Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Arhipelag Srbija

Tuga je kolevka besa. Činjenica da si, bez svoje volje i krivice, suočen sa gubitkom, nesrećom, naravno da te čini ljutim, da želiš nekako, nekome, da naplatiš, da imaš potrebu da neko bude kriv, da odgovara.

Kada se onaj beton sručio na četrnaestoro ljudi, na decu, mlade, stare, kada su oni zgnječeni, u trenu, najnormalnija reakcija svakog tužnog čoveka u ovoj zemlji (a svi su bili tužni), bio je bes.

Neko jeste, negde, pogrešio. Neko jeste odgovoran za loše urađen posao, ili neurađen. Neko mora da se suoči sa krivicom, i sa pravdom.

Kako to sprovesti, kako proći kroz taj proces, nije više pitanje same države, nego celog društva.

Hoće li da ostavi sve po strani, da se pravi ludo; hoće li da istraži šta se tačno dogodilo, pronađe, procesuira i osudi krivce; hoće li da da oduška besu i odmah, bez suđenja, poskida glave onima čiju krivicu pretpostavlja, priželjkuje.

Odgovor na to pitanje, šta ćemo da uradimo, jeste i odgovor na ono najvažnije - u kakvom društvu hoćemo da živimo.

Kada se pogleda faktografija, događaji u prvih 48 sati posle nesreće, dosta je sve jasno:

Osam sati posle nesreće, u obraćanju naciji, predsednik države precizno je rekao da se mora utvrditi i krivična i politička odgovornost.

Isto to ponovio je i premijer.

Policija i tužilaštvo su krenuli sa saslušanjima, i u prva dva dana ispitali više od 40 ljudi.

Drugim rečima, mehanizam je pokrenut, a na državi je da uradi sve da se taj posao što pre privede kraju, da u njemu nema zaštićenih, da sve činjenice i svi koji su odgovorni, budu otkriveni.

S druge strane, jedan deo društva, očigledno, nije hteo da čeka. Marinika Tepić je zaključila da je reč o "ubistvu", a organizovan je i protest na kojem se uzvikivalo "ruke su vam krvave" i "robija, robija", a nekoliko zgrada i ulica je obeleženo otiscima dlanova umočenih u crvenu farbu.

Drugim rečima, i to jeste problem, deo društva koji tvrdi da je bolji, da bi, sa njim na čelu, i društvo postalo bolje, ponovo se odlučio za one metode koji nas ne čine društvom, nego plemenom.

Plemenom u kojem će, posle svake nesreće, neko biti ritualno pogubljen, i u kojem će linč biti osnovni instrument sprovođenja pravde.

Kanalisanje besa ljudi na tu stranu, nije samo opasno, nego i pogubno, za celo društvo, pošto tom lancu nema kraja. Tu više nema izbora, nema suda, nema ničeg osim pukog, beskorisnog i u suštini bespomoćnog nasilja.

Tu se sve zasniva ne na pretpostavci nevinosti, nego na pretpostavljenoj krivici, zbog koje neko mora da ode na lomaču.

I sve snage tog dela društva uperene su ka tome. Mediji, koji tvrde da su nezavisni, slobodni, otvoreno podstiču taj način, pa često dolaze i u komične situacije.

Intervjuišući jednog od organizatora nedeljnog protesta, kojeg je prethodno policija privela, ispitala i pustila, reporter N1 je, čuvši kako je policija htela da organizatora ispita da li u pozivu na protest ima elemenata krivičnog dela "rušenje ustavnog poretka", sav začuđen uzviknuo: "Pa vas su priveli preventivno, dok još nisu imali razlog!".

Tanjug/Nenad Mihajlović

Čovek, pri tom, izveštava sa skupa koji je "preventivno" organizovan, dok još ne postoji razlog (niko još nije negirao pitanje odgovornosti, niko nije oslobođen, nikakvog suđenja na kojem bi krivci bili pušteni nije bilo), osim ako razlog nije to što čitava vlada, i Vučić, nisu, odmah po nesreći, povešani ispred železničke stanice u Novom Sadu.

