Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića povodom serije Sablja: Jugo 45 ili vinjak za zaštićenog svedoka

Stajao sam u toaletu restorana hotela "Mažestik" u Beogradu. 

U jednoj ruci držao sam telefon, a drugom brisao to što je lilo iz mojih očiju a da nisam znao ni šta je. Možda bes, možda puki očaj, strah svakako, mada odavno više nisam imao čega da se plašim. 

Nikoga nisam ni mrzeo, za ljubav dugo već nisam bio siguran, i izgledalo je sve to doista neobjašnjivo.

Taj mali nervni slom, okružen mermernim pločicama, teškim lavaboima i ogledalima koja su ljubopitljivo sve to gledala.

Mene, izobličenog, kako izgovaram to, neprestano: "Ne mogu, ne mogu, ne mogu..."

Onda sam zatresao glavom, umio se, rekao sebi "Smiri se, idiote", nekoliko puta duboko uvukao vazduh, uplašio se sopstvenih crvenih, otečenih očiju u ogledalu, još se isprskao vodom, još disao, i vratio se u restoran.

Njeno lice, isto ono koje je ulepšavalo znanje, kojem je otmenost davala pamet, lice dame koju je sreća odavno napustila, ali je ono još pamti, sada je bilo prazno, kao obrisano strahom, kao zamračeno zebnjom, lice pitanje, i lice strašan odgovor.

"Šta je uradio?", rekla je sasvim tiho, onako kako se govori dok se čekaju loše vesti. Šapat je ton svake nesreće.

"Ne znam tačno", odgovorio sam, "ali svakako nije dobro. Uhapšen je. U zatvoru."

"Gospode! Da li je ubio nekoga?"

"Ne znam", ponovio sam ljutito, onako kako to rade svi koji lažu, "nisu mi rekli ništa, osim toga da svakako nije dobro. Bio je deo te priče, znaš to."

Posle toga ništa nisam uradio kako je trebalo. Nisam je uzeo za ruku, nisam je zagrlio, nisam joj čak dozvolio ni da se isplače. Umesto toga suvo sam izgovorio da treba da idemo.

Na ulici smo se rastali, ćutke. Ona je samo klimnula glavom, što je značilo "hvala", a ja sam odmahnuo i glavom i rukom, starim znakom za "nema na čemu". I kada je otišla, čas bežeći od svoje senke, čas gurajući je pred sobom, pomislio sam kako bi trebalo da pojurim za njom, da joj kažem da se ne plaši, da senke neće zauvek biti tu, ali nisam mogao.

Lagao bih je, ponovo.

U autobusu, klackajući se ka Novom Beogradu, ništa drugo nisam mogao da mislim nego najgore, o sebi.

                                      *

Nikada mi to neće biti jasno. Da li sam ja gazio istoriju, ili ona mene? Svakako je bila tu, sve vreme, iznad ili ispod, nekako se tako namestilo, da budem tu, baš u to vreme, na tom mestu, kao svedok, učesnik, zločinac i žrtva, da prođem kroz to, da to prođe kroz mene, a da ni danas ne znam na kome je više ožiljaka. Na vremenu koje sam živeo ili na meni.

Zaboravi se, brzo, svaka lična rana. Ostanu one zajedničke, podeljene u pojedinačna sećanja, varljiva i nepouzdana, u zavisnosti od toga koliko si spreman da priznaš. I svoju ulogu, i svoju beznačajnost.

Šta drugo kada se, pred tobom, pod tobom i sa tobom, raspadne čitava jedna zemlja, jedan svet, da bi nastali novi, šest-sedam njih, željni sopstvenog života, sopstvene istorije, premali za bilo kakvu veliku priču, preveliki za tvoju malu.

I kakve sada veze ima to što sam video, znao, mislio, patio za nečim što je umrlo, nestalo, ne obazirući se ni na koga. Svaki pad traži žrtve. Svako novo, nastalo na padu, ima potrebu da ih zaboravlja.

Zato mi, danas, sve to izgleda tako daleko, dalje čak i od bajke koju bih mogao da pričam deci. Još dalje, od bilo kakve jasne istine, pouke, zaključka.

Uostalom, šta bih i rekao, i kome?

Da je negde, u jednoj zemlji koja je nekada bila moja, bio jedan rat, i da sam bio tamo.

Da je odmah, u drugoj zemlji koja je nekada bila moja, izbio drugi, i da sam bio tamo.

Da je iz njega nastao treći, u još jednoj zemlji koja je nekada bila moja, i da sam bio i tamo.

