Igre 
Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Šikara jednog proseka
Komentari12/12/2024
-18:46
Konkurencija ovde smeta. Konkurencija ovde smrdi. Nepotrebna je, opasna, drma same temelje, izbacuje iz ravnoteže.
Konkurencija je dete individualizma, isto koliko je mediokritet dete kolektiva. Konkurenciju neće gomila, jer, dok je gomila, niko, nikome u njoj, ne postavlja nikakav izazov. Svi mogu da budu isti, prosečni, beskrvni i bezmirisni, a da ipak smrde, u tom, što bi Nabokov rekao, "zajedničkom kupatilu, u kojem se dlakavo i klizavo mešaju u multiplikaciji osrednjosti". I dobro im je. U tome.
I evo je vrhunska jeres:
Sve ovo što gledamo, od "Ne damo most", preko "Ne damo Generalštab", "Ne damo Jugoslaviju", "Nećemo Beograd na vodi", do kulminacije svega toga u nekakvim "plenumima" studenata koji su odlučili da nepolitički protestuju, a čije zahteve ni oni sami ne znaju, u tribinama Proglasa, u opozicionim performansima, blokadama - jeste, u suštini, pobuna protiv konkurencije.
I tu pobunu jeste podigla osrednjost koja, bez obzira na ono što priča, ne želi da se ovde bilo šta promeni, a pre svega ne želi da te promene stvore bilo kakvu konkurenciju, onu koja bi pokazala njihovu pravu meru, koja bi ih predstavila kao ono što i jesu - puke mediokritete.
Od pekare, do Akademije (sa pekarama sam verovatno pogrešio, izvinjavam se ako jesam), ovde sve funkcioniše po grupicama, klanovima, udrugama, u kojima osrednji sebe proglašavaju za vrhovne autoritete; u kojima je lestvica nisko, ali nikome nije dozvoljeno da je digne; u kojima sve fercera po principu tapšanja po ramenu, međusobnog hvaljenja, ogovaranja onih koji su van udruge, deljenja izmišljenih nagrada i priznanja; u kojima je isključivost podrazumevajuća; u kojima je ulazak dozvoljen samo onima koji unapred pristanu da neće ništa da ljuljaju, poremete, i da će i sami biti prosečni; u kojima, na kraju, konkurencija jeste zabranjena reč. Jednakost, u prosečnosti, potka je po kojoj sve to funkcioniše, daveći svaki pokušaj izdizanja iz te učmale bare, u kojoj se klizavo i dlakavo tako dobro zabavljaju, i mešaju, šireći isparenja osrednjosti.
U svim slojevima društva, u svim profesijama, upravo ta uplašena osrednjost ima potrebu da stvari vrati na staro, da spreči svaku konkurenciju.
Povezane vesti
Sledeća jeres:
Beograd na vodi, jeste bio ta prelomna tačka, mesto na kojem je osrednjost shvatila u kakvoj je opasnosti. Osrednji profesori, osrednji lekari, osrednji pisci, osrednji novinari, osrednji glumci, osrednji službenici, osrednji političari, osrednji - svi, suočeni su, po prvi put, sa ozbiljnom konkurencijom.
Pogledajte, uostalom, slike Beograda, sa ove strane Save, iz šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih, dvehiljaditih.
Iste su. Iste, pošto, osim Beograđanke, nesrećnog Generalštaba, šta je, za sve to vreme, izgrađeno, a da je prepoznatljivo, ako ne grandiozno, velelepno i na svaki način vredno? Kaluđerica? Kao dokaz da i od osrednjeg postoji nešto gore?
Kakav je bio taj Beograd, kojeg osrednji toliko brane? Siv, prljav, običan i prosečan. Nismo imali ni Pikadili, ni Konkord, Monmartr, Menheten, Hofburg, Španske stepenice, Duomo, Skalu, Aleksandar plac...ništa što bi mogli ne samo da pokažemo svetu, nego i da se, time, sa tim svetom merimo. Skadarlija, u koju smo se kleli, nikada nije dostigla onu veličinu koju je imala u začetku, u vreme romantizma i njegovih pijanih, rodoljubivih pesnika. Oni su ličili na Pariz iz istog tog vremena. Tada, i nikada više. Zato što se i Pariz promenio. Beograd nije.
Osrednji grad, iz kojeg su oni koji su hteli da budu konkurentni, od pisaca do lekara, otišli, i u kojem su se osrednji tako lepo osećali. Intrige, kafanske spletke, podmetanja, svađe oko osrednjih mrvica sa velikog stola osrednjosti. Pitajte Kiša kako mu je bilo u Beogradu. Piše u Času anatomije, za svakoga ko zna da čita.
Tanjug/Sava Radovanović
Da sve bude još gore, prosečnije, i bezličnije, ništa posebno nisi morao da uradiš da bi, na takvom mestu, bio proglašen za veličinu. Dovoljno je bilo da uđeš u to zajedničko kupatilo i natrljaš svoja i tuđa leđa sapunom osrednjosti. Broj nagrada koje su izmišljene za takve, broj panegirika i oda kojim su obasipani, sve u slavu osrednjosti, bio je nemerljiv.
