Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Priča o karijeri jednog ambasadora

Budućeg ambasadora u Americi, Dragana Šutanovca, srela sam, što bi rekla pesma, dok je bio niko. Pre više od 25 godina, dok sam radila u jednom opozicionom nedeljniku, nenajavljenog ga je na sastanak koji smo imali, doveo jedan visoki funkcioner tadašnje postpetooktobarske prelazne vlade.

Taj visoki funkcioner, u trojnoj prelaznoj vladi bio je predstavnik opozicione stranke koju je pratio glas da ima ubačene debeovce u svojim redovima. On, međutim, nikada nije krio da je pre tog visokog mesta radio u DB-u, to mu stoji u biografiji, rame uz rame sa direktorskom funkcijom na koju je otišao nešto kasnije, ili sa funkcijom državnog sekretara koju obavlja sada.

Taj funkcioner je mladog Šutanovca, koga do tada nisam sretala iako sam dugo pratila razne političke događaje, predstavio kao svog prijatelja, mladog DS-ovca, koga je, kako mi je izgledalo, hteo malo da upozna sa novinarima, da mu napravi neku vrstu promocije i stvori kontakte u medijima. Mladi Šutanovac je u to vreme bio jako ljubazan sa novinarima, kao uostalom i svi političari na početku svoje karijere, i tokom tog kratkog susreta mi je dao vizit kartu na kojoj je, ispod njegovog imena, pisalo ime nekakve američke agencije iz oblasti bezbednosti. Kada sam se vratila u redakciju pitala sam kolege da li neko zna nekog Šutanovca iz DS, i svi su manje više ravnodušno slegli ramenima, ja zaboravila na njega, a onda i na to da pitam onog funkcionera ko je on, kako se znaju i odakle.

Samo mesec, možda, dva kasnije, počinje politički uspon mladog Šutanovca koji je prvo postao specijalni savetnik u saveznoj vladi, pa pomoćnik ministra unutrašnjih poslova SRJ, a bio je i odbornik u Skupštini grada Beograda.

U vidokrug mi, ipak, nije ulazio sve do 2007. godine, kada je postao ministar odbrane Srbije i kada sam se setila, moram priznati sa užasom, našeg susreta i one vizit karte na kojoj je ispod njegovog imena pisalo ime te neke američke agencije. Kako sam do tada već izgubila i kontakt sa debeovcem koji nas je upoznao, nikada nisam saznala kako su on i Šutanovac uopšte postali prijatelji.  

Putevi su mi se sa Šutanovcem ukrstili nekoliko godina kasnije, 2012. godine, kada je Pištaljka otkrila da Šutanovac sa još nekoliko investitora, među kojima su bili i fudbaler Nemanja Vidić, pa Mia Zečević (ćerka bivšeg generalnog sekretara FK Partizan Žarka Zečevića), Gordan Petrić (bivši fudbaler i potpredsednik FK Partizan), Dragan Petrić, Dragiša Vujošević, Zoran Janković, Nenad Đorđević i ofšor firma Vilab farm, gradi luksuznu zgradu u centru Beograda. Plac na kome je ministar odbrane Srbije sa bogatim suinvestitorima gradio zgradu od milion i po evra u to vreme, a u kojoj je on dobio stan od 190 kvadrata, kupljen je, između ostalih, i od Miloša Rutovića, poznatog po tome što je osuđen za učešće u obračunu u kom je ranjen Predrag Ranković Peconi.

Pištaljkino otkriće izazvalo je veliku pažnju medija, a čitava ta afera je u javnosti do danas ostala poznata po nazivu "pašnjak", jer je deo placa na elitnoj lokaciji na Vračaru, tik uz Hram Svetog Save, na kome je ministar sa partnerima gradio luksuznu zgradu, u katastru bio zaveden kao "pašnjak prve klase". Iako je Pištaljka, a sa njom i drugi mediji, postavila pitanje porekla imovine ministra odbrane, Agencija za borbu protiv korupcije uporno je ignorisala ceo slučaj. Tek pošto je Pištaljka podnela prijavu, Agencija je reagovala, ali tako što je pokrenula postupak za neprijavljivanje imovine, a ne za njeno poreklo.

Šutanovca je tada od ispitivanja porekla imovine štitila tadašnja direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, Zorana Marković, koja se do skoro nalazila na poternici koju je zbog optužbi za korupciju 2022. godine za njom raspisala država Srbija. Poternica za bivšom direktorkom Agencije za borbu protiv korupcije optuženoj za korupciju povučena je kada je u javnost isplivala informacija da se Zorana Marković od suđenja za korupciju "skriva" u Ujedinjenim nacijama, na mestu stručnjaka za korupciju u Odseku UN za borbu protiv korupcije.

