Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: O prividu slobode i prividu tuge

"Poznavanje ljudi u današnjem obliku je demonologija, čija je osnova brkanje."

Teško je, bez ozbiljnih i širokih objašnjenja, citirati Belu Hamvaša, ali ovu rečenicu (sutru), iz knjige Magia Sutra, baš volim, pa neka mi bude oprošteno što ću je ostaviti ovako, golu, da je svako doživi kako sam misli da treba.

Za one, zainteresovane, dodatna objašnjenja (o genijima čudovištima, o demonima dara, o prividu kao osnovi brkanja, o svojstvu koje vlada čovekom, umesto obrnuto), mogu se naći u knjizi, koja je i priručnik, i to preko potreban.

Zato što je Magia Sutra, suštinski, uputstvo, sastavljeno od sto sutri, za put ka sopstvenoj slobodi, koja je, po Hamvašu, sa kojim se duboko slažem, moguća samo kao nešto individualno, lično, tvoje, a ne kao kolektivno dostignuće.

Ukratko, kada bi svi mogli da budu ostvareni, slobodni, sami sa sobom, i ceo svet bi bio takav. Nemoguća misija, ali to ne znači da od tog, individualnog, poduhvata, treba odustati.

Čak ni u onim vremenima, poput današnjeg, koja su pogubna za individualnost, više nego bilo koja druga, a pamtim ih dosta.

Odrastao sam u onom suvom kolektivizmu socijalističke države, koji se, prema individualnosti, odnosio dvojako: do jednog nivoa je bila zabranjena, na drugom je korišćena kao neka vrsta ventila. Sve da se kolektivni stroj ne pregreje i ne pukne.

Potom sam živeo vreme ratova, u kojem je nacija postala veliki, ugroženi, kolektiv, i u kojem se individualnost doživljavala kao čin izdaje. Srbin - individua, odmah na početku svega toga je poginuo. Zvao se Milan Milišić, bio je pesnik, živeo u Dubrovniku, a ubio ga je geler jedne od kolektivnih granata koju je ispalio kolektivni bes kolektivnih Srba (Crnogoraca). Posle toga, ostale individue su se povukle, u zaklon, u skloništa, u sopstvenu utrobu, dok sve to ludilo nije prošlo, često mislim - samo od sebe.

I onda, umesto da bude bolje, postalo je gore. Čovečanstvo je smislilo poslednji od svih mogućih kolektivizama, onaj koji će mu, sasvim sigurno, doći glave.

Stvorene su društvene mreže, kao reklama za pomoć individualizmu, za mogućnost njegovog konačnog ostvarivanja, samo da bi, toliki ljudi, bili uterani u zamku u kojoj više nema nikakvog Ja, u kojoj je samo kolektivno mišljenje dozvoljeno, i u kojoj je svaka lična sloboda zatučena, gore nego u socijalizmu, temeljnije nego u ratu. Nema skloništa, na mrežama. Nema ilegale, ni zaklona.

Tabori doduše postoje, i u njih se ljudi hvataju kao muve na lepak, verujući algoritmima koji ih hrane sadržajem koji prija njihovom sve ispranijem mozgu, ubeđujući ih da su na pravoj strani, bez da ih, bar sitnim slovima, upozore: Ako se usudiš da tabor napustiš, imaš sopstveno mišljenje, bićeš izbrisan, prokažen i ukinut.

Svaka intima na mrežama je zabranjena (a sve je počelo kao stvaranje mesta na kojem ćeš baš intimu moći da deliš), i ne postoji ništa prema čemu smeš da se odrediš lično, sam sa sobom, bez svedoka. Možeš samo kolektivno, u ritmu kolektiva.

Poginulo je petnaest ljudi u Novom Sadu, i nikakav lični odnos prema tome nije dozvoljen. Ako hoćeš da žališ, ima da žališ sa svima, na način koji ti, svi, od svakoga zahtevaju.

Moraš da se odrediš, moraš da, ako si deo te grupe, mrziš, moraš da zahtevaš ostavke, vičeš da su im "ruke krvave", moraš da prosipaš crvenu farbu, da pozdravljaš "razumnu radikalizaciju", zahtevaš da se oni koji su uhapšeni puste, a da se uhapse oni drugi, a zna se koji su ti, da citiraš Balaševića, govoriš da su oni drugi ludaci, padaš u revolucionarno-intelektualnu patetiku, ponavljaš parole i fraze...

