Igre 
Vesna Stanišić o romanu "Ukus sunca", Švedskoj i traženju identiteta: "Mnogo je lakše živeti u svetu koji nije zao"
Komentari10/04/2025
-09:18
"Ovo se neće skoro završiti i postaće još mnogo gore". Tim rečima počinje poglavlje knjige "Ukus sunca", memoarske proze o izbeglištvu, koju je nedavno objavila izdavačka kuća "Laguna".
Autorka je dramaturškinja iz Srbije sa adresom u Švedskoj, Vesna Stanišić. Njen život ima gotovo filmski kvalitet, a njena knjiga je pisana u prvom licu, potresna, ali i ohrabrujuća.
Rediteljka Anja Suša ovako piše o "Ukusu sunca": "Ovo je lako mogla biti knjiga o patnji i poniženju, ali nije. Ovo je knjiga o malim pobedama s velikim uticajem na ljudske živote. Ovo je knjiga o nadi".
Stanišić je bila gošća emisije "Samo kultura" i za Euronews Srbija podelila značajne uvide koje je sticala tokom raskošne karijere.
Da počnemo sad tamo gde počinje vaša knjiga, u junu 1991. godine. O tim nesrećnim devedesetim se zapravo mnogo piše kod nas, što govori da nije razrešena kolektivna trauma. Kako ste vi odlučili da pišete o tome, a i načelno, kako ste odlučili da pišete memoare?
Te devedesete godine su zaista bile, kako sam ja već nedavno rekla, jedan cunami apsolutnog zla. To nije malo zlo - to je bilo apsolutno zlo koje se obrušilo na sve nas u tadašnjoj Jugoslaviji, nenaviknute na zlo. Mi smo rasli u pričama o zlu, svim zločinima koji su počinjeni u toku Drugog svetskog rata i pre toga, ali smo rasli u dobroti i pristojnosti i drugarstvu i ljubavi prema svetu oko nas, kosmopolitizmu. Tako da taj cunami koji nas je zadesio zaista je bio jedno veliko iznenađenje, bar za moju generaciju, a ja sam u to vreme bila generacija, da kažemo, ovih današnjih mladih ljudi.
Taj cunami zla traje i dan danas, jer rat nije determinisan početkom i potpisivanjem mirovnog sporazuma nakon rata. Rat se determiniše jednim stanjem, pogotovo nakon rata i to stanje traje kako kolektivno, tako i u pojedincu. Te 1995. godine kada se potpisao i taj mirovni sporazum, ali i kad se nama završio taj prvi "statusni" izbeglički period, rekla sam da ja zaista nemam pravo da ovu knjigu ne napišem, prvenstveno misleći na sve ljude koje sam sretala, sa kojima sam se družila.
Promo
Povezane vesti
To je na hiljade ljudi sa kojima smo bili u direktnom kontaktu po tim kampovima, koji su dolazili u talasima. Nakon 1991. mi smo bili već veterani, kada su izbeglice iz Bosne krenule da dolaze, 1992. godine, treće, četvrte, pete, pa čak i 1996. godine.
Ovo mi je prvi roman, ali ja se bavim pisanjem vezanim za dramske tekstove i prevođenje dramskih tekstova, celog života. I mnogi ljudi koji su bili u istoj situaciji ili koje sam ja upoznavala, nemaju tu mogućnost da formulišu ono što su doživeli. A ja koja imam tu mogućnost, nemam zato pravo da je ne izrazim. U ime svoje, ali prvenstveno u ime svih tih ljudi koje sam ja tada upoznavala.
Jedna od zanimljivih stvari je što prenosite iskustvo mnogih ljudi na neki način, a da s druge strane vrlo konkretno, lično, pišete u prvom licu o sebi i o životu svoje porodice. I do danas ste ostali u toj Švedskoj. Obično svi mi mislimo da bismo tamo živeli, a možda neki dodaju kad ne bi bilo tako hladno. Da li je ono što mislimo o Švedskoj tačno?