A od sudske kazne za neprijavljivanje imovine Šutanovac se spasio zahvaljujući svedočenju svoje državne sekretarke iz ministarstva odbrane, a sada ministarke u SNS vladi, Tanje Miščević. Miščević, koja je na mestu ministra za evropske integracije zamenila nekada visoku funkcioneruku SNS Jadranku Joksimović, koja je na odlasku svoju naslednicu dovela u vezu sa koruptivnim radnjama u Regionalnom savetu za saradnju, svojim iskazom je oslobodila Šutanovca svih optužbi za neprijavljivanje imovine zbog čega mu je pretila kazna zatvora i do pet godina. Miščević je, naime, posvedočila da joj je Šutanovac rekao da ima nameru da prijavi imovinu, da se ona raspitala u nadležnim institucijama i da su joj oni rekli da ne mora da prijavljuje stan u izgradnji.

Poreklom Šutanovčeve imovine nije se nikada niko bavio, pa ni SNS koji je Šutanovca u svojim saopštenjima zvao "ekspert za pašnjak i bogaćenje" i koji je obećavao da "afera pašnjak" neće ostati nerasvetljena.

Šutanovca, u vreme dok je bio ministar, pominje u čuvenim diplomatskim depešama Vikiliksa i bivši američki ambasador u Srbiji Majkl Polt koji je obaveštavao svoje šefove da mu je ministar odbrane "Šutanovac ponovo naglasio da vojska Srbije nema nameru niti interes da interveniše na Kosovu u bilo kom mogućem scenariju" i da mogu samo da pruže medicinsku pomoć u slučaju humanitarne katastrofe. U istoj toj depeši, kako piše Polt, Šutanovac upozorava Amerikance na srpsku policiju, pogotovo one u njoj čija karijera je izgrađena na Kosovu i koji "samo čekaju izgovor da započnu neku nevolju". Polt u depeši odaje da mu srpski ministar odbrane praktično potkazuje pripadnike policije koji imaju veze sa nasiljem na Kosovu i da kaže da ih u aktivnoj policijskoj službi ima 200 i "da ih treba držati na oku".

Američki ambasador u Srbiji u depešama koje je otkrio Vikiliks svoje šefove u Vašingtonu obaveštava da kada se radi o Šutanovcu "imaju posla sa čovekom koji prvo brine o sebi". Šutanovac je, kaže se u Poltovim depešama, dao sebi u zadatak da vojsku Srbije uvede u NATO.

U privatnim razgovorima Šutanovac je, zajedno sa Tadićem i ljudima iz užeg kruga demokrata, kaže se u Vikiliksovim depešama, podučavao američke diplomate kako da se ponašaju da bi srpska javnost lakše "progutala" nezavisnost Kosova.

Da glasine o odlasku Šutanovca u Vašington, koje kolaju poslednjih meseci, nisu bez osnova, postalo je jasno onog momenta kada je Šutanovac iste počeo da demantuje. A otkada je vest postala zvanična, Šutanovac ćuti. I čeka da prođe. Pre svega baražna paljba od strane njegovih nekadašnjih partijskih drugova.  

To što je vest o imenovanju Dragana Šutanovca za ambasadora u Americi više razbesnela njegove bivše partijske drugove i istomišljenike nego one koji su obećavali da će kada dođu na vlast konačno ispitati "aferu pašnjak", ali i druge poslove koji se kao repovi vuku za bivšim ministrom odbrane, nije iznenađenje. Bilo je sasvim očekivano, na primer, da Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba Vojske Srbije u vreme kada je Šutanovac bio ministar odbrane, ne propusti ovaj "zicer" da iznese još par kompromitujućih detalja o Šutanovcu. Njihov sukob iz 2008. godine, čija pozadina nikada do kraja nije rasvetljena, takođe je bila tema diplomatskih depeša iz kojih se mogao steći utisak da im je svejedno koji će od njih dvojice da "pretekne" u toj borbi, jer obojica rade baš ono što Zapadu, pre svega Amerikancima, treba.

Reakcija naprednjaka na imenovanje novog ambasadora je, takođe očekivano, potpuno izostala, a sve po principu "neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj". Osim Aleksandra Vulina koji je, ne želeći da se zameri koalicionim partnerima, pomirljivo, ali uz podsmeh, komentarisao da "čovek koji je uspeo da DS izbaci iz parlamenta zaslužuje da mu oprostimo ružnu prošlost", niko iz vlasti se nije usudio da kaže jednu reč o ovom ne baš nevažnom događaju. I ta tišina govori mnogo, a najmanje o Šutanovcu.

Iako politički preletači i njihovo namirivanje visokim funkcijama u javnim preduzećima i državnim institucijama, nisu izum naprednjaka, oni su ipak postali "zaštitni znak" naprednjačke vlasti. Preuzimanje suparničkih kadrova, pogotovo onih viđenijih, koji su bili sinonim za prethodnu vlast i ono loše u njoj, reći će neki, nije nelegalno. Kao i lobiranje, na primer. Nije nelegalno, čak je i ozakonjeno, ali to i dalje ne umanjuje činjenicu da je lobiranje ništa drugo nego legalizovana korupcija.  

A kakav efekat političko preletanje ima na javno mnjenje, najbolje govori to što se ovih dana sve češće može čuti rečenica da "žuti" nisu imali ovoliko ministara ni kada su bili na vlasti. Naprednjacima se, ipak, mora priznati ekonomski talenat, jer niko do sada nije uspeo da tako jeftinoj robi toliko digne cenu.