Da me je četvrti lupio po glavi, jer sam bio ovde, gde je i on bio. U mojoj zemlji, koja je nekada bila njihova.

Da sam gledao kako bombardujemo, i kako nas bombarduju.

Da su ubili čoveka s kojim sam radio, i da su ubili tolike s kojima ništa nisam radio.

Da se sve završilo, brzo, za jedan dan, čak i bez mnogo krvi, što je paradoks koji me i danas plaši.

Da sam sve to vreme bio živ, što deluje nemoguće, voleo neke žene, dobijao decu, pisao, i bio ubeđen da je sve to, zajedno, sva ta nesreća, nešto u čemu je jednom delu mene baš dobro.

Avanturista, pisac, novinar, ratni izveštač.

Šta sam više mogao da poželim.

Šta je bolje za uspon tog hrama jezika, u kojem sam se molio za što više svega što je moglo da obraduje moj talenat. Priče, koje ću ja ispričati. Ratovi, iz kojih ću izveštavati. Nesreća, koju ću opisati.

Objavio sam jednu knjigu, i odmah se bacio na drugu. Sveća žrtvenica je još gorela i hteo sam da je iskoristim, do kraja.

Zapalio sam je, još 1990. godine, s prvim sukobima u Hrvatskoj i gorela je tokom rata u Sloveniji, pa onog u toj Hrvatskoj, i onog u Bosni, a sada je već bila 1999. i upravo se završio još jedan rat, onaj na Kosovu, i kod nas.

profimedia

Taj hram, hram u kojem je jezik bio božanstvo, jedini je koji sam, u ta vremena, i poštovao. Davao je smisao, opravdanje, i nadu.

Devet godina smrti i ne služi ničem drugom nego pričanju.

Dok te pričanje ne lupi po glavi, i ne zanemiš.

No, to mi se desilo kasnije. Tada sam još želeo da pričam i pišem.

Da se molim, kraj te sveće, svakog dana.

I da pitam nju, koja je bila prvosveštenica, gotovo i sama božanstvo, kako mi ide.

A pojavila se negde pred kraj. Izbeglica, iz Knina, sa onom vrstom otmenosti koja je moguća samo kada, iz bogatstva, uletiš u njegovu suprotnost. Tada se ona i najbolje vidi. Da li umeš, ili ne, da je nosiš. Ona je pak u tome bila savršena. Bar meni.

Završila je lingvistiku, radila kao lektor, i vrlo brzo ništa nisam mogao bez nje. Voleo sam da je slušam, voleo sam da je gledam kako radi, nagnuta nad mojim tekstom, kao ljubavnica, kao žena koja se nagne nad svojim čovekom, puna ljubavi, pažljiva, s olovkom u ruci, spremna da ispravi svaku moju nesavršenost, zbog mene. Voleo sam njeno znanje, prefinjenost, sigurnu ruku, pažnju kojom me je vodila kroz ono što najviše volim, ne dozvoljavajući mi, ni tren, da shvatim da volim i nju.

Svaka rečenica, svaka zapeta, postojale su samo uz njeno odobrenje. Pritom se meni, u toj pomešanoj zaljubljenosti, u ono što radim koliko i u ono što je njena ruka radila onome šta radim, dakle i u sebe i u nju, meni se tada, u to vreme vrlo žurilo.

Kao da sam osećao da je kraj, decenije, epohe, tragedije, vrlo blizu.

Trebalo je da ostavim trag na njoj, i zamislio sam, željan slave, one koja ide uz priznatu mudrost, uz nagrađeni dar, novu knjigu. 

Velelepnu, o gradu u kojem su svi mrtvi, u kojem smrt vlada. Uz vladu smrti, skupštinu smrti, banke smrti, osiguravajuća društva smrti, prodavnice smrti, nagradne igre smrti, i njene pučke zabave. Jedini protivnici tom sistemu bile su životinje, pacovi i psi, željni života.

Opselo me je to, bez obzira na Sandrina upozorenja, a tako se zvala moja prvosveštenica, i hteo sam da završim što pre, toliko da je prestalo da me dotiče sve ono što je tih dana činilo stvarnost. Gušila me je želja da budem genijalan, u pravo vreme za to.

Vesti nisam pratio, ili bih ih preskočio, bez ikakve želje da se u njih udubim.

Nije mi smetalo ni to što tada nisam imao nikakav posao – vlasnik novina u kojima sam radio, prijatelj, ubijen je, a s njim i moja želja da se bavim novinarstvom, još tokom proleća te godine.

