Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Procedure za licemerje

Nekoliko malih zanimljivosti o korupciji.

Da li ste znali, na primer, da Agencija za borbu protiv korupcije koja postoji 15 godina nije otkrila ni jedan jedini značajniji slučaj korupcije u Srbiji? E, pa, nije. Agencija, u kojoj radi stotinak ljudi i čiji je posao da sprečava korupciju, nikada do danas nije otkrila ni jednog korumpiranog visokog funkcionera u vlasti, nikada nije ispitala ni jedan slučaj bogaćenja koji se mogu videti i iz njihovih registara imovine funkcionera i nikada nije otkrila nezakonit uticaj velikog kapitala na pravljenje zakona.

Ne, ne, čekajte, ima i bolje...

Da li ste znali da je prva direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković, optužena za korupciju, da je država pre dve godine za njom raspisala poternicu jer se nije odazivala sudu pred kojim se vodio ovaj postupak za korupciju i da je ta direktorka optužena za korupciju, sve vreme dok se nalazila u bekstvu i na poternici, boravila u Beču jer je zaposlena u Ujedinjenim nacijama kao stručnjak u Odeljenju za korupciju? E, pa, sad znate.

Zorana Marković je optužena zato što je 2012. godine kao direktorka Agencije za borbu protiv korupcije prilikom kupovine zgrade u ime ove institucije, prema optužnici, u ugovor unela valutnu klauzulu koja je privatnoj firmi koja je zgradu prodavala omogućila protivpravnu imovinsku korist od 50 miliona dinara. Država je zgradu kupila bez tendera od firme povezane sa Milanom Narandžićem „Limunom“ koji je u „beloj knjizi“ Ministarstva unutrašnjih poslova o organizovanom kriminalu povezivan sa „Surčinskim klanom“. Tri godine pošto je zgrada prodata, 2015. godine, direktorka Marković je uhapšena u akciji „Rezač“ i posle dva meseca puštena iz pritvora. Tri godine kasnije, dakle, 2018. godine Više javno tužilaštvo podiže optužnicu protiv direktorke Marković i još 18 lica, a kako se ona ne odaziva pozivima suda, za njom se, pre dve godine, raspisuje i poternica. Za sve to vreme direktorka Marković se od poternice uspešno skriva u Ujedinjenim nacijama gde radi kao stručnjak za korupciju, što joj se ne može osporiti.

Da se prva direktorka Agencije za borbu protiv korupcije nalazi na poternici i da su joj „jataci“ niko drugi do Ujedinjene nacije i njihovo Odeljenje za korupciju javnost je saznala tek prošle godine u leto kada je portal Pištaljka, čiji sam osnivač i urednik, otkrio ovu skrivanu informaciju.

Zanimljivo, je l’ da? Ali, čekajte, ima još...

Samo mesec dana pošto je Pištaljka objavila da se direktorka Agencije za borbu protiv korupcije krije od suđenja za korupciju u Odeljenju za korupciju UN-a, Više javno tužilaštvo odlučuje da odustane od optužnice protiv direktorke Marković, a Srbija ukida poternicu za njom. Tužilaštvo posle pet godina od podizanja optužnice sada tvrdi da je ipak postojala odluka Vlade da se u ugovor o kupovini zgrade unese sporna valutna klauzula, te tako nema razloga dalje da goni zaposlenu ekspertkinju Ujedinjenih nacija iz odeljenja za korupciju. Znači li to da će pred sud dospeti neko iz tadašnje Vlade ko je doneo tu odluku, za koju se do sada mislilo da je donela direktorka Marković? Možda nadležni ministar ili tadašnji premijer Mirko Cvetković? Neko mora da odgovara za sve ovo, je l’ da? Neko će morati pred sud?

Neko hoće, ali ’ajde u pare da ni ne sanjate ko.

