Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Japanski folklor u Skupštini

Kada je Kosta K. maja pretprošle godine ispalio smrtonosne hice u svoje školske drugare i čuvara škole, naši opozicionari, spontano okupljeni u grupi "Srbija protiv nasilja", kao jedan od uzroka ovog pokolja i nasilja u Srbiji uopšte, ne grešeći mnogo, istakli su rijaliti programe ukazujući na to da deca u svom odrastanju i razvoju kopiraju ponašanje odraslih koje vide kao model. Zaista, deca mnogo bolje uče iz ponašanja, nego iz reči odraslih.

Postoji i "kameleon efekat", to jest nesvesno imitiranje i prilagođavanje našoj okolini, jer nam to pomaže da se osećamo prihvaćenijim i sigurnijim u društvenom okruženju. Ovaj fenomen su nizom eksperimenata dokazali profesorka psihologije na Djuk univerzitetu Tanja Čartrend i njen kolega sa Jejla Džon Bardž.

Imajući ovo u vidu, sasvim je jasno kako su deca u Petoj beogradskoj gimnaziji došla na ideju da se na onaj odvratan način ponesu prema svojoj novoj v. d. direktorki Danki Nešović. Za takvo ponašanje, što je najgore u celoj toj priči, imali su podršku i svojih nastavnika i roditelja, koji su ih, sasvim je verovatno, svesno ili nesvesno, i naveli na takvu "akciju".

Učenici su novu v. d. direktorku ispratili divljački, praveći nepodnošljivu buku, urlajući, duvajući u vuvuzele i pištaljke. Ne znam kakav je čovek Danka Nešović. Možda je čestita, a možda i pokvarenjak, ali to je potpuno nebitno za ovaj slučaj. Uostalom ne znaju je ni nastavnici koji nisu želeli da prisustvuju nastavničkom veću koje je sazvala kako bi se upoznali, a još manje je znaju deca.

Dakle, kakva god da je direktorka Nešović, učenici i nastavnici Pete gimnazije su se onakvim ponašanjem pokazali kao gori od nje.

A gde su to mogli da vide? Na primer, na studentskim protestima na Autokomandi i u Novom Sadu, gde su demonstranti na istovetan način maltretirali novinare televizija koje im nisu po volji, o čemu sam već pisao.

A gde su studenti takav način maltretiranja mogli da vide? U Skupštini Srbije, instituciji koja bi trebalo da bude hram demokratije. Tamo su poslanici dela opozicije na istovetan način maltretirali svoje kolege iz vladajućih stranaka.

Time su i ti poslanici pokazali da su, kakve god bile njihove kolege iz vlasti, gori od njih. A ovo je utoliko strašnije što se oni, opozicioni poslanici, stalno predstavljaju kao "lepše lice Srbije", kao zagovornici pristojnosti, "evropskih vrednosti", svetske Srbije koja se suprotstavlja ovoj "zatucanoj" i "krezuboj".

Oni čak i ovaj skandal koji su izveli u utorak, na početku Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u 2025. godini, pokušavaju da predstave kao nešto "svetsko". Tako nam Aleksandar Jovanović Ćuta poručuje: "Dimne bombe su, kako bih rekao, deo folklora i ispred grčkog parlamenta, imate to i u Japanu, nekakve scene sam gledao, nije to ništa novo, nismo mi ništa različiti od celog sveta."

Što se tiče grčkog parlamenta, ključna reč je "ispred". Istina je da je ispred grčke skupštine bilo nasilnih nereda i dimnih bombi, baklji, suzavaca, ali ispred, a ne u skupštinskoj sali. Jedini incident koji sam pretražujući internet uspeo da pronađem vezan za grčku skupštinu je tuča dvojice poslanika iz 2017. godine.

Ne znam kakve scene Jovanović misli da je video u Japanu, ali ni tamo ništa slično onoj sramoti koju su nam priredili u utorak nije zabeleženo. I tu sam uspeo da pronađem samo jedan incident iz 2015. kada su opozicioni poslanici pokušali da otmu mikrofon od predsedavajućeg kako bi sprečili odobrenje za slanje japanskih vojnika u borbene akcije izvan Japana prvi put od Drugog svetskog rata. Dimnih bombi i suzavaca nije bilo.

Hvatanje za japanski "folklor" Jovanoviću nikako ne bih savetovao, jer bi onda morao da počini sepuku, kao što je to, na primer, uradio genijalni pisac Jukio Mišima pošto mu je propao državni udar 1970. godine. Ali Jovanović, sigurno, više voli Mišiminog književno-političkog antipoda Harukija Murakamija, što je legitimno, ali nije "folklorno".

Možda je Jovanović mislio na lažnu državu Tajvan, u čijem su parlamentu incidenti mnogo brojniji nego u japanskom, ali i tamo se radi o tučama među poslanicima, a nikako o bacanju dimnih bombi i suzavaca u skupštinskoj sali.

Koji je to, onda, "svet" u čijem se parlamentu dešavaju ovakve stvari? Uspeo sam da nađem samo tri slučaja. Prvi je nama dobro poznat – u lažnoj državi koja nije Tajvan aktuelni "premijer" Aljbin Kurti, zajedno sa svojim sledbenicima dok su bili opozicija 2015, bacao je suzavac u skupštinskoj sali zbog sporazuma o granici sa Crnom Gorom.

Drugi su Kurtijevi sunarodnici u matičnoj državi koji su u novembru 2023. i septembru 2024. palili baklje i palili stolice.

Treći slučaj je ukrajinska Vrhovna rada u kojoj su poslaničke tuče, kao na Tajvanu, zaista postale stvar folklora. Tamo su 2010, tokom masovne tuče poslanika, bacane dimne bombe i jaja. Da je Ukrajina "svet" na koji bi domaći opozicionari voleli da se ugledaju, i nije neko iznenađenje s obzirom na to da su neki od njih otvoreno pozivali na "majdan" u Srbiji.

Poražavajuće je da su naši opozicioni lideri u takvom mentalnom stanju da se ponose onom sramotom iz Skupštine. Tužno je da je neostvareni vatrogasac Radomir Lazović toliko odlučan da nadmaši Danila Batu Stojkovića u ulozi Babija Papuške, marginalca koji je umislio da je revolucionar iz filma "Kako sam sistematski uništen od idiota", da izjavljuje kako "bez podrške građana, organizacija civilnog društva, stručnjaka i drugih sve ovo ne bi postigli". Zaista, a šta su to postigli?