Znao sam ko je kriv, svi su znali, ali ništa osim te knjige, o gradu mrtvih, nisam mogao da uradim.

I događaji su se uklapali u nju, u njenu ideju. Stvarnost je bila mrtva više od bilo koje priče.

Posle toliko ratova, jednostavno, niko više živ ne ostane.

I svaka nesreća bude toliko očekivana, prirodna, da postane neprimetna.

Prestaneš da obraćaš pažnju.

Tako sam jedva i primetio da je, krajem leta, u vreme dok sam pisao knjigu, nestao Ivan Stambolić, nekadašnji predsednik Srbije, čovek kojeg je tadašnja vlast doživljavala kao mogućeg neprijatelja, bez obzira na to što je, posle svega, bio samo običan bankar, u običnoj, državnoj banci.

Jednog jutra je izašao na trčanje, i nije se vratio.

Porodica ga je tražila, policija slegala ramenima, novine bile previše uplašene da bi se time ozbiljnije bavile.

Ja se nisam bavio, jer sam pisao knjigu i stigao sam do dela u kojem se život i smrt sukobljavaju, u završnom činu, u okršaju u kojem će smrt pobediti, a život postati slavan.

I nešto mi je falilo. I Sandra je rekla da fali, i osećao sam, odjednom, svu skučenost tog mog hrama, koji je, bog zna zašto, odlučio da ne udovolji mojim molbama. Sveća se ugasila.

Ali moja glava nije, i užurbano sam tražio rešenje, čeprkajući po gomili mogućnosti. Na kraju, ponovo je tu bila Sandra.

Da, rekao sam sebi, Sandra!

I pozvao je, i brzo je pitao: "Da li je tvoj brat bio u pravoj borbi, jer ja nisam, samo sam ih gledao, a treba mi svedočanstvo nekoga ko je pucao, ko je to osetio, ko je znao?..."

Naravno da je bio, njen brat, mlađi od nje, specijalac, od onih koji se šalju na najgora mesta, od onih koji mogu sve, dečko iz Jedinice, o kojoj se godinama već pričalo sa strahopoštovanjem, što ide uz svaki zločin koji mora da bude opravdan mitom.

Nije mi to smetalo, tražio sam učesnika, i Sandra nije mogla da me odbije.

Posle je sve bilo jednostavno. On će doći kod nje i njenih roditelja, ja ću uhvatiti autobus 95, i u deset ujutru biti takođe kod nje, u Borči.

Zbunio sam se kada sam ga video. Tek koji santimetar viši od mene, vižljast, tanak, nije izgledao kao ideal ratnika.

Pio je vinjak, čašu za čašom, i pričao jednolično, nezainteresovano, jer nijednog trena nije verovao da ja išta od toga mogu da shvatim.

I nisam. Uz punu beležnicu, zapamtio sam samo da je dva puta bio ranjen.

I da ga je, drugi put, geler pogodio u dupe.

"U dupe?", pitao sam nasmejan.

"Da", rekao je gledajući kroz mene.

"Kako?", nastavio sam fasciniran podatkom koji neću moći ni da iskoristim, meni su heroji bili potrebni.

"Na Kosovu, ulazili smo u kuću."

"I?"

"Postoji sistem. Prvi, do vrata, klekne na jednu nogu i gurne cev unutra."

"Da?"

"Ja sam bio prvi. Odškrinuo sam vrata, a oni su izbacili bombu. Pala je tačno ispred mene."

"Bomba?"

"Da", rekao je i popio još jedan vinjak.

"I?"

"Ništa, napravio sam salto unazad, i ranjen sam. U dupe."

Bilo mi je žao. Ne ranjavanja, momak je posle svega sedeo u Borči i pio vinjak, živ i zdrav, nego činjenice da je taj toliko željeni heroj bio tu, tik ispred mene, a nije bio za knjigu.

U stvari, bio je, ali za neku drugu. Pripadnik specijalnih jedinica koji, sa opremom teškom četrdesetak kilograma, iz klečećeg položaja, uspe da, kada pred njega padne bomba, napravi salto, i bude ranjen samo u zadnjicu... to je za ozbiljan akcioni film, a ne za alegoriju kakvu sam ja pisao.

Popio je, za sledećih sat vremena, celu flašu, ne trepnuvši, kao da pije vodu. Isti efekat, čiste vode, sav taj alkohol imao je na njega. Nijedan mišić na njemu nije pokazao da je išta u tom sitnom, spremnom telu, van kontrole. Nisam na to tada obraćao pažnju, ne samo zato što sam i sam znao da pijem, nego zato što je alkohol, kao lek, bio tih dana najuobičajenija pojava. I nije izazivao nikakve efekte.

