Miloš Đorđević o predstavi "Centrala za humor": Kad se ljudi smeju, nekako im mnogo lakše saspeš istinu u lice
Komentari19/04/2025
-23:16
U novoj predstavi Narodnog pozorišta "Centrala za humor" Mladen Đorđević igra glumca upravo nacionalnog teatra, ali ne bilo kog, već Jovana Tanića, komičara, ekscentrika i čoveka koji je zajedno sa svojim kolegom Aleksandrom Cvetkovićem za vreme Drugog svetskog rata streljan zbog svog glumačkog angažmana.
Uprkos tome što su imali vrlo kratak rok da pripreme predstavu, reakcije publike pokazuju da su uradili izuzetan posao.
"Prvi deo predstave je prilično komičan zato što mi izvodimo te skečeve koje su oni izvodili u toku Drugog svetskog rata za vreme okupacije. Trudili smo se da na osnovu snimaka, dokumenata iz arhiva čujemo i kako su glumili, na koji način su oni to igrali, pa se trudimo da i mi to radimo tako. To je u današnjem trenutku dosta žanrovski pomereno i publika na to odlično reaguje, prosto ne mogu da veruju da to tako igramo", objašnjava glumac za Euronews Srbija.
Predstava zapravo govori o glumcima koji za vreme okupacije Beograda imaju dilemu da li treba da rade svoj posao ili ne treba da rade. Vi igrate Jovana Tanića. Za šta se on odlučio?
Jovan Tanić je ovako rekao: "Život je tragedija za one koji osećaju i komedija za one koji misle. Ja sam prosto odlučio da se smejem". Bio je jedan od onih koji misle da ljudima u teškim vremenima treba ponuditi svetla, treba ponuditi zabave, treba ponuditi smeha...
Ja to u predstavi kažem: "Treba ponuditi radost baš sada, da osvetlimo ovaj mrak". On i njegov kolega Aleksandar Cvetković su, nažalost, zbog toga stradali. Recimo, Ljubinka Bobić i neke kolege nisu želeli da igraju. Rekli su: "Mi smo komičari, mi ne možemo da se smejemo dok naš narod gine". Tanić nije mislio tako.
Tanjug/Marko Đoković
Jako je zanimljiva činjenica da je posle Drugog svetskog rata jedina zemlja u kojoj su glumci streljani zbog bavljenja svojim poslom bila Srbija. Ni u jednoj više zemlji na svetu se to nije desilo.
Povezane vesti
Sada, ko ih je streljao, to je isto zanimljivo - njihov kolega Nikola Popović, koji je bio sa njima u ansamblu, koga oni baš nisu nešto mnogo voleli i podržavali, je u međuvremenu postao partizanski komesar. Tako da mislim da je tu i neka lična priča uključena, povređena sujeta i neka osveta, tako da ništa nije slučajno. U svakom slučaju, Jovan Tanić je na taj način razmišljao i zbog toga je stradao, ali prosto, bio je spreman da preuzme odgovornost.
Kako vi vidite činjenicu da su za vreme Drugog svetskog rata cvetala ta mala pozorišta koja su ljudima nudila komediju i smeh, ne samo u Beogradu, već i u Kragujevcu, u Nišu, u mnogim gradovima širom Srbije? Pročitala sam negde podatak da je samo od aprila do avgusta jedne godine kroz to njihovo pozorište "Centrala za humor" prošlo 150.000 ljudi.
Da, u tom trenutku. Znate koliko je tada Beograd imao stanovnika? To je zaista neverovatan podatak. I razlog zbog kog ih još okrivljuju je taj što su oni odlično zarađivali. Oni su tada u tom periodu kada su igrali te predstave u Kolačevoj zadužbini i na Kalemegdanu u toku leta, zarađivali 30 prosečnih plata u toku jednog meseca. Pomnožite danas, to je i danas vrlo lepa cifra.
Ali, meni nije čudno što su ljudi tada hrlili u pozorište. Upravo teški trenuci u istoriji, ratovi i period posle ratova su nekako jako inspirativni za umetnost i za umetnike, a kada je reč o publici, dok je okupacija oko vas, vi želite da bar imate tih nekih sat, dva vremena da se zabavite, da se lepo provedete i da ne mislite na situaciju koja vam se dešava. Mislim da niko od nas ne može da zna kako je to zapravo kad odlaziš na posao svako jutro i ulaziš u Narodno pozorište, a oko tebe na Terazijama vise obešena tela, kako se čovek oseća i koju potrebu da ima na koji način da se izrazi i da bude kreativan.
Promo/Narodno pozorište
Mi glumci i kad igramo najveće negativce, moramo nekako da ih pravdamo i da stojimo iza njihovih postupaka kako bismo ih odigrali. Meni zapravo nije teško bilo da odbranim Jovana Tanića, zato što mi je dosta blizak u razmišljanju. Jedino što je on, ja mislim, bio mnogo ekstremniji u svojim razmišljanjima, išao je do kraja. Ne znam da li je bio roditelj, da li je imao dece... Jer, nekako, kad si roditelj mnogo si, mnogo si, kako da kažem odgovorniji.
