Paralele između Trampovog i Niksonovog šoka: Kako Amerika stvara, pa ruši globalne sisteme kada joj više ne odgovaraju
Komentari
19/04/2025
-22:09
Na mestu vodeće supersile, Sjedinjene Američke Države su kroz istoriju pokazale sposobnost da preoblikuju svet po svom nahođenju, ali i da ga bace u haos kada im sopstvena pravila i sistemi više ne odgovaraju. Često korišćena fraza "poredak zasnovan na pravilima" (rules based order) koja opisuje globalno uređenje kroz mehanizme raznih međunarodnih organizacija, zapravo zavisi od američke moći i volje da sprovodi svoja pravila širom sveta i finansira institucije poput SZO, STO, MMF-a...
Šta se dešava kada Amerika više nije voljna da održava taj poredak, ili makar njegov privid, svet je prethodni put iskusio 15. avgusta 1971. tokom tzv. Niksonovog šoka i rušenja Bretonvudskog sistema iz 1944. Nagli proces okretanja leđa globalizmu građenom od kraja Hladnog rata američkog predsednika Donalda Trampa takođe je šokirao svet i ima dosta sličnosti sa prethodnom reorijentacijom.
Prema Bretonvudskom monetarnom sistemu jedna unca (28,35 grama) zlata koštala je tačno 35 dolara, a druge strane valute su bili fiksirane za dolar. To je u teoriji značilo da bi dolar uvek bio zamenjiv za zlato i obratno, što je garantovalo vrednost i drugim vezanim valutama.
U prvim godinama nakon Drugog svetskog rata sisten je odlično funkcionisao jer su porušena Evropa i Japan vapili za dolarima da bi kupili američke industrijske proizvode poput, čelika, automobila i drugih mašina.
Da bi razumeli zašto je 37. američki predsednik Ričard Nikson srušio taj, treći po redu, zlatni standard, zamenivši ga slobodno plutajućim "papirnim" valutama, i uveo carine od 10 odsto na kompletan uvoz, moramo razumeti istorijske okolnosti na početku 70-ih godina u Americi.
Od 1950. do 1969., kada su se Nemačka i Japan obnovili, američki udeo u svetskom ekonomskom proizvodu znatno je opao, sa 35 na 27 posto. Drugim zemljama je trebalo manje dolara, a više nemačkih maraka, jena i franaka, a Amerika je do tada već preplavila planetu svojom valutom. To je značilo da kurs od 35 dolara za uncu postoji samo na papiru i da SAD zlatnim rezervama ne mogu ni približno da pokriju dolarske rezerve stranih banaka, zbog čega je postojala opasnost od "juriša" na zlato (masovnog otkupa).
Tanjug/AP/Mike Groll
Do 1971. godine, američke rezerve zlata su se smanjile na 10.000 metričkih tona, sa skoro 16.300 tona iz 1945, pri čemu su centralne banke izvan SAD držale 14 milijardi dolara, a SAD mogle da pokriju zlatom svega 3,2 milijarde još 1966.
Povezane vesti
Neki od glavnih razloga za preterano emitovanje dolara su finansiranje Korejskog rata, ali i Vijetnamskog rata, koji je na kraju izgubljen uz ogromne troškove, nemire i razdor u čitavom društvu. Široki socijalni programi (Great Society) predsednika Lindona Džonsona sa ciljem da eliminišu siromaštvo i drastično prošire program socijalne zaštite takođe su tokom 60-ih intenzivno praznili američku kasu.
Podsetimo da je pre svega toga, Amerika sprovela Maršalov plan obnove Evrope i Japana, da bi se u zamenu za ova tržišta otvorila za američku robu i postala veliki uvoznici. Međutim, jačanjem zapadno-nemačke i japanske ekonomije "dividende" Maršalovog plana počele su da presušuju kako je rastao izvoz tih zemalja u SAD.
Početak 1970-ih je bio period velikih ekonomskih izazova za SAD, sa inflacijom od 5,84 odsto 1971. godine, nezaposlenošću od 6,1 odsto i rastućim trgovinskim deficitom.
Niksonova strategija zvana Nova ekonomska politika zasnivala se upravo na smanjenju nezaposlenosti i inflacije i zaštiti američkog dolara. Mere su uključivale 90-dnevno zamrzavanje rasta cena i plata, smanjenje poreza za srednju klasu i 10 odsto dodatnih tarifa sav uvoz.