Ako to ne radiš, ti i ne žališ, nisi tužan, već si deo onog drugog tabora, bezvrednog, pogrešnog, i ruke su ti krvave do lakata.

S druge strane, u drugom taboru, ili trećem, pošto ih ima više, ima da navijaš za Rusiju, mrziš Šiptare i Hrvate, Srebrenicu doživljavaš kao piknik, a ne kao zločin, tvrdiš da je zemlja ravna, da svetom vladaju reptilijanci, i tako dalje, do beskraja.

Sve, što radiš, misliš, kažeš, na mrežama se ocenjuje, vrednuje, odobrava, zabranjuje, i ne postoji stvar u kojoj ti je dozvoljeno da budeš izuzet.

Ljudi, pri tom, na to pristaju, i odbacuju i intimu i sopstvenu slobodu, bukvalno za lajk, za dokaz pripadnosti. Pridružuju se kolektivu, kao čoporu, zavijaju zajedno sa njim, jurcaju za neistomišljenicima, proždiru neprijatelje, bez ikakve ideje o tome da stanu, razmisle, izdvoje se.

Identitet, koji bi trebalo da bude najintimniji deo ličnosti, postao je kolektivni totem, kojim se maše, u kolektivu, protiv kolektiva koji ga nedovoljno prepoznaje i priznaje.

Sve je naopako, a transparentnost više ne predstavlja potrebu za deljenjem informacija. Njome se dele teorije zavera, isključivo.

Ljudi odustaju od sopstvenog mišljenja da bi postali deo zajedničkog, koje je, istovremeno, i poziv na sukob sa onim drugim, takođe zajedničkim, a emocije više nisu pokazatelj samih osećaja nego pripadnosti. A i ona je isključiva.  

I sve je to dobrovoljno, to jurcanje za članstvom u kolektivu, za učešćem u ratu na mrežama, u kojem nema zarobljenika, čak ni logora, nego, pod obavezno, masovnog streljanja.

Sve je ili-ili, i to ono najgore, kolektivno ili-ili. Masovno pridruživanje totalitarnim skupinama, koje ne trpe nikakve izuzetke od zvaničnog mišljenja gomile koja je skupinu i stvorila.

Autoriteti, koji se zasnivaju na znanju, razmišljanju, sumnji, tu ne postoje, pošto nikakvog razmišljanja, ili sumnje, i ne sme da bude.

I što si luđi, to si poštovaniji član zajednice, a ako neki put pokušaš da budeš bar malo manje lud, glava će ti biti ritualno otkinuta. Konkurs za predvodnike - ludake, ionako je non stop otvoren, a kandidata ima tušta i tma, nije strašno da neko i otpadne.

Obrazovanje tu ne igra nikakvu ulogu, nije važno, osim kao način da se neko diskvalifikuje, ili zato što ga ima previše, ili zato što ga nema koliko grupa misli da treba da ga ima.

Profesori univerziteta učestvuju u svemu tome isto koliko i oni sa osnovnom školom. Razlika je u po nekom zarezu, u svemu ostalom, ludilo kolektivizma je isto.

Pri tom, oni sa osnovnom školom jesu prirodni pripadnici kolektiva, on im je potreban, u njemu im je bolje, osećaju se zaštićeno, sigurno, dok bi sa profesorima trebalo da bude totalno drukčije, ali nije, što opet više govori o tome kakvi su nam profesori, nego bilo šta drugo.

Čitav taj ritam, svet koji te priznaje samo ako si prepoznat, ako imaš izjavu i sliku u novinama, na televiziji, ako si dobio lajk, komentar, psovku bar, oterao je mnoge na tamnu stranu, nateravši ih, a oni su na to pristali, da trampe akademske titule i status intelektualca za pet minuta slave. I to one kolektivne, koja traje čak i mnogo manje.

Baš zato Bela Hamvaš tako dobro zvuči:

"Poznavanje ljudi u današnjem obliku je demonologija, čija je osnova brkanje."

A brkanje počiva na prividu. O sopstvenoj slobodi. Pošto nje nema na mrežama.

Baš kao što nema ni tuge, žalosti, koliko god ljudi da umre. Ima samo demona.

I mržnje. Na koju su se ljudi primili.