Pošto je reč o vašim kolegama, dakle glumcima koji su bili članovi ansambla Narodnog pozorišta, koliko vam je značajno što se ovakva jedna predstava igra baš u Narodnom pozorištu?
Zanimljivo je to, pogotovo za publiku, što je to sve istinita priča. To se sve zaista desilo i meni je još zanimljivije bilo što sam ja, tek kada sam počeo da radim na ovoj predstavi, saznao za Jovana Tanića i za Aleksandra Cvetkovića. Mi o njima na fakultetu uopšte ne učimo. Toliko o tome da istoriju pišu pobednici... I jako je potresno i zanimljivo i sentimentalno igrati te ljude na daskama na kojima su oni igrali, donositi tu njihovu priču koja je zatrpana, a mislim da i ljudi danas i mlađe generacije ipak treba da čuju za tu dvojicu glumaca.
Povezane vesti
Igrali su velike uloge i na kraju su nažalost završili tako kako su završili. Njima se grob ne zna - sahranjeni su u neku masovnu grobnicu. Ali radostan sam jer mislim da je ova predstava neki spomenik koji je konačno podignut za tu dvojicu glumaca. I lepo što je izašlo na svetlo dana baš u ovom trenutku i u Narodnom pozorištu.
Mnogi su tadašnju situaciju povezivali zapravo sa sadašnjom. Odnosno, u doba neke društvene krize i političke, da tako kažemo, postavlja se pitanje gde je mesto jednom glumcu? Šta vi mislite?
Pa evo mi imamo to i danas, mogu otvoreno da vam kažem. Imamo kolege koje misle da treba prestati sa radom, opet imate kolege koji misle da je naša poruka mnogo jača ako se igra. Stalno govorimo, eto i u vreme rata se igralo, zašto se sada ne bi igralo? Postoje različita razmišljanja, zaista svako ima svoje argumente. Teško je da se ljudi slože, svako ima neki drugačiji unutrašnji osećaj, ali ja svakome dajem za pravo da ima svoj stav i da prosto ako želiš, želiš, ako ne želiš, ne želiš.
Jedino što je problem kod nas je što mi utičemo jedni na druge. Mislim, ne mogu ja sam da odlučim da igram i da trčkaram po sceni Narodnog pozorišta - trebaju mi moje kolege. Ali prosto mislim da je ovo dobar trenutak da se svi zapitamo i da se publika zapita koja je ona prava odluka i šta je ono što zapravo neki moj unutrašnji osećaj se manifestuje sad u stvarnosti, da li ja mislim da to treba raditi ili ne treba? I dobro mi je što predstava ne staje ni na jednu stranu - predstava prosto nudi mogućnost i da radite i da ne radite i to nam je bilo glavno.
Euronews
Tekst je pisao mladi dramaturg Đorđe Kosić, koji je, kažete, znao da ćete baš vi igrati Jovana Tanića.
On je znao. Sreća, pa, me ne poznaje mnogo, ali ovo malo što me poznaje, uspeo je da inkorporira nekako u Jovana Tanića. Tako da se sreću, Miloš Đorđević i Jovan Tanić u toku predstave dosta sreću.
Čuli smo kako je za vreme Drugog svetskog rata ljudima bio potreban smeh, koliko je on neophodan u današnje vreme?
Pa, to je jako lepo pitanje i to je nešto o čemu sam ja dosta razmišljao. Imam već dovoljno godina, pa sam se u jednom trenutku pitao već koja je moja misija na ovoj planeti. Pošto sam ja kao nekako u svoj biti komičar, iako igram i dramske uloge, shvatio sam: "Miloše, ti si definitivno ovde da bi se ljudi smejali". I nekako kad sam se sa tim složio i pomirio, sad mi je mnogo lepo i mnogo mi je lakše. I najviše zbog toga što nekako kad nasmeješ ljude i kad oni se otvore, kad otvore oči, kad otvore usta, nekako im onda mnogo lakše istinu saspeš u lice, u nekom lepom, zanimljivom pakovanju. I zato ja volim dobro napisane komedije, jer one te zabave, ti se lepo provedeš, odeš kući nasmejan, raspoložen, i onda krene crv da ti radi u glavi, da razmišljaš... E, to su vrhunske komedije i one deluju čak nekad dalekosežnije od dobrih drama.
Drama je nekako doživite tog trenutka, i super. A sa komedijom... prvo vam nije jasno što ste se smejali? Da li je trebalo toliko da se smejete? Zašto je meni to bilo smešno? Onda shvatite...
Na koje fore padaju ljudi danas?