Ona nije toliko hladna i nije toliko nepristupačna i ljudi uopšte nisu toliko hladni - oni su kao i svi. Samo svako ima neki svoj kod i na koji način se upoznaje s ljudima i otvara prema ljudima. Svako od nas ima svoj kod ponašanja, pa se onda i taj kod negde različito tumači i doživljava.
Tako i moj odlazak u Švedsku u stvari nije bio odlazak. Prvo to nije bio afirmativni odlazak - mi smo bili primorani da odemo. Švedska nije bila izbor, tamo nam se auto pokvario, govorim i doslovce, ali i metaforički. Tako da to nije zemlja koju sam ja izabrala, ali sam zaista shvatila ukoliko ta zemlja želi mene da izabere, ja prvenstveno moram da izaberem nju. Ja moram da imam taj neki stav gosta koji vam otvara vrata i koji prihvata sve ono što mu nudite kad dođe kod vas. Neprimereno je da ja postavljam zamerke na to kako je taj domaćin sredio svoj život i tu trpezu koju mi nudi. Dakle, nije pitanje bilo kako su mene Šveđani prihvatili nego kako sam ja prihvatila njih kao domaćine. To je na kraju i krajeva pitanje opšteg nekog vaspitanja.
Pomenuli ste već vaš posao. Dakle, vi ste dramaturg, bavite se i prevođenjem i pozorišnom produkcijom. Radili ste u više pozorišta u Švedskoj. E sad, kad je jezik u pitanju, to baš mene zanima - nije isto što i bilo koji posao, kad je vama jezik sredstvo za rad. A pođete u zemlju čiji jezik tada, pretpostavljam, niste znali.
Pitanje jezika je pitanje identiteta. Meni se desilo da sam morala da odem iz ove zemlje i istovremeno sam izgubila jedan deo svog identiteta. Izgubila sam sve to što je do tada postojalo i što je mene definisalo kao Vesnu, kao pojedinca. Vrlo malo stvari je tu ostalo za koje sam ja mogla da se zakačim da je ono što sam ja, da sam ja mogla da se prepoznam. Čak ni u ogledalu više nisam mogla da se prepoznam.
Euronews Srbija
Povezane vesti
Sve je to bilo veoma naporno i teško. Ja sam bila mlada, ali sam negde instinktivno shvatila da ukoliko ja ne sačuvam te neke svoje identitete, barem u svojoj uspomeni na kojoj ću se jednog dana vratiti, onda me zaista neće biti. Tada nisam imala ni srpski jezik kao identitet. Znači, ja sam bila u jednom međuprostoru u tom izbegličkom prostoru od tri godine. To nije ni kratak period vremenski, a nije ni geografski određen.
Moje uranjanje u švedski jezik istovremeno je bilo uranjanje u sopstveni maternji jezik. Istovremeno je bilo istraživanje, obogaćivanje mog sopstvenog jezika koliko i otkrivanje tog novog jezika. I sa odlukom da ostanem u toj zemlji i odlukom i potrebom da osvojim tu zemlju, ja sam prvenstveno morala da osvojim taj jezik.
Ne taj neki jezik koji se uči na tom nekom prvom nivou kada se jezik nepoznat uči, nego zaista da uronim u te nijanse i da mogu da razumem šale i da razumem ljude oko sebe i te neke njihove možda reference prema televizijskim emisijama iz njihovog detinjstva, nešto što mi svi nosimo, što nas definiše. Tako da sam ja sa velikim zadovoljstvom pristupila stvaranju tog još jednog identiteta, i poželela da radim kao dramaturg na potpuno novom jeziku.
To je zaista bilo jedno pitanje koje je iznenađivalo čak i radnike u Zavodu za zapošljavanje tamo u Švedskoj koji su mi govorili da je i za Šveđane teško da budu dramaturzi, ali jednostavno sam uspela i delom velikim je zato što su moje kolege iz pozorišta sa toliko mnogo radosti prihvatile da me svakoga dana dočekuju sa nekim novim jezičkim zadatkom koji je trebalo tog dana da rešim. I eto, ja danas u stvari imam švedski jezik kao radni jezik, jači nego srpski.