Niksonov šok doveo je do kolapsa Breton Vudsa, pri čemu su promenljive stope postale standardne, što je doprinelo stagflaciji iz 1970-ih, što je kombinacija visoke inflacije i nezaposlenosti.
Grupa od 10 najindustrijalizovanijih nacija, nazvana G-10, bila je veoma kritična prema Niksonovoj odluci koju je smatrala jednostranom i isključivo u američkom interesu.
Te zemlje formirale su Smitsonijan sporazum, prema kojem je trebalo da se uspostavi novi sistem razmene, ali je on ubrzo propao. Godine 1973. zemlje su stvorile zajednički sistem plutajućih kurseva, prema kojem su valute šest evropskih zemalja "plivale" u odnosu na dolar.
Povezane vesti
Globalna trgovina je nastavila da se odvija u dolarima čak i nakon propasti Bretonvudskog sistema jer je to bilo lakše neko komplikovani sistemi razmene sa više drugih valuta. Kasnije je petro-dolarski sistem uspostavio je američku hegemoniju na globalnim tržištima koja traje do danas, ali je sve više ugrožavaju pre svega zemlje BRIKS-a koje sve više trguju u svojim valutama.
Sličnosti i razlike između Niksonovog i Trampovog šoka
Odlika i Trampovog i Niksonovog šoka je da prioretizuje domaće političke ciljeve, kakve god bile posledice u inostranstvu, što je suština "Amerika na prvom mestu" politike. To odražava i Trampova jako stroga imigracionona politika posebno na tržištu rada u sektorima kao što je građevinarstvo, gde imigranti čine 25 do 30 odsto radne snage.
Upadljiva paralela između dve politike je problem inflacije, koji je Tramp nasledio od prethodnika, a sada preti da se pogorša. Niksonova politika dovela do kratkoročnog ublažavanja inflacije, praćenog dugoročnom stagflacijom, a današnje tarife odmah su počele da podižu cene robe široke potrošnje. Istraživanje Ričmond FED-a, o koje Forbes pominje, navodi da preduzeća planiraju da dodatne troškove zbog skupljeg uvoza prevale na potrošače, otežavajući inflatorne pritiske.
Povezane vesti
Trampova bazna stopa carina od 10 odsto je očigledna sličnost sa Niksonom, jer su oba poteza motivisana zabrinutošću zbog spoljnotrgovinskog deficita i željom da se zaštiti domaća industrija.
Još jedna sličnost je "nabrekla" javna potrošnja, koja je prethodila naglim zaokretima. Trampova administracija pokušava da smanji javni dug od 36,71 biliona dolara, sa jedne strane, rezovima u gigantskom federalnom birokratskom aparatu, a sa druge prilivom od carina i na duži rok potencijalnom "akvizicijom" prirodnih resursa Kanade i Grenlanda kroz aneksiju.
I Nikson i Tramp u kampanjama su obećavali da će Ameriku izvući iz ratova. Dok je za Niksona to bila katastrofa u Vijetnamu, Tramp je zatekao ogroman "proksi" rat protiv Rusije u Ukrajini i haos na Bliskom istoku, koji i sam može da pogorša sve izvesnijim napadom na Iran.
SAD su period praktično neprestanih vojnih intervencija, uz više manjih sukoba "po periferiji", započele 90-ih na Balkanu i bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. Ratovi su se nizali posle terorističkog napada 11. septembra 2001. pa je po nekim procenama samo Bliski istok Ameriku koštao 1,7 biliona dolara.
Glavna razlika je što je Niksonov šok pre svega promena monetarne politike, dok Tramp tu nije intervenisao osim apela FED-u da spusti kamatne stope.
Interesantno je da je Volstrit doživeo skok posle Niksonovog šoka (npr. indeks Dow Jones za 33 poena) i da su i mediji i tržišta izuzetno pozitivno primili odluku. Trampov šok naišao je na oštre kritike i drastičan pad berzanskih indeksa, nakon čega je on suspendovao sve dodatne carine osim baznih 10 odsto, sa izuzetkom Kine. Posle serije odmazdi, američke carine su u trenutku pisanja ovog teksta 145 odsto, a kineske na 125 odsto.
Komentari (0)