.

Za primer, moj slučaj. Sredinom sedamdesetih, kao gimnazijalka Trinaeste beogradske na Banovom brdu, krenula sam u školu u crnim najlonkama i mašnom od crnog ripsa. Izbor je bio razumljiv. Tako se nosilo ne samo u Londonu, nego već i u Beogradu. Moj mesečni džeparac je otprilike dostajao za toliko od čitavog stila. Školske uniforme su takodje bile crne, ali za to je bila odgovorna škola, ne ja.

Izgledala sam poprilično crno, ali ne toliko da bi me neko sa sigurnošću stavio u blizinu gruftija, darkera i pankera. Kako i bi, kad je na jednom džepu uniforme bila izvezena velika olovka od crvene i žute dmc-niti, "Demce konca", kako ga je zvala moja mama.

Uglavnom, mama se isprečila na vratima i rekla da čarape i mašna moraju da se skinu, odmah, jer će inače neko iz familije da umre. Crne hulahopke donose smrt. Mašna u kosi, sasvim sigurno. Naravno da sam odbila. Ko s petnaest godina uopšte pada na takve ucene, ili skidaj čarape, ili si ubica. Pozvan je otac, koji je hitno došao s posla. Moda i stilovi ga nikada nisu zanimali, kao daltonista nije imao pojma o karmi boja, ali je zato odmah shvatio šta se od njega očekuje. Mlatio me je ne kao daltonista, nego kao da je jedan od braće Daltona. Mlatio me je rukama, kad se umorio i nogama, dok je mama navijala sa strane.

Ne mogu reći da me se nešto posebno tuklo u toj prodici, ni pre ni posle, zato i danas pamtim tu provalu brutalnog besa za ništa. Crno se čak i u modnim časopisima tadašnje komunističke Jugoslavije, u "Bazaru" i "Praktičnoj ženi", propagiralo kao trend. Usput, oboje mojih roditelja su bili fakultetski obrazovani.

Priča završava tako da je otac jednog trenutka shvatio da bih ja pre pustila da me ubiju nego što bih pristala na tako nerazumne zahteve. Jednog trenutka je naprosto prestao. Na poslednju postidjenu pretnju: "Skidaj to, ili...!", rekla sam: "Ne", i otišla u školu sa očima koje su kao Rembrantova plameno-crvena svetlele iz crnila. Nisam morala da objašnjavam ni zašto kasnim, jedan pogled je bio dovoljan – još jedna žrtva ideoloških protivnika s levice.

Sub-kulture postaju sub-politike

Ono što se danas promenilo nije toliko karakter subkultura kao prostora identiteta, otpora i pravnih transgresija. Promenila se njihova interpretacija. Sad više nije kulturno-sociološka, već aktivističko-politička. Namera je da se pokaže kako postoji korelacija izmedju aktuelno oživljenog trenda bejzbol palica i uspeha AfD-a na poslednjim regionalnim izborima u Nemačkoj. U Austriji se dokazni postupak izvlači preko grupe Identitarnih, što bi bili "domovinci" u neupadljivoj odeći dobrih studenata, te porasta stranke FPO.

Jedan od seminara na Bečkoj likovnoj akademiji naučava hakiranje desnih modnih stilova, tamo gde se oni kamufliraju u pristojno i konzervativno. Na primer, kako sprečiti desničarsku zloupotrebu patika "New Balance". Kako nosiocima "Lonsdale" majica otvoriti kožnu jaknu da se vidi čitav natpis, a ne samo "NSDA" u sredini. Fali još "P" do Hitlerove stranke, ali za to bi se onda "Lonsdale" trebao zvati "Lonsdaple". Ili kako kontrolisati mimikriju eksplicitno desnih marki "Ansgar Aryan", "Label 23", "Druck18", "Patrialaden", "Thor Steinar" ili "Phalanx label".

Ide se tako daleko da se za desne proglašavaju i nosioci difuznih simbola, kao na primer slika vidre na majici, uz propratni natpis "moja reka, moja pravila". Ili lobanje. Ticijan bi po tome bio slika i prilika kripto-naciste, holandski slikari mrtve prirode iz 17. veka takodje.

Daleko od toga da ne vidim problem. Ali takve denuncijantske teorije ga samo ukrupnjuju, jer dok govore na kakvu odeću desničari imaju pravo, u suštini koriste metodologije srama i stida da liberalno-levi politički mejnstrim očiste od protestnih sub-politika.

Nevolja je samo da takozvana "veponizovana moda" deluje u oba smera, prema onom ko mlati i onom koga mlate. Tu nije pametno zvati tatu s posla.