Na sud ide, na sud ideee... Pištaljka. Stvarno. Naš ekspert za korupciju iz UN tužila je Pištaljku i njenog glavnog urednika da su joj urušili ugled objavljivanjem tekstova koje uopšte ne demantuje. Nije to tako retka pojava kako biste pomislili. Nije nama u Pištaljci prvi put da nas tuže samo zato što smo objavili istinu. Tačnije, do sada su nas tužili isključivo zato što smo objavljivali istinu. Niko od onih koji su nas do sada tužili, a među njima ima visokih funkcionera vlasti baš kao i visokih funkcionera opozicije, nije nikada demantovao ni jednu jedinu reč koju smo objavili. Svi su samo osporavali naše pravo da objavljujemo istinite činjenice, i vaše pravo da ih znate. Tekstovi u kojima nema ni jedne neistine njima kvare reputaciju. Eksperta za korupciju, na primer.

Nije tu kraj... naprotiv.

Ono što neko vidi kao veliki problem, neko drugi vidi kao veliku šansu. Samo razmislite... Zar odlazak na sud sa bivšom direktorkom Agencije za borbu protiv korupcije i sadašnjim ekspertom za korupciju u UN koju mesecima bezuspešno jurimo da nam pruži odgovore na mnoga pitanja, nije sjajna prilika da te odgovore i dobijemo? Zato novinari Pištaljke jedva čekaju ovu priliku, i zahvaljuju se na njoj.

Youtube/SrbijaVideo/Screenshot

Ali, čekajte, bilo je još direktorki Agencije za borbu protiv korupcije.

Znate li da je jedna direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, a nije Zorana Marković, bila tužena za prikrivanje podataka o jednom funkcioneru iz vlasti? E, pa jeste. Treća direktorka Agencije po redu, Verka Atanasković, dospela je na sud, 2017. godine po tužbi redakcije Pištaljke za prikrivanje podataka o imovini tadašnjeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Stvar se završila predvidljivo, a opet pomalo neočekivano. Naime, neočekivano je bilo to što je sud osudio treću direktorku Agencije za prikrivanje podataka o imovini funkcionera, a predvidljivo to što je potom uložio veliki napor da presuda ne bude uručena tužiocima, što je dovelo do zastare predmeta, a to onda do toga da direktorka Verka faktički nije ni osuđena.

Iako treća direktorka Agencije nije prva koja je prikrivala podatke o imovini funkcionera, prva je koja je zato dospela na sud. I tokom mandata druge direktorke Agencije za borbu protiv korupcije, Tatjane Babić, u javnost nije moglo da „curne“ ništa sporno o imovini visokih funkcionera, što je ukazalo na veliki potencijal druge direktorke, koja je zbog iskazanog talenta unapređena u sudiju Ustavnog suda gde i sada radi. Prva direktorka Agencije, Zorana Marković je prikrivala imovinu ministara iz prethodne vlasti, pa je tako odbijala da pokrene postupak protiv ministra Dragana Šutanovca i da ispita odakle mu stan od milion i po evra na čuvenom vračarskom „pašnjaku“. Opet na zahtev novinara Pištaljke postupak je ipak pokrenut, ali direktorka nije ispitivala odakle ministru pare, nego samo da li je imovinu koju ima prijavio. Kad su ustanovili da je nije prijavio, rekli su da je imao iskrenu nameru da je prijavi, što je onda potvrdila tadašnja državna sekretarka u ministarstvu koje je Šutanovac vodio, a danas ministarka za evropske integracije Tanja Miščević, pa je ministar zahvaljujući tom svedočenju oslobođen od daljeg gonjenja i kazne.

Ne, čekajte, nisu sve direktorke Agencije bile ovakve...

Bila je i četvrta direktorka Agencije, Majda Kršikapa, iz Visokog saveta sudstva. Direktorka Kršikapa bila je direktorka samo tri meseca posle čega je, bez obrazloženja, dala ostavku i više se nije pojavljivala u javnosti. Niko nikada nije objavio razloge njene ostavke, a jedini komentar u nedostatku informacije bio je da je četvrta direktorka poštena osoba.

Tanjug/Dimitrije Goll

Posle četiri direktorke Agencija je okušala sreću sa jednim direktorom. Peti direktor Agencije za sprečavanje korupcije bio je Dragan Sikimić, inače donator vladajuće stranke. Sikimić je na funkciju petog direktora Agencije došao sa iskustvom savetnika u kancelariji Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu i pravnika u kompaniji Miroslava Miškovića. Mandat petog direktora obeležilo je uvođenje lobiranja u sistem i postavljanje Agencije kao glavnog mesta za obučavanje lobista.