Klasično huškanje, uz niz drugih primera. Od naslova u "Danasu", u kojem se tvrdi da je Vučić izjavio da smo "svi, u poslednjih šezdeset godina, krivi za nesreću u Novom Sadu" (što je klasično izvrtanje njegove izjave, rekao je da smo svi krivi što nismo više uradili za infrastrukturu u ovoj zemlji u poslednjih šezdeset godina), do kolumne na N1, u kojoj žena, koja se devedesetih više bavila švercom nego novinarstvom, napiše da se u poplavama u Obrenovcu podavilo 57 ljudi. Utopilo ih se 17 (piše to čak i u vesti N1 o poplavama, do koje vodi link u kolumni), ali ona valjda tako navikla. Kupiš za 17, prodaš za 57.

Sve to ne može drukčije da se objasni nego kao želja da, u trenutku kada neko pokušava da utvrdi odgovornost, ti izdejstvuješ prečicu, pa huškaš na linč i odmazdu, na defenestraciju (izbacivanje kroz prozor), ubeđen da je to društveno koristan posao.

U svom eseju "Linčovanje i izgovori za linčovanje", objavljenom 1901. godine, Ida Vels Barnet, koja je istraživala slučajeve linča u Americi, pisala je kako je za taj čin, koji je takođe izraz straha, nesigurnosti i potrebe za pravdom, najpre potrebno pretpostaviti nečiju krivicu, a zatim od njega napraviti "moralnog monstruma".

Isto se i sada dešava. Ljudi kojima su "ruke krvave", a to su, za deo društva, svi koji su na vlasti, i svi koji ih podržavaju, svakako su "moralni monstrumi", a krivica im je uveliko pretpostavljena.

Euronews/Mirko Todorović

Pristati na to, isto je što i pristati za očekivani nastavak: da ljudi, kao u ona vremena u Americi, budu povešani zato što su "nepopularni", imaju "lošu reputaciju", ili zbog "uvrede", "kršenja ugovora" (onog koji ih je držao u ropstvu), "nepoznate optužbe", "bez optužbe", ili zato što su "pucali na zečeve".

Sve su ovo bili razlozi, zapisani, zavedeni, za linč.

Tražiti takvo društvo, liči, takođe, na potrebu za onom najgorom verzijom sovjetske države, iz prve polovine XX veka, u kojoj bi, na mitingu, neki politički komesar pitao gomilu kakvu kaznu je zaslužio "izdajnik partije i Sovjetske Rusije". Gomila bi odgovorila poklikom: "Smrt", i sve se završilo ubijanjem gotovo 30 miliona ljudi po raznim logorima.

Tražiti takvu državu, u kojoj se zna unapred ko je za "robiju", i to na samom početku procesa kojim se traga za odgovornošću, znači da te nikakvi procesi, institucije, sudovi, ne zanimaju, i da je, sve što želiš, nečija glava.

Pretpostavljam da može i tako, samo se nešto plašim da, na tome, ne može da se završi. Svaki Robespjer u istoriji, koji je ljude slao na giljotinu, skončao je svoju krvavu i bednu karijeru, na istoj toj giljotini.

Ne možeš da pokreneš taj talas, a da te ne zahvati. Ne možeš da stalno pokušavaš da sve završiš na ulici, da vičeš da u Novom Sadu treba da "pukne", a da sutra, neko drugi, na toj ulici, ne pukne tebe.

EPA-EFE/MARKO KAROVIC

I ako ima normalnih, ili bar koliko toliko nenapaljenih, u tom delu društva, njihov prvi zadatak mora da bude zaustavljanje besmisla.

Ako ništa drugo, ono zato što ni jedan slični pokušaj (kao onaj posle majskih tragedija), ni njima ništa nije doneo.

Broj onih koji bi sada da pobacaju kroz prozor "odgovorne", ipak je, u ovoj zemlji, mnogo manji od onih koji ne vide rešenje za tugu u izazivanju nove tuge, niti odgovor na nesreću, u novoj nesreći.

Pogotovo ne pre nego što se stvarno nešto neprimereno desilo, i krivac bio oslobođen. Pogotovo ne "preventivno".

Shvatiti da taj deo Srbije jeste veći, značio bi, bar za opoziciju, i povratak pravoj politici, u kojoj je zalaganje za utvrđivanje odgovornosti sasvim legitimno, i raskid sa raznim aktivistima, lumpen intelektualcima, i kineskim verzijama Grete Tunberg (a ona je i sama kineska verzija), kojima sve ovo jeste jedan divan performans i prilika da se proslave na mrežama, izigravajući revolucionare.

Na kraju, baš zbog tog, većeg dela Srbije, država, njena vlast, danas mora da bude brža nego ikada, i što pre razreši ceo slučaj.

Ne zbog njegovog besa, nego zbog njegove tuge.