Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Ben Tovit, kao lek

Za ovakva vremena postoji jedna lekovita priča. Napisao je, početkom 20. veka Leonid Andrejev (ako ga niste čitali, ispravite to, jedan je od najboljih), i zove se "Ben Tovit".

Na hebrejskom "Ben" znači sin, a "Tovit" - Bog je dobar. I jeste. I sve uradi baš u pravo vreme, na pravom mestu. Pitanje je samo šta prepoznajemo, i šta nam znači.

A upravo o tome je priča. O jednom danu koji je Ben Tovit dočekao sa jakom zuboboljom. Kao da u ustima ima hiljade vrelih eksera, toliko ga je bolelo. I cela glava mu je pulsirala, obraz nije smeo da dotakne, ništa u usta da stavi.

Ako bi slučajno jezikom pipnuo zub, bol bi proleteo kroz glavu poput koplja i Ben Tovit bi vrisnuo, presavio bi se, udarao rukom po kolenu, kleo, da bi, na kraju, sklupčan na krevetu, nemoćno cvileo.

Žena mu je donela tinkturu od škorpijinog otrova, osušenu pacovsku balegu, i originalno parčence ploče sa Božjim zapovestima, koju je Mojsije razbio. I gutljaj hladne vode je pomogao, ali na kratko.

Odmah posle toga, cela vilica je bolela Ben Tovita, svi zubi, pa je uvio glavu ženinom maramom, i nastavio da jauče.

Nesrećna žena, nije znala šta će, kako da mu pomogne, pa ga je pozvala na krov: Hajdemo gore, sve ulice su pune, vode neke razbojnike.

Ben Tovita ništa od toga nije zanimalo, ali, posle izvesnog vremena, nemajući pojma šta sa sobom da radi, klimnu glavom i pope se na ravni krov svoje kuće u Jerusalimu.

Dole je zaista bila gužva, ljudi su vikali, gurali se, bacali kamenčiće, i Ben Tovit je, nagnuvši se preko ograde krova, video kako kroz sve to, u oblaku prašine, rimski vojnici provode trojicu razbojnika koji su vukli svoje krstove, one na kojima će biti razapeti.

I baš tu, ispred Ben Tovitove kuće, jedan od njih pokleknu pod teretom. Ben Tovitova žena reče: Za njega pričaju da čini da slepi progledaju, i veselo baci jedan kamenčić ka njemu.

Aha, pomisli Ben Tovit, pa zašto ne učini da meni prestane zubobolja, i onda mahnu rukom, odmače se od ograde i nastavi da hoda po krovu, glave umotane u maramu, ječeći, savijajući se i lupajući besno nogom, dok je buka gomile bivala sve dalja.

Onda, uz ženinu pomoć, siđe opet dole, leže i zaspa. Dok se probudio, bol je uminula, valjda je ona osušena pacovska balega pomogla, a na obrazu mu se pojavio maleni otok.

Obradovan Ben Tovit je ručao, pozvao komšiju Samuila i zajedno sa njim i ženom otišao na brdo, da vidi razapete.

Kratko su se gore zadržali, prizor je bio uobičajen, neke tri figure su klečale ispred srednjeg krsta, i Ben Tovit povuče Samuila za ruku, i krete nazad. Usput mu je sve vreme opisivao koliko ga je zub boleo.

A sve se to desilo, shvatili ste, onog dana kada je svet doživeo svoju najveću nesreću, a Isus Hrist bio raspet, na Golgoti.

Leonid Andrejev, koji je pisao u doba revolucija i velikih svetskih gibanja (od 1905. do 1919.), verovao je da, u svemu tome, neki obični životi, obični događaji, sasvim privatni osećaji, poput zubobolje, mogu da budu ne samo podjednako važni, nego i važniji.

Pogotovo onda kada neko postane dovoljno pretenciozan, arogantan i agresivan, da neuko pomisli da je baš došlo vreme da promeni svet.

Euronews/Emil Čonkić

Tada je važno biti Ben Tovit, po mogućstvu, bez zubobolje. I većina je to i bila, bar u ovoj zemlji, onog dana kada je neko odlučio da ona treba da stane, i proglasio kobajagi generalni štrajk.

Većina će biti, baš to, Ben Tovit zaokupljen sobom, i 15. marta, u koji se neki danas zaleću, sasvim ubeđeni da znaju i zašto to rade, i da je njihova žrtva jednaka onoj koju je podneo bogočovek na kojeg su prosti ljudi Jerusalima bacali kamenčiće, a niko živ više ne može da ih razume.

"Dominantna a neželjena elita", tako sami sebe nazivaju i doživljavaju, ne shvatajući da većinu, za taj njihov besmisleni patos apsolutno zabole. Što zub, što uvo, što nešto treće.

I to čak i bez obzira na činjenicu da je, ovaj put, onaj o čijoj glavi sanjaju, na vreme pročitao Artemidorovo pismo, mnogo pre Martovskih ida.

A to je onaj papirić koji je, prema Šekspiru, Artemidor nudio Cezaru, dok je ovaj išao ka Senatu, ali je Cezar imao preča posla i nije ga pogledao. Na papiriću su bila i imena zaverenika, i mesto i vreme atentata.

Neće se dogoditi. Pošto ovde, vajni profesori, nisu uspeli da stvore ni Cezara, ni Šekspira, ni Bruta, a ni Artemidora, nego samo nabeđeni prosek.
 
A Ben Tovita sve živo za to zabole.