Onda je ustao i rekao da mora da ide. I ja sam ustao i rekao da i ja moram da idem. Nisam uradio ništa, osim što sam čuo tu fantastičnu akcionu priču. Momak mi se dopao. Ipak je bio idealni vojnik.

Pitao me je da li hoću da me poveze do grada. "Naravno", rekao sam, izljubio Sandru, zahvalio i krenuo za njim, uspravnim i spremnim. Civili znaju tako bedno da izgledaju pored vojnika, što je nepravda koju nikada neću razumeti.

Vozio me je bez ikakvih oštrih pokreta, savršeno koncentrisan i tih. Nisam znao ništa o kolima, osim da je auto u kojem sam "jugo 45" i da je nov.

To sam i rekao:

"Jugo."

"Da", klimnuo je glavom.

"Nov?"

"Da, dobio sam pre neki dan na sportskoj prognozi. Premiju."

"Bravo", rekao sam, "ja se nikada ne kladim."

"Ja ponekad", rekao je suvo, jer drukčije, posle svih tih bitaka, valjda nije ni umeo da priča. Osuše one čoveka. I spolja i iznutra.

Do kraja vožnje smo ćutali, kratko se pozdravili i nikada više nismo se videli.

                                           *

Mrzim ubrzanja. A, opet, sve je bilo ubrzano, nema ničeg sporog u nesrećama, osim kada, što bi rekao moj drug Bazdulj, nanose tihu i iritantnu bol. Ali to obično bude posle. Posledica ubrzanih slika.

A one su izgledale ovako:

Prvo je, 2000. godine, godinu dana pošto sam toliko željenu knjigu konačno objavio, i uveliko zaboravio odlazak u Borču na susret s vojnikom, pao Slobodan Milošević, po mišljenju mnogih uzrok sveg zla koje nas je snašlo.

Profimedia

Onda je formirana nova vlast. Pa se ta nova vlast posvađala. Pa su se pojavili kriminalci, bivši vojnici, razbojnici, sve se to izmešalo, do neprepoznatljivosti i do tog novog ludila koje se, ponovo, završilo pucnjem, kao devedesetih.

Ubijen je premijer Zoran Đinđić, a nove vlasti su objavile da iza svega stoji jedan kriminalni klan i bivši komandant Jedinice, i krenule da hapse.

Tada me je zvala Sandra. I tražila da se vidimo.

Tada sam, s njom, ušao u "Mažestik".

I čuo da je njen brat, vojnik iz priče koju nisam nikada ispričao, pozvan u policiju i da se iz nje nije vratio. Bio je šef obezbeđenja komandanta Jedinice.

"Možeš li da saznaš?", pitala me je.

Nisam ništa stigao da odgovorim, a već je nastavila.

"Njegova žena čeka bebu, a on je bio, razumeš? Vojnik, s njima. I čuvao je ovog, glavnog. I ne znam, plašim se. Šta je uradio? Zašto je pozvan? Zadržali ga? Da li je nešto... da nije ubio?"

Čudno je to koliko smo neki put ubeđeni u sopstvenu pamet, moć rasuđivanja, da ništa, pod milim bogom, ne možemo da shvatimo.

Momka sam upoznao, dopao mi se, i jeste bio vojnik, ali to ništa ne znači, ne znači ni to što je bio obezbeđenje komandantu, uobičajena stvar, a Sandra bez potrebe drami, sestra, šta ćeš, sada ću to da rešim, začas.

"Smiri se", rekao sam, "sigurno nije ništa strašno, pitaću sutra, javljam ti čim saznam."

Uhvatila me je za ruku, kao kleštima, privukla me, gotovo sam upao u njene oči, u suze koje su tekle, i rekla:

"Ne. Molim te. Sada. Pitaj."

"Okej, okej", rekao sam i uzeo telefon, i dalje nonšalantan, bezbrižan.

Drug, visoko u novim vlastima, javio se odmah.

"Hej", rekao sam, "treba mi mala pomoć."

"Hajde", odgovorio je.

"Sedim ovde s drugaricom, znaš je, Sandra moja, i samo da pitam za njenog brata, onaj mali... pozvali ste ga, čuvao je onog glavnog, pa da vidimo samo šta se dešava."

Drug je prvo ćutao, dovoljno dugo da osetim bol u stomaku, najavu svake loše vesti u mom životu.

"Halo", rekao sam naglo oslobođen svake bezbrižnosti, "da li me čuješ?"

