Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Nezvana pravda

Jedno je sigurno. Sve što ubuduće budemo doživeli od naše dece, kao rezultat životnih lekcija koje smo im podelili bez mnogo razmišljanja ovih dana, sve do poslednje stvari smo zaslužili.

Šta smo to naučili "našu decu", kako su ovih dana zvali svoje studente čak i oni profesori koji su im se, koliko juče, podsmevali po društvenim mrežama kako su glupi i neobrazovani i, mimo svake profesorske etike, a možda i zakona, pokazivali njihove testove sa tim glupim odgovorima javno, videćemo kad se učenici vrate u klupe. Povratka đaka u klupe pribojavaju se i mnogi nastavnici u osnovnim školama svesni da su "naša deca" gledala i to kako ostaci njihovog učiteljskog autoriteta potpuno nestaju u vrtlogu roditeljskih viber grupa preko kojih je, prvi put kod nas, organizovan štrajk u školama.

A još nije kraj.

Kada sam pre mesec dana na ovom mestu, u šali, napisala da me ne bi iznenadilo da uskoro vrtići ispostave svoje ultimatume Vučiću, lagala sam. Iznenadilo me je kada sam juče čula od jedne majke da je na viber roditeljsku grupu vrtića na Voždovcu stigla anketa poput onih koje su ovih dana kolale po osnovnim školama, a kojima se, sve pod parolom podrške, vrši pritisak na nastavnike, a sada i na vaspitače, da obustave rad.

U paklu roditeljskih viber grupa provela sam više od nedelju dana i karma mi je vratila za sve ono što sam izbegla kada mi je dete bilo u osnovnoj školi i kada sam pokvareno i bez sažaljenja u našu odeljensku roditeljsku viber grupu "gurnula" svoga muža. I do sada me je grizla savest zbog toga, a sada kad vidim kako je to bilo sve naivno i nevino, nije mi ga više žao.  

Šta se zaista dešava u roditeljskim viber grupama o kojima danima bruji cela Srbija i koje su postale noćna mora roditelja, pre svega osnovnoškolske dece, rešila sam da vidim "svojim očima". Nešto od tog užasa koji roditelji svakodnevno proživljavaju, spoznala sam ušavši u nekoliko grupa koje su, do sada, bile otvorene, a nešto sam saznala iz druge ruke, preko prijatelja, kolega, komšija, rođaka u čije grupe sam takođe imala uvid.

Pod parolom roditeljske podrške nastavnicima, viber grupe, koje jednako vrše pritisak i na roditelje da ne šalju svoju decu u školu, preuzele su inicijativu odmah posle vesti da su reprezentativni sindikati prosvete postigli dogovor sa vlašću. Vest o organizaciji viber roditeljskih grupa za podršku nastavnicima, u stvari štrajku, "curnula" je na Tviteru, ali su upućeni sve zainteresovane za temu konspirativno usmeravali odmah na privatnu prepisku. Vlast je možda pokrila medije, ali su im viber roditeljske grupe ostale bez kontrole, ponosno je obaveštavao tviteraše jedan od korisnika.

Stvar je dalje išla po isprobanom plenumskom receptu. Roditeljske viber grupe za podršku, odmah upada u oči, rade sinhronizovano i kontrolisano. Tolika koordinacija i podudarnost, kako sadržinska, tako i vremenska, teško da može biti posledica spontanog udruživanja. Najagresivnije i najglasnije pristalice generalnog štrajka, u mnogim slučajevima aktivisti nekih civilnih organizacija i udruženja, vode grupe podrške nastavnicima sa imenom škole, koje su praktično "preotele" ulogu zvaničnog Saveta roditelja, koji organizatori štrajka nisu uspeli da stave pod svoju kontrolu. U viber grupe za podršku nastavnicima mogao je, makar do sada, da uđe ko god hoće bez odobrenja i provere i da glasa ako hoće, baš kao što je to bio slučaj u početku i na plenumima na fakultetima, prema svedočenju pojedinih profesora. Iako se sve grupe zovu "grupe za podršku nastavnicima", one to uistinu nisu, jer dobar deo njih u potpunosti ignoriše odluke nastavničkih veća ukoliko one nisu u korist generalnog štrajka. Kada nastavnici ne glasaju kako treba, onda vođe grupa pozivaju roditelje da po plenumskom principu, glasaju za podršku štrajku, a od roditelja se zahteva da glasaju da neće decu voditi u školu. Sve pod geslom pomoći nastavnicima.

