Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Erinije u Bulevaru

"Osveta je neka vrsta divlje pravde. I što joj više ljudska priroda teži, to je potrebno više zakona da bi je iskorenili. Nepravda vređa zakon, ali osveta za tu nepravdu stavlja zakon van funkcije."

Uopšte nije loše setiti se ovih reči Fransisa Bejkona u trenutku u kojem se divlja pravda valja ulicama srpskih gradova.

Divlja, kao parola i kao koncept, ta pravda se sprovodi na jedini način koji za nju i jeste moguć - kažnjavanjem. 

Manjina kažnjava većinu, i kažnjava je svaki dan, bez namere da stane. Blokira je, zaustavlja, urla na nju, ubeđena da je kazna opravdana.

Opravdanje je, uostalom, i dato na samom početku, kada je prvi put gomila viknula: Ruke su vam krvave. Kome? Svima.

I svi ćete biti kažnjeni, kažnjavani, dok god to mi budemo želeli.

Drugim rečima, mi, mesecima već, prisustvujemo odmazdi, manjine nad većinom, zbog političkih odluka koje je većina donela.

Glavna od tih odluka jeste ona, izglasana ubedljivo, da se u ovoj zemlji sprovodi politika koju je osmislio i formulisao Aleksandar Vučić.

Retaliacija koja je usledila posle pada nadstrešnice u Novom Sadu, rukovodi se prostom logikom: njegova politika, njegova odgovornost. Treba da bude kažnjen. I svako ko ga je podržao.

Politički, to se može razumeti. Stranke, razni uticaji, razne politike, svako tu koristi propuste protivnika, svako događaje doživljava kao šansu.

Sa stanovišta društva, ljudi koji ovde žive, stvar je malo komplikovanija. Iz prostog razloga što su osvete i kažnjavanja željni i oni koji za to nemaju neke ozbiljne razloge.

Studentima se ništa loše nije dešavalo. Glumcima, pogotovu, ogroman novac je ušao u celu tu oblast, i živeli su veoma dobro. Profesori fakulteta, u najvećem broju slučajeva, takođe. 

Još manje je jasno koga kažnjavaju prosvetni radnici, čiji sindikati su uspeli da izdejstvuju najveće povećanje plata u istoriji.

Objasniti to nekim uplivom sa strane, ili njihovom političkom pripadnošću opozicionim strankama, moguće je, ali jednostavno nije dovoljno.

Previše je iracionalnog u svemu tome, previše, u neku ruku i sadističkog, da bi moglo da bude podložno bilo kojoj vrsti organizovanja, ili logičnog objašnjenja.

I uopšte nije reč o preterivanju. Tražiti od nekoga da svakoga dana stane na petnaest minuta, blokirati ga, dok ti žališ, jeste sadističko kažnjavanje.

Psihologija kaže da u svakom žaljenju ima i kažnjavanja (samokažnjavanja), koje je povezano sa našim u gene usađenim osećajem krivice, ali mi ovde prisustvujemo nečem drugom.

Oni koji tvrde da žale, kažnjavaju ne sebe, nego sve druge, terajući ih da žale zajedno sa njima. Poslednji put, pre plenuma, to je uradio nekadašnji CK, jednopartijska država, koja nas je terala da svakog 4. maja, u 15,05, odstojimo mirno, dok se čuju sirene koje oplakuju smrt druga Tita.

Opet, nije problem samo u iracionalnom, ili u sadizmu, pošto je ovde reč o nečem, za sve nas, mnogo opasnijem.  

FoNet/Davor Lukač

A opasnije je to što, trenutno, čitava država, sve njene grane vlasti, pristaju na koncept u kome se neko nekome sveti, u kojem neko nekoga kažnjava, bez ikakvog suda.

Pravda, prosto, nije igračka za decu, pa bila ta deca podignuta i na nivo svetaca, što se preobožavanim studentima dogodilo.

Pravda je koncept koji je vezan za same korene ljudskog postojanja. Od potrebe za njom nastale su i religija (potraga za autoritetom koji će pravedno kazniti ili nagraditi to što radimo, ili nam rade); baš kao i organizovano društvo sa svojim pravilima kojima se uspostavlja jednakost u elementarnoj sigurnosti za svakog njegovog člana.

Pravda je onaj ideal o svetu u kojem se svako od nas tretira na fer način. I sve vreme ljudske istorije, nije ništa drugo nego niz stalnih pokušaja da se pravdi obezbede oni okviri, alati i instrumenti, koji će joj omogućiti da bude pravda.

Od Solona, preko Platona, Aristotela, rimskih pravnika, Justinijana, Magna karte, Kanta, Napoleonovog kodeksa, do dana današnjeg, sve je, uz mračne periode divlje pravde (srednji vek), išlo ka tom idealu. Onom koji je najbolje formulisan u Justinijanovom kodeksu - "stalna i neprestana volja da se svakom daje ono što mu pripada".

