Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Maženje pasa

Sećam se kada je Tramp pobedio prvi put da mi je prijateljica koja živi na istočnoj obali SAD, u Masačusetsu, kolevci liberala, pričala kako su timovi psihologa i stručnjaka za postraumatski sindrom kod nje na posao dovodili pse i mačke da ih oni za koje je Trampova pobeda bila šok, maže i tako se leče od stresa izazvanog Trampovom pobedom.

"Pa, je l’ ih maze i oni što su glasali za Trampa", pitam.

"Maze svi, jer niko ne sme da kaže da je glasao za Trampa da ga ne proglase krezubim idiotom", kaže.

Ponekad, ali samo ponekad, narod iskoristi moć koju ima na izborima. To se kod nas, da ja znam, poslednji put, a rekla bih možda i jedini od uvođenja višestranačja, desilo pre 12 godina kada su naprednjaci došli na vlast.

Od uvođenja višestranačja nijedna vlast nije kažnjena na izborima onako kako je to kažnjena ona koju danas samo sarkastično nazivamo demokratskom. Milošević je svrgnut u revolucionarnom prevratu, Đinđić je ubijen, Koštunica je dao ostavku, a Tadić je kažnjen na izborima od kojih se oni koji sebe i posle svega nazivaju demokratama, ni danas nisu oporavili.

Prvobitni šok zbog gubitka vlasti, za koju su partije takozvanog demokratskog bloka (zvaćemo ih ukratko demokrate za ovu priliku) smatrale da im pripada po prirodi stvari, zato što sebe smatraju boljima i od onih kojima žele da vladaju, a pogotovo od njih, zamenila je ogorčenost. Ogorčenost zbog izdaje onih na čije glasove su računali jer su, izgleda, smatrali da im čine nekakvu uslugu time što njima vladaju. Nešto kao kad te ostavi momak za koga si ti bila "premija", pa kad on nađe drugu, mrziš ga kao da si ga stvarno volela. Ništa gore nego kad te otpiše onaj od koga si mislio da si bolji. Otkud njemu to pravo, pitaš se. E, tako i opozicija.

I tako smo došli dovde, 12 godina kasnije, do tog nivoa frustracije koja nikako ne uspeva da se transformiše u energiju koja je potrebna da bi se desilo novo izborno kažnjavanje kakvom smo svedočili pre 12 godina.

Tanjug/Marko Đoković

O kom nivou frustracije se radi ja sam shvatila kada mi je pola godine posle silaska sa vlasti jedan stari demokrata, na moje pitanje otkud odjednom takva promena u ponašanju i tolika agresija kod nekih njihovih poslanika, odgovorio protivpitanjem: "Znate li vi, gospođo, Matović, šta znači pola godine van vlasti?"

Znala sam ljude koji godinama nisu primali platu, gledala sam kako čitave porodice ostaju bez ičega, svedočila raznim nesrećama koje snađu čoveka u životu, ali kada me je taj demokrata to pitao, priznajem da je zvučalo kao neki teški užas kakav još nisam videla. Da ne govorim da me je preplavio osećaj krivice zbog nepravde koju je ovaj narod naneo svojoj vlasti. I to još demokratskoj. Ma, užas.

Ali sad stvarno.

Dakle, nisu oni koji glasaju ni tolike neznalice, ni tolike kukavice, kako to žele da misle oni kojima se izborni rezultati poslednjih 12 godina ne dopadaju. Smatrati one građane koji ne glasaju za vas, već za vašeg protivnika, bednicima koji nemaju nikakvog integriteta, ni morala, a pre svega pameti, pa glasaju za onog ko im više plati, ko ih više zastraši ili ko ih više izmanipuliše, pokazuje da oni koji su kažnjeni pre 12 godina još nisu shvatili zašto su izgubili izbore. A izgubili su zato što su potcenili narod koji je preživeo samo zato što je znao da ne treba verovati ni jednoj vlasti. A o ljubavi da ne govorimo.

Nije to tako retka pojava. Pa većina novinara, takođe, misli da su im čitaoci neobrazovani i zatucani, i da je jedini razlog što nikad nisu napisali remek dela, to što im čitaoci ne bi prepoznali taj nesvakidašnji talenat.

Iako se naprednjačkih 12 godina vlasti uzima kao dokaz da se radi o autokratskoj vlasti, jer predugo traje, treba podsetiti da je i demokratski blok imao svojih 12 godina postpetooktobarske istorije. Da li je vreme sporije prolazi sa Vučićem ili sa Tadićem, pošto Ajnštajn nije živ, može da nam kaže samo Dačić.

Što se naroda tiče, iz činjenice da su uprkos svemu i jedne i druge ostavili na vlasti mnogo duže nego što su mogli, može da govori da običan svet bolje razume tu politiku od onih koji od nje žive. Glasači shvataju da se za četiri godine ne može uraditi ništa dugotrajno i ozbiljno, pa su zato i jednima i drugima dali šansu da se pokažu na duže staze.

To što je Vučić deo svoga vremena koristio i da asfaltira put u nekoj zabiti za koju druga Srbija ne zna ni da postoji, iako su i sami gradili na pašnjacima, doduše na Vračaru, to je ono što oni koji sebe smatraju elitom u svakom smislu, pa i u političkom, preziru. A prezir je stvar na koju je narod posebno osetljiv.

