Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Lepota nasilja

Prvi put sam pomislio kako studenti treba da nose uniforme dok sam, pre neki dan, gledao izjavu jedne predstavnice te populacije, na N1.

Preslatko dete, nasmejano, ozareno, lepo, objašnjavalo je kako studenti šire ljubav i kako su protiv nasilja. I sve to ispred RTS-a, koji su baš tada blokirali, zabranjujući zaposlenima da uđu u zgradu, da rade svoj posao.

Za nju ta sitnica, da nekoga ne puštaš da ide na posao, nije nikakvo nasilje, pošto je ona došla da širi ljubav i bude protiv nasilja.

I to jeste najstrašniji deo priče. To nasmejano, našminkano, ulickano nasilje, koje se krije iza lepih i veselih lica.

Lica čiji izgled izaziva i samilost i saosećanje, lica koja svojim izgledom pozivaju da im se unapred sve oprosti. Pa i to što su uzeli RTS za taoca. Kakve veze ima, kada oni to zovi širenjem ljubavi.

Zato ih, i u to duboko verujem, treba nekako obeležiti. Uniformom, pre svega. I bejbi roze da bude, svetlo plava, ali da znam da je uniforma, i da znam ko je u njoj, kao i šta će da nam radi.

Huligana kada vidim na ulici, izdaleka, znam da je huligan, pošto on emituje ljutnju na kilometar oko sebe i isto tako, ljuto, je obučen. To mi, onda, daje priliku da se na vreme sklonim, pređem na drugu stranu, i prođem sasvim neoštećen.

Sa ovima je totalno drukčije. Divna deca, vesela, osmesi od milion dolara, nebeska lepota, a onda te uzmu za taoca. I objasne ti da tako šire ljubav, pa ti ništa drugo ne preostaje osim stokholmskog sindroma i zaljubljenosti u njihovu mladost.

Pošto je i ona, još jedno divno opravdanje. I pošto nema mi šta da se bunimo kada nas neko tako fin i lep, a po neki i maloletan, mesecima maltretira.

I to ne samo blokadama i uzimanjem talaca, nego i teranjem u zadruge i plenume koji će onda da o svemu lepo odlučuju, šta će nam i Skupština i vlada. Skupimo se, svi, ili bar oni koji su odlučili da se skupe i da je baš njihov skup i nadležan i bitan, pa, bez obzira na broj, izglasaju, na primer - budžet. Ili odluče o sankcijama Rusiji. O novim investicijama. Spoljnoj politici. Porezu. Platama, subvencijama poljoprivredi, vojnom roku, školskoj godini, ocenama, svakom direktoru, čistačici, vozaču, a na red će, posle svih tih važnih pitanja, sasvim sigurno da dođu i pekari i moleri.

Tanjug/Sava Radovanović

I hleb ima da košta koliko plenum i zbor kažu, pa makar ga i ne bilo posle toga. 

Pa stvarno, odavno, još od francuske i oktobarske revolucije, sumanutost nije tako dobro izgledala, niti je bila toliko uvijena u lepotu i mladost.

Uz važnu napomenu, koja nas sve vodi ka ozbiljnoj kultur segregaciji: ko ne misli baš onako kako misle ti slatki i divni, e taj je "ćaci". I bar deset ih znam koji to lepe svima koji ne misle isto kao oni, a da sami nisu tri ispita u životu položili.

Kakve veze to ima, kada su oni za mlade i lepe, za studente, ali one iz blokade, a ne one seljake iz Pionirskog parka, čiji zahtev je dosta idiotski - hoće da idu na fakultet i uče.

Ne može. Lepa deca šire ljubav i takve na fakultete ne puštaju. Pošto je učenje, valjda, nasilje, a blokada i uzimanje talaca je - učenje.

Što bi rekli, najvažnije životne lekcije: kako da sve s***em, a da, pri tom, i super izgledam. Za Instagram. I Tik Tok. I N1, koji me obožava.

Divota jedna, te stoga ponovo moram da insistiram na uniformama. Em su dobre za slikanje, em ću na vreme da znam s kim imam posla.

I, po mogućstvu, da im ovi dobrotvori uniforme kupe u Hugo Bosu. Ti su već šili za mlade i lepe, znaće to ponovo da urade.