Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Teorija čegrtaljke

O studentima ću samo kratko, pošto imam nekoliko komada istih u kući, pa vrlo dobro znam: u svakom trenutku su spremni da menjaju svet, ali da pospreme svoju sobu, e, to je već problem. Ozbiljan, motka mora da radi da bi se rešio.

I to kažem iznerviran patetikom koja prati najnovija studentska gibanja, i ide dotle da ih jedan ugledni vladika, koji se predstavlja kao intelektualac, naziva "vitezovima".

Dosta neoprezno, za intelektualca (za zatucanog vladiku je sasvim ok), pošto bi svaki takav morao da bude obavešten da je čitav koncept "viteštva" izmišljen, i da su to uradili hroničari raznih velikaša, ne bi li našli opravdanje za nepočinstva, pljačke i zločine, koje su ovi zdušno činili (Johan Hojzinga, "Jesen srednjeg veka").

Stoga drugu vladiki-intelektualcu, toplo preporučujem knjigu "Putevi Svile" Pitera Frankopana, u kojoj se nalazi moj omiljeni odgovor na ponude koje dolaze od duhovnika-propagandista.

Elem, beleži Frankopan, pozivajući se na arapske izvore, uoči Prvog krstaškog rata papski emisari su stigli na Siciliju. Zadatak - da ubede Rodžera od Sicilije, njenog vladara, da bi bilo lepo da se pridruži pohodu, a sve u ime vere, oslobađanja Hristovog groba, viteškog duha, pravde i istine.

I kada su mu sve to lepo predočili, ovaj gospodin, koji je sasvim lepo, na toj Siciliji, živeo, trgovao i družio se i sa muslimanima i sa Grcima, kojih je bilo mnogo više nego njegovih Normana, mirno je podigao nogu i glasno prdnuo.

"Po mojoj veri", rekao im je potom, dok su bili zblanuti, "u ovome što sam uradio ima više istine nego u svemu što ste mi upravo ispričali".

Drugim rečima, vekovima pre nego što je Hari Frankfurt napisao svoj čuveni esej "O proseravanju" (još malo literature za vladiku), Rodžer I Sicilijanski je vrlo dobro znao šta su i proseravanje i proseravajuća patetika, baš i kako se prema njima treba odnositi, bez izuzetaka.

Pardon, postoji jedan. Viteštvo je, poput svake lepe izmišljotine, bilo povezano ne samo sa izmaštanom čašću, nego i sa isto takvim, izmaštanim, ljubavnim zanosom. Čista erotika, što bi rekli. Svaki vitez je imao svoju ljubu, za koju je, odan, bio spreman na sve, voleći je čisto, besprekorno, što je još jedna maskarada, pošto su, u ta vremena, žene vrlo često otimali i još češće silovali.

Opet, ako zanemarimo tu ružnu pozadinu, lep je to ideal, treba studenti da ga se drže, da se vole deca (bez brisanja o zavese, molim, i to sam viđao), uz samo još jedno upozorenje: ako je studentski ideal ljube Marinika, sve sa onom čegrtaljkom, terajte se, deco, da ne kažem gde, nešto svakako nije u redu sa vama.

Pa, stvarno. Zamislite Mariniku, na onim drvenim tribinama, okruženu zastavama, sa šiljatom kapicom, prekrivena velom, kao zao duh, i maše sporo, smoreno, onom čegrtaljkom, a dole vitezovi treba ljuti boj da biju, koplja i mačeve oštre da ukrste. Užas. Obese se koplja, onemoćaju, rašrafe oklopi, mačevi neće iz korica, buzdovani klonu, iz štitova suze liju. Tišina na tribinama, niko ni da zucne, u dole svi gledaju, i samo se ona čegrtaljka čuje: Čegrt, čegrt. Zlosutno, teskobno, kao da ti dementori buše lobanju, pre nego te odnesu.

Naježi se čovek, strese se, crne ga misli obuzmu, sve i da je student, pa, humanosti radi, nećemo više o tome, nego da malo uozbiljimo.

Reč je, naime, o zahtevima, studentskim, i onim koji su isti kao studentski. Odgovornost, procesuiranje, objavljivanje dokumentacije.

I da ne pričam sada o tome kako bi izgledalo to kada studenti filozofije i elektrotehnike krenu da čitaju dokumentaciju o nekom građevinskom projektu, i šta bi oni tu našli, šta bi razumeli, važnije je to da postoje jasna psihološka objašnjenja za te zahteve.

Kada se dogodi nešto tako strašno i veliko poput nesreće u Novom Sadu, nastaje ogroman prostor za teorije zavere, zahvaljujući onom što nauka zove: proporcionalna pristrasnost.

Ukratko, ona se bazira na tezi da iza velikih događaja mora da leži i isto toliko veliki uzrok.

Ljudima (studentima, bilo kome), i to nema veze sa stepenom obrazovanja, mnogo je urođenije da na takve događaje reaguju intuitivno, na prvu loptu, nego da se bave ozbiljnom analitikom, promišljanjem, traganjem za činjenicama.