A jednim delom ste, verovatno, pored podrške, uspeli zbog neke energije koja se oseća tokom cele ove vaše knjige "Ukus sunca", koja je uvek spremnost da se prevazilaze sve prepreke, a ima ih raznolikih i beskonačno mnogo. Tako da je u tom smislu vaša knjiga bila za mene veoma inspirativna. A posvetili ste se onda u nekom trenutku i gradnji mostova između ta dva sveta i ta dva kulturna identiteta. I to opet, jel da, u svom poslu, u pozorištu? Pa je možda i najznačajnije pozorište u Švedskoj ostvarilo jednu saradnju sa Narodnim pozorištem iz Beograda, opet preko vas.
Kraljevsko dramsko pozorište je "Dramaten" kako mu je nadimak je treće najstarije pozorište u Evropi, pa onda nije samo najznačajnije pozorište u Švedskoj, nego jedno od apsolutno najznačajnijih pozorišta u Evropi ili u tom zapadnoevropskom pozorišnom svetu, pod čim krovom su radili i Ingmar Bergman, čuveni filmski reditelj, ali isto tako izuzetno čuven pozorišni reditelj, i jedan od najvećih svetskih klasika, dramski pisac August Strindberg.
Izuzetno poznati glumci su ulazili u tu zgradu od Grete Garbo do Ingrid Bergman. Do saradnje između dva nacionalna teatra došlo je prvenstveno zahvaljujući našem Narodnom pozorištu, jer "Dramaten" nikada niti odlazi na gostovanja, ako to možda nije Vašington ili tako neki značajni centri u svetu.
Naši ljudi iz Narodnog pozorišta su zaista na jedan volšeban način u zemlji koja je sama po sebi kratkoročna, uspeli da ostvare jednu dugoročnu saradnju, koja čak i dan-danas traje, i jedna saradnja koja se zaista unosila radost, ne samo na tom nekom formalnom, bilateralnom ili nekom razmenjivanju predstava, gostovanja i tako dalje, nego čak i među kolegama, među scenskim radnicima sa obe strane i zaista je bila jedna saradnja koju ja nikada od strane "Dramaten" nisam videla.
A recite mi za kraj, kad već imate nekako oba identiteta sad već i nekoliko decenija veoma uspešnog života u Švedskoj, šta bi trebalo mi od Šveđana da naučimo?
To je zemlja po meri čoveka i svako se tamo oseća dobro, zato što su ljudi ostavljeni da žive svoje živote na takav način da im se te neke drastične odluke koje se donose od institucija vlasti ili već neke druge institucije ne mešaju u svakodnevni život, ne ulaze im za trpezu i ne remete san na taj način. Naravno da sve utiče na jednom globalnom, na jednom kolektivnom planu, ali ne da ulazi u porodicu, u ta naša četiri zida.
Možda biste pomislili da to nije moguće da se ovde ostvari. Ja tvrdim da to apsolutno može da se ostvari ovde, ukoliko institucije zaista tako i rade, jer toliko mnogo našeg sveta živi tamo i nema nikakav problem da živi na takav način. Život u Švedskoj nije život bez problema, ljudi se bore sa ljudskim, ali ne sa neljudskim problemima.
Htela sam pre toga da odgovorim, možda, da je to pitanje kompromisa - Šveđani su majstori da dođu do konsenzusa, ali mi nemamo taj luksuz ovde na Balkanu da stvari rešavamo kompromisom. Za razliku od Šveđana, od Švedske koje je zemlja na kraju sveta u koju niko nije dolazio slučajno do pre sto godina.
Mi smo zaista prostor gde se susreću svetovi. Moja knjiga i ta emocija koja u knjizi postoji, vezuje se za sve ono što se sada dešava i ja se nadam da će se naći možda taj neki nenasilni, neagresivni put za stvaranje nekog života koji, u stvari, svima nama treba. Mnogo je lakše živeti u svetu koji nije zao.
Komentari (0)