I onda se dešava ono što najbolje opisuje atmosferu u svim ovim grupama. Iako neke od grupa u koje sam imala uvid imaju i više od 800 članova, glasanja ove vrste skoro da nemaju ni jedan jedini glas protiv štrajka, manjina glasa za štrajk, a većina – ćuti. Većina roditelja ćuti, prema svedočenju nekih od njih, jer su zastrašeni pre svega agresivnošću vođa i administratora ovih grupa i uplašeni od mogućeg etiketiranja. Ne usuđuju se ništa da kažu, ne usuđuju se da glasaju protiv, neki ne glasaju uopšte, a neki čak glasaju kako grupa traži. Sutra, uprkos tome, vode svoju decu u školu prema uputstvima nastavnika koji se od pritiska roditelja koji su za štrajk, brane istim metodama kao i ona ćutljiva većina roditelja.   

Nastavnici i direktori škola, tako, za medije, javnost i roditeljske grupe redovno posle sednica nastavničkih veća na kojima se glasa ko je za štrajk, a ko ne, skoro uobičajeno izdaju saopštenja u kojima piše da su za obustavu rada, uglavnom potpunu. Čak i kada u saopštenju stoji da je nastavničko veće za potpunu obustavu rada, odmah posle takvih saopštenja, na roditeljske grupe nastavnici šalju i raspored časova za sutra, prema kome rade u režimu zakonskog minimuma za štrajk u većini škola. Kakvi su stvarno rezultati glasanja u nastavničkim većima, ne zna niko osim njih samih. To je najčuvanija tajna danas u Srbiji. Kolektiv solidarno i skoro zaverenički pokriva nastavnike u štrajku, organizuje se nastava da zadovolji zakonski minimum, časove drže nastavnici koji nisu za blokade škola, tako da oni koji odbijaju da rade ne bi trpeli posledice. Ministarstvu prijavljuju da rade, a za ostale, pogotovo roditelje na grupama za podršku, kažu da su u obustavi. Tako je direktor jedne novobeogradske škole u izjavi za jednu televiziju rekao da je škola u blokadi i da ne radi, dok je u tom momentu časove deci koju su dovodili i roditelji koji su se javno izjašnjavali za štrajk, držala njegova žena nastavnica.

A tu su i škole koje rade potpuno normalno, drže časove od 45 minuta, imale su čak i priredbu za školsku slavu, rade kao da se napolju ništa ne dešava, i takvih, kako sam saznala od roditelja, ima nekoliko u Beogradu, neke se nalaze čak i u užem gradskom jezgru.

Svi ostali, međutim, žongliraju između vlasti i pristalica generalnog štrajka.

Nastavnička veća se, od osnivanja grupa za podršku, održavaju pod opsadom  roditelja sa viber grupa, koji pod parolom podrške organizuju okupljanja pred školama u vreme glasanja na nastavničkim većima. U nekim školama su "grupe za podršku nastavnicima" nastavnike za koje znaju da ne podržavaju štrajk, kao što je to slučaj u jednoj zemunskoj školi, dočekivali pred ulazom zvižducima i negodovanjem. Oni koji su se javno izjasnili za štrajk dobijaju aplauz. Oni koji mogu da trpe pritisak, trpe, a one koji ne mogu, zbrinjava Hitna pomoć u dramatičnim scenama koje se odvijaju pred decom.

Grupe "podrške" funkcionišu vrlo operativno, pa tako po saznanju za sednicu veća ili neko drugo dešavanje u školi, na poziv vođa grupa roditelji se hitno okupljaju u školskom dvorištu, kako bi "pružili podršku". Uz takvu "podršku" nastavnici glasaju, onda poslušno raportiraju roditeljskim viber grupama, a vođe viber grupa onda organizuju nove ankete u zavisnosti od rezultata nastavničkih veća. Iako se u javnosti plasiraju informacije da je većina nastavnika za generalni štrajk, jasno je iz uvida u viber grupe i njihove komunikacije sa nastavnicima da to ne može biti istina, jer onda nastavnici ne bi organizovali nastavu, niti bi grupe za podršku vršile pritisak na roditelje da ne šalju decu u školu i tako daju alibi nastavnicima da obustave rad bez zakonskih posledica. I  na kraju da su škole u potpunoj obustavi, deca ne bi išla u školu, a mnoga idu.    

Celodnevno zasipanje porukama i zahtevima da se glasa iznova i iznova u bezbroj anketa koje na različite načine formulišu jedno isto pitanje sa namerom da primoraju roditelje da podrže blokadu, odnosno potpunu obustavu rada u školama, skoro sam sigurna da bi se moglo zakonski podvesti pod uznemiravanje, možda i zastrašivanje. Nije isključeno da cela stvar dobije i zakonski epilog s obzirom na to da su u nekim školama pojedini, doduše malobrojni roditelji, svojim školama predali zvanične beleške u kojima prijavljuju da trpe pritisak i uznemiravanje. Ali što je mnogo važnije ima prijava uznemiravanja, čak i telefonskog, dece čiji su roditelji glasali protiv štrajka ili nisu uopšte glasali.