Šta nama to govori?

Pa, ne znam, hajde da vidimo. Šta nam govori činjenica da se u instituciji koja treba da sprečava korupciju obučavaju ljudi da se služe korupcijom?

Lobiranje je po definiciji predstavlja razmenu uticaja za novac. Ne bih umela u kraćem da opišem srž korupcije. To što je lobiranje legalizovano, dakle to što je korupcija, i to ona najopasnija i sa najdalekosežnijim posledicama, a to je ugradnja korupcije u zakone, učinjena zakonitom, to je ne čini manje korupcijom. Opasnost današnje korupcije skriva se upravo u činjenici da je većina koruptivnih delatnosti potpuno legalizovana. Ugrađena u zakone. U procedure. Najrazvijeniji koruptivni sistemi imaju najsavršenije procedure. Imaju i procedure za procedure.
Kada je delegacija Pištaljke pre skoro godinu i po dana u Ujedinjenim nacijama, u ime države Srbije kao predlagača, pregovarala o usvajanju prve Rezolucije o zaštiti uzbunjivača u svetu, suočili smo se sa velikim pritiskom, pre svega razvijenih zapadnih zemalja predvođenih Amerikom, da se u rezoluciju ugradi sistem koji bi korumpiranim kompanijama omogućavao da izbegnu istragu o korupciji. Taj sistem podrazumeva da korporacije u kojima uzbunjivači otkriju korupciju plate državi, a država onda uzbunjivaču, da ništa od toga što je uzbunjivač otkrio ne dospe u javnost.

Kada smo se ovoj koruptivnoj proceduri, inače odomaćenoj u Americi, snažno usprotivili, suočili smo se sa snažnim pritiskom većine bogatih zemalja, predvođenih Amerikom, a onda čak i sa pritiskom velikih advokatskih kancelarija koje su aktivno lobirale u Ujedinjenim nacijama da se ovaj sistem ugradi u Rezoluciju. Jer, ugrađivanje ovog koruptivnog sistema u Rezoluciju, značilo bi da će se isti sistem dalje implementirati u nacionalne zakone širom sveta. A to bi opet značilo zaštitu korumpiranih korporacija u svim zemljama i nepresušni izvor posla za advokatske korporacije koje zastupaju uzbunjivače u ovim dogovorima. Argumentacija onih zemalja koje su vršile pritisak da ovaj sistem „nagrađivanja uzbunjivača“, kako su ga oni predstavljali, uđe u rezoluciju, svodile su se na navodnu brigu o uzbunjivaču.

Iako je istina da život uzbunjivača pre i posle uzbunjivanja nikada više ne može biti isti i da je egzistencija uzbunjivača jako ugrožena, mi iz Pištaljke za 15 godina nismo sreli uzbunjivača koji bi trampio istragu protiv korumpiranih moćnika u zamenu za novac. Prisutnima smo rekli i da su srpski uzbunjivači koji su učestvovali u izradi srpskog Zakona o zaštiti uzbunjivača, što je jedini slučaj u svetu, odlučno bili protiv bilo kakvih nagrada za uzbunjivače. Nisu hteli da bilo čime kompromituju svoju borbu. Na kraju smo delegate u UN-u pitali: „Čemu rezolucija o zaštiti uzbunjivača ako će korumpirane kompanije prljavim novcem koje su zaradile zahvaljujući korupciji platiti onima koji su ukazali na tu korupciju da ćute. Čemu onda sve ovo?“.

Odgovor na ovo pitanje je bilo teško odustajanje od ovog predloga. Kasnije smo čuli da je poznata kancelarija sa svojih 19 advokata koji su došli da lobiraju za ugradnju ovog sistema u Rezoluciju, bili jako ljuti na Srbiju. Sve je išlo po planu i onda je dvoje uzbunjivača iz Srbije sve pokvarilo. Taj savršeni plan da sve bude po zakonu.