Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Udarna vest na udaru cenzure

Sve da se predsednik Srbije slučajno sapleo o kamen i pao, a ne što je doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je mogao da pogine i za koju postoji mogućnost i da je reč o atentatu, to bi, po svim novinarskim pravilima, svuda u svetu, toga dana makar, bila udarna vest u svim medijima. Osim, izgleda, u Srbiji.

I dok najveći svetski mediji, sa najvećom pažnjom, izveštavaju i kad se predsednik Amerike zagrcne perecom dok gleda američki fudbal i zbog toga na kratko ostane bez svesti, za srpski javni servis, koji plaćaju građani Srbije, i opozicione medije, koji su sebi dodelili ulogu neupitnog moralnog i profesionalnog autoriteta, vest da je život predsednika države bio ugrožen u saobraćajnoj nesreći, a možda i atentatu, jednostavno nije vest.

Da nije bilo tih odvratnih prorežimskih tabloida, kako ih ova samozadovoljna i samodovoljna novinarska družina naziva, građani Srbije ne bi ni saznali da se išta desilo. A informacija je do javnosti došla preko televizije Informer, koja je pustila snimak nesreće koji je glavni urednik ovog tabloida dobio iz okruženja predsednika (možda i od predsednika lično – ne znamo), a nešto kasnije i izjavu predsednika o celom događaju. Ostali mediji su prenosili informacije i snimak koji je objavio ovaj tabloid.

To što su nesreću predsednika države ignorisali mediji u vlasništvu Junajted grupe, koji od početka "studentskih" protesta više i ne glume da su išta drugo osim propagandne mašinerije, to je manje važno za sve nas, jer se ovi mediji više ne bave novinarstvom. Baš kao i tabloidi kojih se zgražavaju, a od kojih se razlikuju samo po tome što su njihovi urednici lošiji novinari i od onih u prorežimskim tabloidima.

Ali kada urednici na RTS-u (a neću im pominjati imena samo zato što prezirem ovo prozivanje ljudi po ulicama kojima organizatori protesta, obučavani na američkim "woke" kursevima, zastrašuju svoje neistomišljenike) odluče da o nesreći predsednika Srbije, i potencijalnom atentatu, ne treba da daju ni onoliko sekundi u Dnevniku koliko su prošle godine u oktobru odvojili da građane Srbije obaveste o atentatu na bivšeg predsednika Bolivije, onda je to stvar koja se tiče svih nas.

O izveštavanju javnog servisa o nesreći u kojoj je bio ugrožen život predsednika države dovoljno je reći i samo to da je N1, nekoliko sati od incidenta, svoju publiku o ovom događaju informisao prenevši kratku RTS-ovu vest. Poklopile su im se uredničke procene i standardi.

Neko će, s pravom reći, da nije ovo prvi put da RTS krije važne vesti od građana Srbije. Tačno. Do juče su, na primer, krili da se u zemlji uopšte odvijaju neki protesti. Da je bilo do njih, ne biste ni znali da se u zemlji dešava blokada fakulteta. I to ste saznali iz tabloida, ali od onih u vlasništvu Junajted grupe.

Pa, šta se to desilo da RTS sada više izveštava o tome šta su protestanti danas jeli i pili nego da li je na predsednika države izvršen atentat ili nije?

Oslobađanje? Kamo lepe sreće.

Samo uobičajeno i već viđeno dodvoravanje onima koji im svakodnevno zvižde pod prozorom i prete da će ih otpuštati ako dođu na vlast. U skladu sa tom karakternom osobinom, urednica Dnevnika je tog dana "namirila" i vlast, tako što je Dnevnik započela dugačkim izveštajem o razgovoru predsednika Srbije i predsednika Francuske. Usledio je izveštaj sa izbora na Kosovu i Metohiji, a onda kratki "prelaz" do sledećeg priloga: "Na putu ka Mokrinu, na službenom automobilu predsednika države otpao je točak, predsednik Vučić je prešao u drugo vozilo i nastavio obilazak Banata, a MUP istražuje kako je došlo do incidenta", da bi spikerka nonšalantno nastavila: "Inače, u Melencima predsednik je razgovarao sa poljoprivrednicima...". Ni 15 sekundi. Evo Morales je prošle godine dobio od RTS-a čak 16 sekundi.

Dakle, dokaz da urednici i novinari RTS rade profesionalno uprkos pritisku (koji je sastavni deo ovog našeg posla, i svaki put me zabrine kad tog pritiska nema, jer se zapitam da li čita neko ovo što radim) bilo bi upravo stavljanje vesti o nesreći predsednika na prvo, udarno, mesto. Zato što je to... ma, neću ni da objašnjavam zašto. Ako znaju oni što ne rade kao novinari, znaju sigurno to i oni koji rade kao novinari u RTS-u.

Dakle, nije to baš sve neznanje. Ono što je RTS, u stvari, hteo, jeste da ovakvim izveštavanjem nekome pokaže da tamo ima onih koji su spremni da otkažu poslušnost ovoj vlasti, kad se steknu uslovi za to. A ovu svoju poruku zapečatio je i dokazom – rekavši bez reči ono što su neki opozicioni mediji rekli otvoreno – da je eksplozija gume na predsedničkom automobilu, dok je predsednik bio u njemu, inscenirana sa ciljem da se politički koristi, pa kao takva ne zaslužuje da bude udarna vest, već tek prelaz između dve vesti.

A takvo ponašanje ne spada više u domen informisanja, jer RTS nije plasirao informaciju, već presudu. Bez dokaza, bez istrage i bez trunčice opreza. Ovo poslednje posebno je neophodno s obzirom na to da je pre 22 godine u Srbiji ubijen premijer, čijem atentatu je prethodio incident na autoputu koji niko nije shvatao ozbiljno. Niko nije očekivao da se tako nešto desi ni posle tog incidenta. Sećam se da smo skoro svi u desku u glas reagovali isto kada nam je novinar koji se vratio sa zadatka rekao da je snajperista na zgradi vlade: "Ma, daj, kakav snajperista". A bio je.

Sada i to iskustvo imamo.

Ali i bez njega novinarski zanat nalaže da vest o nesreći predsednika države, pogotovo u uslovima političkih tenzija kakve imamo, toga dana bude vest dana, taman da svi sumnjamo da je Vučić lično isekao gume na svom automobilu da bi ispao žrtva. Čak i tada to bi bila vest dana. Čak i da radite na N1, a ne na RTS-u. I čak da hoćete ignorisanjem važnosti te vesti da pokažete da predsednik države nije važan. A time pokazujete nešto drugo.

Naime, neka vest vrlo često po naredbi postane udarna. Mnogo češće, udarna vest po naredbi ne bude udarna. Kad god udarna vest nije tamo gde joj je mesto, to pokazuje samo jedno – da u tom mediju postoji cenzura. Ili samocenzura, što je takođe samo cenzura. A tu onda ne možemo govoriti o oslobađanju. Osim, ako neko ne misli da se sloboda u medijima danas dokazuje tako što se cenzurišu vesti o Vučiću.