Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Škole bez nemirne dece

Dok sam ja shvatila šta je zadatak roditelja, moje dete je već bilo napunilo dve godine. To je bilo u onom periodu kada sam pokušavala da mu skinem pelene i da ga naučim da ne pije vodu noću kako se ne bi upiškio u krevet. Iz noći u noć ponavljala se ista priča, kao u onim horor filmovima. Probudi me oko dva, traži vodu onim plačnim, jadnim glasićem, ja mu, onda, neko vreme ne dam, ali kad taj horor glasić probudi grižu savesti u meni i kad mi postane žao, ja se dignem i dam mu flašicu sa vodom. Ubrzo bi me opet budio. Ovaj put bi mi tražio da ga presvučem, jer je sada bio i mokar. Stvar se ponavljala, sve dok mi jednog jutra, dok smo sedeli na ivici njegovog mokrog kreveta i dok sam ga presvlačila, nije objasnio šta treba da radim.

Ja sam, kao i svaki put do tada, pokušavala da dovedem u logičku vezu pijenje vode sa mokrim krevetom i da apelujem na njegov razum da ne radi stvari koje nisu logične, čiji rezultat zna unapred i koje su štetne za njega.  

"Jesam li ti rekla da ne piješ vodu? Što tražiš vodu kad znaš da ćeš da se upiškiš?", pitala sam više, onako, retorski, ne očekujući odgovor, pogotovo ne onaj koji sam to veče dobila.

"A što si mi dala?", pitao me je, skoro prekorno, kao da sam prekršila neki dogovor koji smo imali.

Samo dva puta u životu sam doživela tu vrstu potpunog prosvetljenja u glavi da stvari budu toliko jednostavne i jasne da ih vidite kao jednu savršenu ravnu liniju. Nema dilema, nema pitanja, samo putokaz.

Prvi put je to bilo kada sam shvatila da neminovnost ubija svaki strah. To mi se desilo na porođaju.

A drugi put kada me je moj mali sin pitao zašto mu uporno dajem vodu dok mu jednako uporno govorim da ne treba da je pije. Tada sam shvatila šta je moj posao kao roditelja. Tek tada sam shvatila da moje dete očekuje od mene da za njega postavim granicu koja će mu pokazati dokle je bezbedno da ide. Shvatila sam da granica koju roditelj postavlja detetu za njega ne predstavlja ograničenje nego sigurnost. Kao ograda za koju može da se pridrži, da ga sačuva od pada, da ga sačuva od opasnosti spolja. To je oznaka dokle može da se pruža, da istražuje, da greši i da greške ispravlja, ta granica za njega predstavlja poverenje. Pa i ljubav.

Što bi rekao jedan dvogodišnjak, dokle god mu majka daje vode, to znači da on može da je pije bez straha da će nešto lose da se desi i, što je važnije, znači da opet može da je traži.  

Zato, već sledeće veče sinu uprkos molbama umilnog glasića nisam dala vode. A par večeri posle toga više nije ni tražio. I oboje smo porasli.  

Ovih dana sam se setila tog događaja dok sam slušala poznanicu, psihologa iz jedne zemunske škole, koja mi je zabrinuto pričala da je primetila da su se deca u njenoj školi od početka drugog polugođa potpuno smirila. Utihnula. Nema nestašluka, nema graje, nema ni jednog jedinog incidenta, zbog kakvih su pre toga svakodnevno bili na ribanju kod psihologa ili direktora. A to, tvrdi ona, nije dobro. To pokazuje da su uplašeni.

Još nismo stigli do momenta kada će se i ovaj fenomen istraživati i kada ćemo iz tih istraživanja tumačiti šta će nam se tek desiti, baš kao što smo to radili i posle pandemije koja nam je pokazala da svet može da stane. Još nismo stigli do momenta da provirimo u taj strah koji smo napravili. Ali već sada možemo da naslutimo šta spava u njemu.  

Nije nikakva uteha što će ono što će nam se tek desiti, kada se završi ovo što nam se još dešava, biti pravda. Zato što će za nas ta pravda biti više kazna. Kazna će biti kada budemo videli šta se rodilo iz straha dece koja su prestala da budu nemirna. Kada budemo videli šta se skriva u strahu dece koja su, umesto da budu štićena, postala štit. I šta je sve rođeno u strahu dece koja su videla kako im roditelji i učitelji prelaze sve granice koje su za njih značile poverenje i sigurnost.

Pa, da li zaista neko misli da dok proganja ljude na ulici i na društvenim mrežama, sačekuje roditelje i nastavnike ispred škola, viče na njih i naziva ih pogrdnim imenima, špijunira ko štrajkuje, a ko ne i tera svoju decu da špijuniraju za njih ko ide u školu, a ko ne, i sve drugo čemu prisustvujemo mesecima, dakle, da li zaista taj neko misli da njegova deca sve to gledaju i misle kako su im mama ili tata baš super ljudi? Da na takve mogu da se oslone bez straha od osude i kazne? Da li zaista neko misli da su im deca ponosna što se roditelji njihovih drugara sklanjaju od njihovih roditelja jer ne žele da se izlažu neprijatnostima i maltretiranju? Da li ima nekoga ko može da misli da mu se dete oseća sigurno kada vidi šta su sve njegovi roditelji spremni da urade drugim ljudima, zarad bilo čega?

I da li su nastavnici i profesori jednog momenta razmislili, pre nego što su podržali čitav ovaj haos, čemu će to učiti svoje đake kada se vrate u klupe ubeđeni da su najvažnije stvari u životu već naučili? Šta će raditi učitelji kada im đački plenumi budu odlučivali kakvu ocenu treba da dobije đak? I da li će tada naša divna deca koja nas sada, kako kažu, uče hrabrosti i pristojnosti, opet biti oni nevaspitani huligani koji su ih do juče tukli, gadjali stolicama i sa kojima nisu mogli da izađu na kraj?

Ipak ima jedna važna i korisna stvar koju će „naša deca” uskoro sigurno naučiti od svojih profesora u svemu ovome. Bliži se momenat kada će studenti dobiti važnu životnu lekciju od onih kojima su „namakli” još 100 miliona evra godišnje u kasu, pored onih 500 koje su dobijali od države do sada. Sve češće se čuje da ove proteste od studenata treba da preuzmu oni koji imaju znanja da vladaju i da se cela stvar mora materijalizovati. Studenti, što reče jedna novinarka na N1, mogu da dobiju neku ulogu u svemu, kao kontrolori na izborima, na primer, ili u animiranju glasača po manjim mestima, valjda onim gde oni vični vlasti ne mogu da prljaju svoje cipele. Ukratko, studenti su odradili svoje, sad preuzimaju ovi iskusni, koji imaju tu malu manu da ih narod neće.

Lekcija će, iako bolna, vredeti svaku paru, ako deca budu shvatila da je ovo što su im uvalili kao neposrednu demokratiju nije ništa drugo nego još jedan pokušaj povampirenja komunizma. A ako ne nauče sada, velike su šanse da će ih isti ovi ponovo mamuzati za koju godinu. Za nauk mogu da im posluže sopstveni roditelji. Oni koji su vreme i detinjstvo svoje dece galantno „založili” za „bolju budućnost”. Samo se pitam – čiju, kad su ono najvrednije što imaju disciplinovano kao pioniri priložili na oltar revolucije?