Kako prolaze oni koji se usude da postave pitanje koje ljulja temelje grupnog slaganja, uverila sam se na jednoj od gupa sa više stotina članova. Kada sam ukazala da informacija o podršci protestima u Srbiji koju dele na grupi nije istinita, i dala im dokaz za to, izložila sam se napadu najagresivnijih članova koji su mi ubrzo objasnili da ukoliko se ne slažem sa svrhom grupe, a to je podrška štrajku, treba da je napustim. Na pitanje zar svrha nije podrška nastavnicima, a ne štrajku, jer nastavnici ne moraju da budu nužno za štrajk, jedan od najaktivnijih "roditelja" mi je objasnio da ovo nije mesto za demokratsku raspravu i još jednom zahtevao da napustim grupu. Sve to vreme tek mali broj roditelja je stidljivo lajkovao moje poruke, a kada je stvar eskalirala, u grupi se oglasio javnosti dobro poznati NVO aktivista, inače otac deteta iz te škole, koji je administratora grupe ukratko obučio kako se rešavaju ovakve situacije – brisanje poruka koje nisu u skladu sa svrhom grupe i koje remete njen rad. To je, objasnio je poznati simpatični aktivista, već isprobano na drugim grupama koje on vodi i u još nekim školama i sve super funkcioniše. I tako su moje objave u kojima sam dovodila u pitanje način rada grupe, završile u kanti za đubre. Doduše, vođe grupe pokazale su milost kada sam ih "zamolila" da me ne izbacuju iz grupe na spavanju, nego da sačekaju da se probudim, pa da me izbace ujutro, tako da sam tu noć pretekla.

A ujutro im ja nisam bila ni na kraj pameti jer je već krenuo skup na Autokomandi, grupe su utihnule, a nešto kasnije su krenule da stižu slike i snimci sa protesta. Već uveče ih je sačekala nova objava pojedinih škola da se od sutra radi po skraćenom rasporedu časova, što je izazvalo frustraciju najaktivnijih članova koji su konstatovali da je „sve opet isto kao da se ništa nije desilo“. A onda je neko kao po komandi pokrenuo novi krug glasanja na grupama, da se roditelji opet izjasne da li su za to da ne puštaju sutra svoju decu u školu. Ako je suditi po sinoćnjem rezultatu, svima je dosta beskonačnog izjašnjavanja, jer niko ne glasa. Organizatore viber plenuma je to posebno zabrinulo. U međuvremenu je plasirana nova ideja za nove viber grupe za podršku. Ovaj put je ideja da se Saveti roditelja udružuju u grupe za međusobnu podršku na nivou opština. Saveti roditelja na Starom gradu su "povukli nogu", a ideja je naišla na opšte odobravanje. Nikom nije jasno o kakvoj se sad međusobnoj podršci radi, ali viber plenumašima predlog zvuči dobro, kažu.

U potrazi za novim viber potencijalom, neko je postavio i objavu organizacije Kreni-promeni koja je, kako piše, skupila najveći broj potpisa u jednoj peticiji, neke silne hiljade. Oduševljeni mogućnostima koje ova NVO pruža, članovi viber grupa potpuno su zanemarili činjenicu da osnivač ove organizacije, doktor pravnih nauka Savo Manojlović osim što govori nekim nepostojećim akcentom, koji iz nekog razloga beogradskoj eliti ne smeta koliko akcenat „prekodrinskih Srba“, uporno u svojim objavama na društvenim mrežama piše "prekLJuče". Skoro kao nepismeni naprednjak, sada poznat kao "Ćaci", kojim ova naša elita i vođe viber roditeljskih grupa, danima hrane svoj ego.

Sudeći po poslednjim reakcijama roditelja na mrežama, ali i uživo, stiče se utisak da su tvorci ove viber plenumaške ideje, ipak, malo preterali sa pritiskom, i da je trebalo, što vole sami da kažu, da konsultuju struku koja bi im objasnila da preveliki pritisak stvara otpor, a može da dovede i do pucanja. Oni koji danima sve svoje poteze pravdaju dobrom naše dece mogli su makar sekund da razmisle šta su uradili, pre svega svojoj deci, kada su ih poslali da špijuniraju drugove i izveštavaju svoje roditelje aktiviste na grupama ko je danas od drugara išao u školu, a ko nije. Ili da pozivaju telefonom malu Anju da je ispituju zašto njena mama nije u štrajku. Ili da u dvorištu presretnu malog Ogija da ga propituju da li mu je tata nesposoban za štrajk. Ne, nije ovo neka izmišljena metafora, to se sve dešavalo stvarno ovih dana. I ko zna šta još čemu nismo svedočili.  

I nemojte se tešiti. Nije nam za to kriva vlast. Ni ova, ni neke druge. Sve zasluge za ovo u šta smo se pretvorili idu onima u koje smo gledali dok smo rasli. Baš kao što ova deca danas gledaju nas. I tu će nam se negde desiti pravda koju toliko prizivamo.