Ljudi uvek padaju na te univerzalne fore i to će ljudima uvek biti smešno. Još od Čaplina, ti neki padovi, udaranje u vrata, udaranje glavom... Imate i različite slojeve publike. Ali ja zaista volim širok humor, volim od najjeftinijeg, pa do dobrog crnog humora, kojeg ima sada u vicevima Đorđa Kosića. Ali volim naravno i onaj lep intelektualni humor, zato što ja, malo kao Jovan Tanić, imam taj brz mozak i britak jezik, nekad se malo izletim, ali u principu se nikad ne kajem.
Inače, dobijali ste sve značajne nagrade upravo za komedije, odnosno, i ljudi vas nekako tako prepoznaju, da tako kažemo. Ali u serijama igrate nešto drugačije likove...
Okrenulo se malo. Došle su neke godine, malo i fizički izgled i zaista ne delujem kao neki šareni, raspoloženi čika. Mene ljudi kad vide ovako proćelavog, pogotovo sa sedim brkovima, verovatno se sklanjaju na drugu stranu ulice. (smeh)
Ja često kažem što je veća patologija, to je primamljivije za glumca. Meni bi najveća kazna bila da mi kažete: igraj nekog normalnog čoveka. Ja ne znam kako... šta znači normalan čovek? Na kraju krajeva gde postoji normalan čovek u današnje vreme?
To mu dođe i kao neka terapija.
Ma naravno. Ja volim da igram te po serijama, te neke i s one strane zakona. Mislim, lepo je to. Zahvalno je, naravno, sve u cilju prikazati te ljude da to tako ne treba. Zaista se ne trudim da negde promovišem sad loše strane kod ljudi, ali volim da čeprkam po tim psihologijama. To je nekako nama glumcima terapija. Ti baveći se svojim ulogama, tim likovima, pravdajući ih, tražeći razloge za takvu vrstu ponašanja, dosta toga saznaješ o sebi. Tako da, eto, neke vajde, bar nisam morao da plaćam terapiju. Bar za sad. (smeh)
Tanjug/Marko Đoković
S obzirom na višegodišnje iskustvo, umeđu vremenu vi ste postali i profesor na Fakultetu savremenih umetnosti. Šta vi u stvari, koji je to savet koji vi dajete budućim kolegama?
Uvek im govorim: "Jedino je istina na sceni važna i ona se uvek čuje. I kad nešto nije istinito to se uvek čuje". Uvek im govorim da je gluma tačna jedino kada se ne vidi, a kada se gluma vidi to nije dobra gluma.
Ja ih uvek zezam na tom prvom času kad se upoznamo, kažem: "Vidite, ja vam predajem glumu, ovo je kabinet za glumu, ali je ovde gluma strogo zabranjena". Onda su oni malo u početku zbunjeni, onda tokom vremena saznaju u kom smislu i kažem im drugu stvar, što je najvažnije, to je da prihvate svoje mane i svoje nedostatke i da od njih naprave svoje najjače oružje.
Ja mislim da sam ja to uspeo. Ispričam im kako sam se ja osećao, šta sam ja sve u sebi mislio i onoga trenutka kada sam shvatio da sam to ja i kada sam to počeo da koristim kao svoje najjače oružje, tada sam uspeo. Pa sad, nekima bude odmah jasno, nekima treba malo vremena, ali mislim da su to jako dve važne stvari. I za čoveka generalno, a kamoli za glumca.
Kakve su nam te buduće generacije?
Kako da kažem, ne mogu jako afirmativno da govorim, mnogo su se promenile u odnosu na nas. Sve bi nekako odmah, imaju potpuno drugačije motive za bavljanje ovim poslom od nas. Njima je naravno najvažnija popularnost, najvažniji novac, naravno čast izuzetcima. Govorim generalno, ne samo o mojim studentima, generalno o mladim kolegama sa kojima se susrećem i u pozorištu i na televiziji. Malo se to promenilo, zbog toga mi je žao i malo moram da kažem i to, obrazovanje, nije im to toliko bitno, malo se čita, manje se radi na sebi...
Ali s druge strane imaju neke kvalitete koje mi starije generacije, prosto ne možemo da ispratimo uopšte.
Kako oni preko nekih stvari prelaze, kako do nekih stvari dolaze, koliko umeju da odvoje bitno od nebitnog... To je neverovatno. Nas još vuku neke stege vaspitanja, tradicije i sve. Oni su potpuno od toga oslobođeni i u tom smislu teško ih je stići. Ja gledam i kroz moju decu, imam dva tinejdžera - to je ludilo mozga. To je toliko teško ispratiti, a pritom oni tako to jednostavno nekako...
Ali dobro, ipak je to možda najlepša uloga.
Svakako. Sve moje uloge su moja deca. Šalim se, naravno. Sve su podjednako teške i iz svake se nauči tačno ono što treba.
Komentari (0)