Lepo rečeno, ali uopšte nije jednostavno sprovesti u delo. Ko nam daje to što nam pripada, koja mera je tačna u tom deljenju, šta ako imamo gubitak, kako da izađemo na kraj sa tim što je neko dobio više...?

Kako, jednom rečju, jedan pojam koji nije racionalan, pa ni merljiv, svesti u okvire koji će svakoga od nas zadovoljiti.

Rešenje je pronađeno u sudu, koji nije tu da zadovolji nas, nego da nas natera da budemo zadovoljni, svakom njegovom odlukom.

Najbolji primer tog principa je Eshilova drama Orestija. Ko nije pročitao (pogledao), sasvim ukratko: užasno komplikovan pravni slučaj, krvav, sa mnoštvom uzroka i gadnim posledicama. 

Počinje tako što otac mora da žrtvuje ćerku, njegova žena sveti dete, i ubija ga, i to uz pomoć ljubavnika koji takođe ima neraščišćene račune sa žrtvom (ubistvo oca), da bi, na kraju Orest, sin, osvetio tatu i ubio i majku i ljubavnika.

Pri tom Orest deluje po nalogu samog Apolona, koji mu je, u proročištu u Delfima objasnio da mira neće imati dok očevu krv ne namiri.

Posle zločina, majka se u Hadu žali, i Oresta počinju da progone Erinije, boginje osvete i prokletstva, pa on, uz Apolonovu pomoć, beži u Atinu.

Tamo se u sve uključuje boginja Atina, koja formira sud, sastavljen od dvanaest mudrih i poštenih ljudi. Pred njima se Orest brani, Erinije optužuju, Apolon svedoči. Sudije potom ubacuju kamenčiće u amforu (crne za kriv, bele za nevin), rezultat je nerešen. Šest za, šest protiv.

Slučaj rešava trinaesti kamenčić, koji ubacuje Atina i koji je u Orestovu korist. Erinije se bune, ali Atina ih malo pretnjom, malo obećanjima, ubeđuje da prihvate presudu. 

Što bi rekli, Orest je uz božiju pomoć oslobođen krivice, ali to nije poenta. Ona je u činjenici da je Eshil pokazao, zauvek, ono što je i Solon hteo, i što jeste jedini način kada je o pravdi reč.

Da postoji, na kraju, sud, i da je neprikosnoven. Ne moraš da budeš zadovoljan presudom, važnije je da moraš da je prihvatiš. I svako drugi.

Eshil je, takođe, pokazao da pravda mora da bude uokvirena, da ti okviri podrazumevaju da svako ima pravo na odbranu i da niko nije kriv dok sud drukčije ne odluči.

Kada toga nema, nema ni pravde. Kada toga nema, onda se sve svodi na retaliaciju, koja, opet, vodi ka onoj spirali nasilja koje uništava samo društvo, i samu pravdu.

Hoću da kažem, društvo koje dozvoli odmazdu, i kažnjavanje bez suda, bez prava na odbranu, postaje društvo u kojem je odmazda jedini zakon.

I da sve čak ostane na nivou benignog saobraćajnog kolapsa, kao kazne, koju sprovode studentske Erinije u Bulevaru, to vodi ka sumanutim situacijama, kakva bi, na primer bila ona u kojoj bi vozači koje studenti danas kažnjavaju, sutra odlučili da kazne studente i parkirali stotine automobila na trotoare, ispred fakulteta.

Ko bi taj haos rešio. Kako? Erinije protiv Erinija? Kazna protiv kazne? 

Upravo zbog toga, ovo mora da se završi, i to ne tako što ćemo svi prosto sačekati da stane i prođe.

Pošto neće. Previše je iracionalno, previše je zapaljivo, previše, u sebi, sadrži katastrofalnih scenarija.

I jedina racionalnost, u svemu ovome, mora da bude zakon. Moraju da budu racionalni tužilaštvo i sud, koji će taj zakon da primenjuju, jednako, za sve.

Ako parkiraš na trotoaru, sledi kazna. Ako izađeš na ulicu, blokiraš saobraćaj, sledi kazna.

Ako napadneš studente, sledi kazna. Ako napadneš policajca, sledi kazna. Ako ne dozvoljavaš deci da idu u školu, takođe. Štrajkuješ protivzakonito, takođe.

To je jedini način da se izbegne pravda na ulicama, ona divlja, koja će da se sveti. Ona koju danas sprovode oni koji su protiv Vučića, a sutra će oni koji su za njega. 

To je, takođe, i jedini način da uđemo u onaj civilizacijski prostor u kojem samo sudovi sude, i u kojem se vlast osvaja samo na izborima.

Sve drugo vodi ka vladavini Erinija. Samo što je takva zemlja, po pravilu, od njihovog daha i pljuvačke, zatrovana. I u njoj svi imaju kandže.