"Da", rekao je drug i opet zaćutao.

"Halo?..."

"Hajde ustani", rekao je drug i zaledio me, "odmakni se od nje i zovi me kada budeš sam." Onda je prekinuo vezu, i moju potrebu da se pravim važan. Osetio sam se mali, nikakav, bedan, dok sam je gledao ne znajući šta da kažem.

"Zvaće me", na kraju sam izustio, "moram samo do toaleta."

EPA-PHOTO/EPA/STR (B/W ONLY)

Ima poziva koje ne želiš da obaviš. A ovaj je bio takav.

"Slušaj me sada dobro", rekao je drug kada sam ga, posle nekoliko sumanutih krugova po WC-u, konačno pozvao, "ne možeš ništa da joj kažeš, nećemo još objaviti."

"Šta?", izustio sam poraženo.

"Ubio je Stambolića."

"Daj, bre...", rekao sam, svestan da više nisam ispuštao reči, nego jauke.

"On i još nekoliko njih. Sam je priznao, odveo nas je do mesta na kojem su ovog zakopali. Ubacili su ga u kreč."

"J...em ti..."

"Ovaj mali je prosto pukao. Nije spavao otkako smo ga digli, i onda je tražio razgovor. Sve je ispričao. Uhvatili su Stambolića kod Golfa, ubacili u kombi, odvezli ga na Frušku goru... Nije on pucao, ali je bio tu. Posle su dobili po dvadeset hiljada maraka. Kupio je jugo."

Počeo sam da plačem.

"Hej", rekao je drug, "ne smeš da joj kažeš."

Prekinuo sam vezu.

Nervni slom. Stanje u kojem ne kontrolišeš svoje telo. Moje se treslo i raspadalo.

Ridao sam, savijao se, uspravljao, i psovao i Boga, i jezik i hram.

J***lo te pisanje, j***le te bitke, j***le te knjige, j***li te idealni vojnici, j***le te bajke... 

Kako nisam video? 

Kako nisam povezao? 

Vozio me je! 

Samo nekoliko dana kasnije, vozio je, mene, tim kolima! 

J***la me kola! 

J***la me potreba da budem je***o pametan, glupan glupavi! 

A sve je bilo jasno! 

Tu, ispred mene, mog nosa, moje opsednutosti velikim pričama!

Čovek onoliko pije! 

Dobio premiju, glupane glupi, je**m ti, sve ti je***m, kakav si majmun!

J**m ti, da ti j***m, milion puta...

I šta sada?

Kako pred tu ženu, a nije ona nikakav prvosveštenik, samo žena, dobra, fina žena, pristojna, uplašena? 

Mater ti j**em, žena koja mi je pomogla, koja je volela, j***m ti sve, obožavana žena, i ubiću je, tu, u j***om "Mažestiku".

Kako da joj kažem, šta da joj kažem, sj***ću je, ništa ne smem da joj kažem, ništa ne bih rekao ni da smem, a znam da sam je z***bao, evo, baš sada, baš danas, baš zauvek.

I onda sam ponavljao: "Ne mogu, ne mogu, ne mogu..."

I zatresao glavom, umio se, rekao sebi: "Smiri se, idiote."

Kada sam seo preko puta nje, nisam voleo ni sebe ni nju, dve osobe, dve predstave, u koje sam najviše u životu bio zaljubljen.

A ona je rekla:

"Gospode, da li je ubio nekog?"

Trebalo je tada da je zagrlim.

A nisam mogao.

Valjda me je ubilo sve to. Što sam sam uradio.

Pričajući priče. O svemu o čemu, možda, treba samo da se ćuti.

Ne znam.

Znam samo da je momak postao zaštićeni svedok. 

I da sam Sandru izgubio.

Ponekad sanjam njeno otmeno lice.

I mislim o sebi sve najgore.

P.S. Nikad neću saznati da li je Nenad Šare, tog leta, dok je ispijao vinjak, imao potrebu da mi ispriča još nešto, osim o svojim ranama. Da li ga je kopkalo da prizna, nekome, da pošalje poruku, da upozori. 

Znam samo da ove priče, ni nje, ni njega, ni mene, sigurno ne bi bilo, da je bilo ko iz Jedinice, službe, vlasti, znao da smo se, par dana po Stambolićevom ubistvu, sastali, i da smo pričali.

Čovek koji je učestvovao u ubistvu Stambolića, i novinar, pomoćnik Slavka Ćuruvije. 

Priča Jugo 45 objavljena je u knjizi "Priče i parabole" u izdanju Albion books