Povezane vesti
Inflacija velikih reči kojima su hranjene sujete malih ljudi, u isto tako malom gradu, dovela je do deflacije svakog smisla, svake suštine, i do ustoličavanja osrednjosti u vrhovnu vrednost. Pa nije Konstantinović, u Palanci, pisao o seljacima, nego o Beograđanima, o onima koji su i od samog tog pojma napravili osrednjost, a ne vrednost.
I šta ćemo, ako, onda, u toj žabokrečini, nešto počne da se gradi. Kakav nezamisliv, nedozvoljiv, neprimeren napad na ugodni prosek, na ugojenu osrednjost. Na kreket žaba koje su nas hvalile.
Zamisli da umesto starog, klimavog mosta, neko izgradi novi. Umesto porušene zgrade, novu. Umesto šikare, u kojoj smo tako lepo osrednje odrasli, podigne neki grad. Umesto jednog hotela, zamišljenog, svojevremeno, kao novi Luks, nikne drugi, i to još Ric i Karlton.
Povezane vesti
I šta ako tu još dođu neki ljudi, u sve to novo, Bog zna odakle, koji će da podignu lestvicu, da uzburkaju baru, urade nešto ozbiljno, i koji će da budu zaista veliki, a ne u našem kupatilu izvikane veličine?
Šta ako se vrednosti, koje smo tvrdili da posedujemo, pokažu, konačno, kao obična šmira, demagogija, patetična, samosažaljiva, i ničim, osim osrednjim kolektivom koji me je prigrlio, podržana narcisoidnost, zaljubljena u sopstveni osrednji lik.
Beograd na vodi jeste prekretnica. Zato što Beograd na vodi jeste konkurencija. Sivilu i osrednjosti.
Tu sve počinje. Zato što je on, istovremeno, i konkurencija i svakom osrednjem profesoru, osrednjem novinaru, osrednjem piscu, osrednjem lekaru, osrednjem inženjeru, osrednjem političaru, osrednjem arhitekti, osrednjoj misli i osrednjoj vrednosti.
Konkurencija im je, jer sa njim počinje pravo merenje, on uspostavlja prave razmere, u njemu je začetak odgovora na ono pitanje koje osrednje užasava, koje im ne da da mirno spavaju: izvinite, ali ko ovde koliko vredi. Ali stvarno.
Do njega, nismo mi imali sa čim da se merimo, osim kuhinja sa kuhinjom, kupatilo sa kupatilom, i ta je mera bila prihvatljiva, jer smo, u konačnici, svi bili isti, kojem god klanu da pripadamo.
Otuda tolika povika, osrednjih, na Beograd na vodi. To je povika na konkurenciju. Na ono što ih konačno srozava na nivo koji im uistinu i pripada, koji je njihov, na osrednjost, ali, u ovom slučaju, oslobođenu one moći koju joj je davala prikrivenost (nagradama, velikim rečima, patetikom i pompom), pošto, u konkurenciji, prikrivenosti nema. Moraš da budeš ono što zaista jesi. Da daš ono što zaista imaš.
Konkurencija skida maske. Nije čudo da je maskirani, oni koji su toliko dugo održavali privid, i mrze.
FoNet/Marko Dragoslavić
Zato i kulminacija svih tih pobuna, protiv, nije ovaj do kraja nedefinisani studentski protest. Kulminacija je bila ranije, kada je Univerzitet zapretio štrajkom, ako mu se uvede konkurencija.
To je ključna stvar. To je suština onoga što je Beograd na vodi počeo da razotkriva. To je maska koja je počela da pada.
Ljudi, ne samo na Univerzitetu, nego ljudi na svakom mestu, u svakoj profesiji, koji su, bez ikakvog istinski velikog dela, stvorili, gajili, obožavali privid da su neka elita, creme de la creme, odjednom su suočeni sa mogućnošću razotkrivanja, poštenog merenja, istinske evaluacije.
Političari koji nigde drugde ne bi mogli da budu političari, profesori koji nigde drugde ne bi bili profesori, isti takvi novinari, glumci, intelektualci...baš zato su krenuli da restauriraju šikaru, kao vrhunsku vrednost, i sivilo kao paradigmu estetike.
Samo u tome, oni jesu veliki. Samo bez Beograda na vodi, bez brzih pruga, auto-puteva, mostova, oni mogu i dalje da postavljaju reper, da sopstvenu prazninu kite odlikovanjima, da popuju, dele priznanja i packe, i sprečavaju svako odstupanje od osrednjosti.
I kada blokiraju, oni blokiraju konkurenciju. Kada odaju poštu, odaju je osrednjosti.
Zato i nije ključno pitanje danas šta će biti sa studentskim protestima ( a neće biti ništa). Osnovno je pitanje koliko ima onih oko samog Vučića - a on jeste, mrzite ga koliko god hoćete, uveo konkurenciju (zato ga mnogi i mrze) - onih koji jesu, istinski, protiv osrednjosti.
Odgovor na to pitanje ujedno je i odgovor o našoj budućnosti. I hoćemo li je živeti u sivilu, šikari, u osrednjosti i smradu njenog kupatila, ili u konkurenciji, pa i po cenu usamljenosti, što jeste odlika svake istinske individualnosti.
Komentari (0)