Prezir koji liberalno demokratske stranke, ne samo u Srbiji, gaje prema građanima koji ne glasaju za njih, etiketiranje neistomišljenika, a onda i stvaranje atmosfere u kojoj ste primorani da se opredeljujete politički i time odredite sebe na svaki drugi način, manir je komunista čiji brojni naslednici još ne nameravaju da se odreknu privilegija koje su nasledili od očeva, i njihovih očeva.

"Ovo je katastrofa", "podela kakvu nikada nisam video", "bes je sa obe strane izrazito jak", "jaz je veliki". Ne, nismo mi u pitanju. Iako baš liči na nas, ipak je reč o najmoćnijoj zemlji sveta trenutno. Tako, naime, stvari posle pobede Trampa vidi u svojoj zemlji bivši američki ambasador u Srbiji Vilijam Montgomeri. Pretpostavljate, on nije Trampov fan. To što bi zemlja bila jednako podeljena i da je pobedila Kamala Haris, jer za Trampa glasa nešto više od pola Amerike, ni Montgomeri ne vidi kao problem.

Tanjug AP/Alex Brandon

Jer nezadovoljstvo Trampovih glasača nije, valjda, tako važno i nema tu težinu kao nezadovoljstvo demokrata. Prostaci ili, što reče Bajden, smeće koje glasa za Trampa nema ista prava, niti istu težinu, kao oni koji glasaju za demokrate.

Ova vrsta politike, može se slobodno reći i ideologije, osim što se trudi da svaku vrstu besa, čak i ličnog nezadovoljstva, politički instrumentalizuje, koristi strah od etiketiranja za gušenje slobode govora i disciplinovanje, svih a pogotovo novinara. Svi, a pogotovo novinari, kako u Srbiji, tako isto i u Americi, jako dobro znaju šta će im se svaliti na glavu ukoliko se suprotstave eliti. Ako se usudite da da se suprotstavite, ili još gore, da prezrete ovaj mediokritetski teror, jer se to krije iza takozvane elite, rizikujete da vas zauvek svrstaju među neobrazovane, nekulturne, nemoralne i debele. E, sad, ako vas to zastrašuje do te mere da prihvatate da se uklopite, onda ste, nema greške, čist mediokritet i tu vam je i mesto.

Mediokriteti u novinarstvu imaju posebno dobru prođu. Takvi, čim malo ostare, dobiju epitet uglednog novinara i obično postanu glavni urednici isto tako uglednih medija. Ako su, pak, mladi, onda ih razne evropske i svetske novinarske organizacije kite nagradama za hrabrost, etiku i integritet, i pošto to ne mogu tekstovima i emisijama, nagradama im kupuju kredibilitet. Nekada je bilo da te partija lepo postavi za glavnog urednika, ali sad ne, sad se poštuju principi slobodnog i profesionalnog novinarstva. Kad vidim novinara ovenčanog nagradama, ja se lepo zapitam ko je ovaj i ko ga je poslao. Za 30 godina koliko se bavim ovim poslom kad god sam uradila nešto dobro, ja ili moje kolege, dobijali smo otkaz, a ne nagrade.

Mediokriteti u novinarstvu, i van njega, će vam reći da je posao novinara da kritikuje vlast. A posao novinara nije da je kritikuje, već da je kontroliše. Pre svega vlast, ali ne samo nju. Može novinar, naravno, i samo da kritikuje, ali to vam je kao i zvocanje u braku. Može da iznervira, ne može ništa da promeni, a pogotovo ne da popravi. I dobar deo novinara ponikao iz te liberalno demokratske ideološke matrice, i kod nas, a pogotovo u zemlji koja je nekada važila za kolevku novinarskih sloboda, zaista misli da je to njihov posao. Da kritikuje i nervira vlast. Takve novinare vlast najviše i voli. Oni su bezopasni i njima korisni. Vlast na njima pokazuje koliko je tolerantna jer dozvoljava konfrontaciju koja je samo još jedna rijaliti zabava, ali ne i novinarstvo.

Opozicija, za razliku od novinara, ima pravo i samo da kritikuje, i to može da čini kad hoće i kako hoće, pa čak i na dan nesreće u kojoj je izginulo 14 ljudi. Ima pravo, pogotovo ako je pogibija tih ljudi posledica nečijeg nemara ili neke korupcije, za šta je na kraju, bila direktno kriva ili ne, odgovorna vlast. Može opozicija, naša, kao i druge u svetu, da proba da iskoristi neku nesreću za koju vlast nije kriva, kao što je tragedija u "Ribnikaru", sa ciljem da nečiju tugu transformiše u bes i da ga usmeri u pravcu koji njima odgovara. Na kraju, opozicija ima pravo u političkoj borbi da radi i koristi sve što nije kriminal, pa čak i ono što joj šteti, kao što to uglavnom i čini.

Opozicija, međutim, ne bi trebalo, pogotovo ako hoće da se zove demokratskom, da revolucionarnim metodama, na silu menja rezultate izbora, osporavajući pravo na izbor onima koje smatra manje obrazovanima, manje kulturnima ili, što bi rekao ukratko onaj dementni Amerikanac koji je do juče vodio najveću svetsku silu, smećem. Ali, ako si na vlast došao upravo revolucijom, i to tako što je jedan sud, tada praktično revolucionarni, poništio glasove sa Kosova, možda stvarno i misliš da tako izgleda ta demokratija po kojoj si sebi nadenuo ime. Istina, i revolucija je izbor. Izbor jeste, ali nisu izbori.