Brza i jednostavna objašnjenja su ono što traže, pa je dosta jasno da baš reči kao što su: "korupcija", "krađa", "ugrađivanje", "zataškavanje"... ispunjavaju sve uslove da budu upravo to - idealni odgovori.

U svetu u kojem živimo sve to postoji, svakako i kod nas, pa zašto bi se onda neko trudio da ide dalje od toga. Dovoljno je da ponavlja sve to, i izgledaće mu da je rešio sve što treba da se reši. Student filozofije, pa i brucoš, ubeđen je da će da otkrije veliku tajnu, samo da pročita nekoliko hiljada stranica građevinske, specifične i stručne, dokumentacije. Ma, jok. Dovoljno je da je vidi, i iz daleka, i sve će da zna.

Veliki događaji imaju veliki uzrok, i to je to. Po jednom istraživanju, više od polovine Amerikanaca i danas veruje da  Džona Kenedija nije ubio samo Harvi Li Osvald.

Dalje, oni koji su se ozbiljno bavili teorijama zavere, istraživali tu pojavu, otkrili su tri pokretačka mehanizma koji ljude vode u prihvatanje teorija zavere.

Prvi je epistemološki (potreba da se razume, objasni, sopstveno okruženje), drugi egzistencijalistički (potreba da se čovek, u svom okruženju, oseća bezbedno, da ga kontroliše), i treći je socijalni (potreba da čovek stvori pozitivnu sliku samog sebe u određenoj grupi).

Kod prva dva mehanizma, koja su vrlo povezana, uticaj teorija zavera je efektan, ali, na duži rok, veoma negativan.

Pre svega zato što one daju te kratke i jasne odgovore, koji čoveka ubede i da je razumeo okruženje, zna šta se tu dešava, i savršeno time upravlja, bezbedan je, jer zna.

Problem nastaje kasnije, kada teorije zavere čoveka uvuku u svoj svet, i kada on počne da sumnja upravo u ono što mu se činilo da zna, zbog onoga što mu se čini da zna.

Primer sa stanicom je idealan. Ako verujem da je neka "korupcija" srušila tu nadstrešnicu, šta je sa nadstrešnicom na mojoj zgradi? Šta je sa samom zgradom? Šta sa mostovima, putevima, ljuljaškama u parku, šta je sa tramvajima, autobusima, avionima, kolima koja sam kupio?

Nerazumevanje okruženja i nesigurnost, one koje je neko verovanjem u teoriju zavere pokušao da neutrališe, vraćaju se u svom punom sjaju. Ljudi koji u to zapadnu, protestvovaće, svakom prilikom. I biće iskreni u tome.

Kada je reč o trećem mehanizmu, onom socijalnom, njega gledamo već godinama, pošto je vezan za pripadnost određenim grupama.

U šta grupa veruje, moram i ja, pošto, ako posumnjam, sledi ostrakizam (izbacivanje iz grupe). Društvene mreže su glavni akteri u ovoj igri, a vrlo je čest slučaj, po istraživanjima, da grupe koje su formirane oko gubitničke političke opcije, i kreiraju i šire teorije zavere (eto Marinike gde joj se nisam nadao, i dalje je zastrašujuća).

Takođe, po istim istraživanjima, teorijama zavere pomaže i kolektivni narcizam, koji nastaje u grupama koje formiraju oni koji misle da su bolji, obrazovaniji, pametniji (Jovo Bakić, Proglas), od onih drugih, pa moraju da nađu neki razlog zbog kojeg oni nisu centar sveta, a trebalo bi.

Uz to, teorije zavere šire, prihvataju kao objašnjenje, i one grupe koje su ubeđene da su žrtve nekih većih, moćnijih grupa (srpska opozicija).

Sve zajedno, paradi svega ovoga prisustvujemo poslednjih dana, svakodnevno, uz učešće ogromnog broja i jurodivih, i pažnje željnih lumpen intelektualaca, i narcisoidnih glumaca, i studenata koji sobe nisu sredili, a nađe se i poneki vladika, pod kodnim imenom Iznogud.

I njemu, pravo da vam kažem, mogu, donekle, i da oprostim. On veruje i da je neko hodao po vodi, i ustao iz mrtvih, što je najveća teorija zvere svih vremena, da vam ja kažem, a u Boga uopšte ne sumnjam.

Prema tome, moguće je da i u vitezove veruje. Što ćemo teško da izlečimo. Zbog Marinike, sa čegrtaljkom, naleteo je vladika i na nju.

I šta da vam kažem. Isus u pustinji da je nju sreo, umesto onog nečastivog, pristao bi na sve, a kamoli običan vladika. Dušegupka je to, za svaki razum. Izgubiš ga, i svevišnji tu ne pomaže, dok je gledaš kako polako vrti onu čegrtaljku. Čegrt, čegrt. Ko ono klatno kod Edgara Alana Poa.

I šta će vladika, jadan, tamo gde ni etos, ni logos, ne pomažu. Samo patos. Bukvalno.